foto: zoran žestić / tanjug

Trgovci oružjem >

Bez sirotinje nema zarade

Opet se podgreva bajata priča o trgovini oružjem na Balkanu, ovoga puta iz trenutno političkih razloga, mada nema ničeg novog, niti će biti. "Epohalna otkrića" stara su četvrt veka, sve znamo – osim onih koji su zaboravili, a ne treba im ni zamerati, jer je sve to samo običan hohštapleraj. Trgovina oružjem uvek je tu, legalna ili ilegalna sasvim je svejedno, i nije jasno zašto se sada od toga prave scene

Zagrebački "Večernji list" – možete misliti – pukao je senzaciju: eto su Rusi prodali Hrvatima devedesetih godina nekih 16.500 tona naoružanja i vojne opreme, sve u doba sankcija EZ od 1991. do 1995. Strašno! Kremlj se na to narogušio jako, kao da se to tiče Putinovog režima. Ne tiče ga se nimalo. Ambasador u Beogradu Čepurin primetio je da sve te priče o prodaji sistema S-300 Hrvatskoj nemaju veze sa istinom i da je to opet neka rusofobija, kao da je iko ikada tvrdio da to ima veze sa istinom. To ima veze s nečim drugim: sa prevarantskim potezima Tuđmanove administracije krajem devedesetih, kada su na svojim vojnim paradama prikazivali nekakve cilindre, tvrdeći da je to sistem S-300, upravo kupljen od Rusije. Nije to bilo jedino: takvih atrapa (vojni naziv za makete) bilo je još: te ova dalekometna raketa, te ona. Nisu samo Hrvati to radili: tada su ovde prikazivali atrapu tenka "Vihor", skalameriju na brzinu nakalupljenu na šasiju M-84, očito na brzinu zavarenu nekakvu kupolu sa topom za T-34 skrivenim u široj cevi, da se Vlaji ne avizaju. Takva atrapa je i taj nesretni avion "Orao" na batajničkom aerodromu, o čemu je u ovim novinama već bilo reči.

DAMPING VARŠAVSKOG PAKTA: Nego, da se malo podsetimo na ona vremena. Tada, 1990, Varšavski ugovor raspada se ubrzano i za njim u zemljama članicama ostaju ogromni arsenali svih mogućih vrsta oružja, oruđa, vozila, vazduhoplova i municije. Sasvim logično, prirodno i očekivano, pojavljuju se pametni ljudi i trgovci koji u tome vide jedinstvenu priliku da se obogate. Posao u svoje ruke uzimaju prvo funkcioneri vojnih službi, bezbednosnih i obaveštajnih, poput čuvenog Viktora Buta iz GRU koji se bavio pretežno Afrikom i Azijom i u tom svojstvu pao u Tajlandu Amerikancima u ruke, pa sada guli doživotnu. Pametniji od njega latili su se Balkana.

Hrvatska i Slovenija prve su se obratile tom tržištu – iz razloga očiglednih. Tada počinju poslovi veka: trgovci iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Rumunije, Ukrajine, Belorusije, Poljske, Čehoslovačke i Rusije koji u svojstvu privatnih lica ili kompanija – strogo odvojenih od svojih državnih aparata, molim da primetite, jer je to važno za dalju priču! – našli su sebi ovce za šišanje. Sedeći na ogromnim količinama naoružanja, municije i vojne opreme bivšeg Varšavskog pakta, u saradnji sa svojim državama počeli su da nude, vuku za rukav i biju ko neće da kupi. Cene na legalnom i na crnom tržištu podjednako su otišle u damping i privatnici su zauvek izbačeni iz igre – osim ako nisu radili u svoje ime, a za državni račun. Sitna riba teško da je mogla da pliva uz takve ajkule.

Damping je bio strašan: kad je, početkom 1991, FNP Zastava iz Kragujevca pošteno prodavala jednu automatsku pušku sistema Kalašnjikova, Mihajla Timofejeviča, za 210 dolara (komplet), Bugari su je nudili za 89 dolara (takođe komplet i istog kvaliteta). Nemačka je davala i jeftinije iz zaliha bivše istočnonemačke Nationale Volksarmee, čak i moderne puške AK-74, koje je i Hrvatska kupovala (ima na slikama, ali i u balističkim nalazima). Tokom naoružavanja balkanskih zaraćenih plemena veliki su prošli bolje od malih: marginalni proizvođači poput Singapura uzeli su nešto para za loše puške SAR (verzija AR 18); Holanđani i Španci za raketne bacače "Armbrus", veoma kvalitetne, ali je Nemačka uzela više. Najbolje su prošle – sasvim očekivano – bivše članice Varšavskog ugovora. Mađari i Rumuni prodali su Hrvatskoj desetine hiljada AK-47 (rumunski su bili izuzetno nekvalitetni, pa su posle nekog vremena završili u Africi). Municija se izbrojati ne dade, niti ima načina da joj se ulazi u trag, pogotovo minobacačka i artiljerijska, a sve je to išlo sasvim glatko. Česi su u to vreme isporučivali – bez pitanja – pištolje ČZ-75 Hrvatskoj, a pokušavali su i da im uvale trofejne puške M-16 koje su od Vijetnama kupili za smešne pare, ali nije išlo. U Hrvatskoj i u Sloveniji tada su se pojavili povlašćeni uvoznici sa vezama u bivšem Varšavskom paktu i oni su se tek obogatili: u patriotskoj groznici naduvavali su cene do grotesknih razmera (znamo ptimere) i ugrađivali se uredno.

BALKANSKA VEZA: E, sad: gde je tu Rusija, oko čega se sada galami? Jeljcin je imao politiku da se u embarga ne meša – barem ne zvanično, od čega je SR Jugoslavija najviše propatila: niti jedan jedini metak nismo mogli da dobijemo, a da ne platimo u zelenim dolarima. Za takav odnos treba zahvaliti režimu Slobodana Miloševića koji je donekle preuranjeno pozdravio pokušaj puča u Moskvi, 19. avgusta 1991. Pošto je ostala bez pristupa fabrici inicijalnih kapsli Pobeda u Goraždu, SR Jugoslavija bila je svedena na to da kapsle švercuje iz Bugarske u koferima. S druge strane, ukrajinski ozbiljni gangsteri videli su svoju priliku: Viktor Kulivar, zvani Karabas, iz Odese (ubijen 1997), ušao je u posao šaljući pun brod oružja (Jadran Ekspres, pod nigerijskom zastavom) ka bivšoj Jugoslaviji. Vlasnik tovara bila je miki maus firma Global Technologies Ltd o kojoj se više nije bilo čulo. Ukrajina, Rusija i ostali uredno su prodavali oružje svakome ko je imao da plati, ali preko posrednika, pri čemu države ostaju čistih ruku. Hrvatska dijaspora u Argentini uspela je da putem lažnih potvrda o konačnom korisniku u Hrvatsku dopremi 6500 tona naoružanja i vojne opreme odmah po proglašenju embarga 1991. Tu smo imali lažnu potvrdu o konačnom korisniku (Panama), ali je tovar iskrcan u Umagu: 8000 automatskih pušaka FAL, 2000 pištolja, 211.000 ručnih bombi, 18 topova 155 mm, 60 minobacača, 3000 raketa (ručnih), 30.000 tromblonskih mina, 60 minobacača itd, (po podacima Miše Glenija iz njegove kapitalne knjige Mc Mafia). To oružje viđeno je na terenu, a istovar u Umagu je posmatran.

Ni SR Jugoslavija nije tu nevina: Uprava bezbednosti JNA još krajem 1990. ustanovila je vezu MUP-a Srbije sa izvesnim trgovcima oružjem iz Evrope, tačnije Nemačke: u Konstanci, Rumunija; saradničke veze Uprave bezbednosti otkrile sa da se uporedo oružjem i municijom krcaju dva teretna broda – jedan za Hrvatsku, drugi za Bar. Informacija je bila ubijena po primitku. Jula meseca 1991. pojavila se informacija o "sedam teretnih brodova" navodno zaplenjenih u Jadranu i dopraćenih do Bara, koji da su bili namenjeni Hrvatskoj. Posle je ispalo da je taj teret iskrcan u Baru; da je bio namenjen SR Jugoslaviji, a brodovi su slobodno otplovili dalje. Kasnija istraživanja "Vremena" pokazala su da su kontejneri sa tih brodova bili unajmljeni na Baltiku, delimično punjeni u Gdanjsku i Lenjingradu, a konačno u Tripolisu, Liban, oružjem kupljenim od tada naizgled raspuštene maronitske milicije. I šta? I ništa. Odatle su nam i stigle puške Hekler i Koh G-3, kasnije viđene u rukama Arkanove Garde.

Sada se podgreva priča o strašnom naoružavanju Srbije i Hrvatske, predsoblju Armagedona. Počelo je od hrvatskog hvalisanja i srpskog užasavanja nad nekim "balističkim raketama" koje da će Hrvatska dobiti iz SAD: mogu da domaše do Paraćina! To što je reč o običnim višecevnim bacačima raketa (VBR, nalik na naš "Orkan", iz američkih vojnih viškova) nije smetalo da se ovde svi užasnu. Onda smo kupili obadva helikoptera MI-17, od kojih jedan nikako da poleti, a sada ćemo za naše pare dobiti na poklon neke avione koji nam svakako trebaju, ali i neka oklopna vozila koja nam ne trebaju nimalo, što je Hrvatsku uzbudilo. A opet priča, tajanstveno i u nagađanjima, da samo što nismo kupili sistem S-300 iz Rusije.

Tu se vraćamo na početak ove priče: kakav crni S-300? Taj sistem, koji nikada nije viđen u akciji i ne znamo je li ikada išta oborio s neba, bio je tada, krajem devedesetih strašno seksi i svi su se palili, pa su zato u Hrvatskoj izveli taj trik sa drvenim raketama, kao ovi iz Severne Koreje pre neki dan. U međuvremenu smo došli do S-500, koji da se upravo razmešta po Rusiji, a još nismo videli da je išta oborio, kao ni prethodni S-400. Uzalud se Aleksandar Vučić radovao kao dete kada su mu dali dečiju maketu S-300; neka se s njom igra kod kuće.

Trgovci oružjem aktivni su i dalje i traže ovce za šišanje. Ovi reklamiraju najveće bombe; oni tvrde da imaju još veće od najvećih; nude sve skuplje sisteme sve siromašnijim narodima, ali bez sirotinje ratova nema.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine