>

Bezbedno mesto ne postoji

Roman Gubici zbog trenja (Reibungsverluste) Maše Dabić je o nesrećnoj i nesigurnoj ljubavi. Držeći se jedinstva mesta, radnje i vremena autorka na dinamičan način opisuje jedan dan u životu Nore, prevodioca u jednoj instituciji za psihijatriju u Austriji koja stoji na raspolaganju traumatizovanim izbeglicama

Nedavno me je obradovao prvi roman Maše Dabić, rođene 1981. godine u Sarajevu. Napisan je i objavljen u Beču. Maša, koja je sa jedanaest godina sa porodicom došla u glavni grad Austrije, do te mere se srodila sa nemačkim jezikom, preciznije sa njegovom austrijskom varijantom, da na njemu piše moderno, gotovo novatorski. Do sada se istakla kao prevodilac, profesorka prevodilaštva i kao novinarka. Roman, međutim, zahteva zrelost, što ne mora da bude povezano sa godinama života.

Ja sam Mašin roman čitao u trostrukom svojstvu: kao kolega pisac, kao čitalac, koji svaka dva, tri dana pročita novu knjigu ili staru nanovo, ali i kao prevodilac, što je bitno, jer je junakinja romana, Nora, prevodilac, oko njenog posla se vrti radnja.

Zašto najzad ne navodim naslov romana? Priznajem da sam nesiguran kako na naš "zajednički jezik" da prevedem nemački naslov originala Reibungsverluste. Ja ranije tu reč nikad nisam čuo, prvo sam posumnjao da ju je Maša izmislila, međutim, proverio sam, našao njeno tumačenje u zvaničnom rečniku nemačkog jezika, u "Dudenu", gde se kaže da se time izražava "gubitak energije koja se prouzrokuje trenjem; promena energije kretanja u toplotnu energiju", ali na to autorka svakako nije mislila. U samoj knjizi se taj pojam javlja kada na 35. stranici opisuje čime se bavi njena Nora – službeno prevodi u instituciji za psihoterapiju koja stoji na raspolaganju izbeglicama, a čiji nalazi mogu da utiču na odluku da li će im se odobriti azil ili će biti vraćeni u zemlju iz koje su pobegli. Nora takvo prevođenje smatra "alhemijskim procesom" i objašnjava da "komunikacija treba da se odvija bez trenja, to bi bio ideal, ako ne bude trenja, neće biti ni gubitaka". Naslov romana odnosi se na gubitke u razumevanju, u sporazumevanju, u shvatanju šta se htelo, mislilo, osećalo, a dolazi se do zaključka da je to zapravo nemoguće. Zbog toga naslov romana kolebajući se prevodim sa "Gubici zbog trenja". Još jedan dokaz da je prevođenje ponekad nemoguće.

Navodim primere. Reč je o izbeglicama iz kavkaskih zemalja, koji koriste ruski jezik. Terapeutkinja Rozvita na početku seanse pita "Pa kako ide?" To je uobičajena fraza. Nora prevodi sa "Kak vaši dela?", mi bismo rekli "Kako ste?". Da je prevela doslovno, pacijentkinja, žena koja se žali na svoje tegobe, ne bi shvatila ko kuda treba da ide. Još teži slučaj, na neodređeno pitanje Rozvita sleže ramenima i kaže "kako se uzme", Nora rasejano prevodi doslovno, a pacijentkinja uplašeno odgovora da nikome ništa nije uzela.

JEDINSTVO MESTA, RADNJE I VREMENA: Opisivanje raznih slučajeva u ordinaciji psihološkinje Rozvite bitni su za razvoj radnje, ali pretežno se ipak odnose na Noru, na njen život, jer je roman "Gubici zbog trenja" u prvom redu roman nesrećne, nesigurne ljubavi, koja se, rekao bih, "gubi zbog trenja", zbog Norinog nesporazuma sa Vladimirom, njenim momkom u Sankt Peterburgu, gde je godinama s njim živela, i nove ljubavi sa engleskim umetnikom Timotijem, koja je takođe započela u Rusiji, ali ne zna da li će se igde ikada nastaviti. Roman je vešto trostruko isprepleten. Opisuje se jedan dan iz Norinog života od buđenja sve dok uveče ne legne da spava, tako da je sačuvano jedinstvo vremena i radnje; zatim njeni razgovori sa sekretaricom Erikom i privatne razmene mišljenja sa Rozvitom; treći tok je niz prevođenja konkretnih slučajeva. Da nema početka i kraja u malom Norinom stanu i jedne vožnje taksijem, čak bi moglo da se govori o klasičnom dramaturškom jedinstvu mesta, radnje i vremena.

Naslove osamnaest poglavlja Maša Dabić ispisuje malim slovima u kurzivu i sa infinitivima: probuditi se, stići, prevoditi, tumačiti, opustiti se, pauzirati, nastaviti, govoriti, lično govoriti, nastaviti raditi, ćutati, sanjati, ne govoriti, pušiti, ne doći, ići, voziti se kući, stići kući. Nabrajanjem poglavlja već je opisana i kompozicija romana. Čitalac jedva čeka da sazna šta će se dogoditi na sledećim stranicama, iako je na prvi pogled reč o jednom banalnom radnom danu. Jedna od odlika ovog romana je unutrašnja dinamika pripovedanja.

Zanimljivo je da Maša Dabić, čiji je privatni život primer uspešne integracije i koja je i sama kao dete pobegla od rata, ne govori direktno o sopstvenom iskustvu. Izbeglice u njenom romanu su osobe pobegle iz ratova u raspalom Sovjetskom Savezu, one bi trebalo da dokažu da su doživele nesavladive traume: na primer, ako su ženu silovali neprijateljski vojnici u toku ratnog pohoda to je razlog za azil, ali ako su je silovali njeni poznanici, sunarodnici, kao u jednom određenom slučaju, to je bruka u njenoj domovini, ali za Austriju nije argument za dobijanje azila.

Maša Dabić ni Rusiju ne opisuje, kao što bi mnogi savremeni zapadni čitaoci očekivali, nikako kao zemlju bede. Norin ljubavnik, Vladimir, uspešan je poslovni čovek, svakog jutra brižljivo vezuje kravatu, stavlja na ruku zlatni sat, njegov stan je tri puta veći od Norinog u Beču. Proveravajući njegov mobilni telefon pronalazi da u njemu ima nekoliko Marina, uz ime uvek stoji i ime nekog grada, na primer "Marina, Taljin". Nora dolazi do zaključka da Vladimir sve svoje veze u stranim gradovima jednostavnosti radi beleži kao Marine. Sveti mu se započinjanjem ljubavne veze sa Timotijem, koji ima privremeni atelje u dvorištu kuće u kojoj stanuje sa Vladimirom. "Kako da ti objasnim", kaže ona Eriki u kuhinji njihovog instituta, "dva zapadnjaka se u Rusiji hvataju jedan za drugog, jer tako divno mogu da kukaju zbog Rusije..."

AFERIM: Nora je u Rusiji radila u nemačkoj instituciji, ali o njenom poreklu ne saznajemo ništa. To bi mogla da bude i mana, ali ovako, kako je opisana, ona je prototip mlade, ali ne više sasvim mlade evropske žene, koja perfektno govori u najmanju ruku tri jezika, nemački, engleski i ruski. O njenoj porodici ne saznajemo gotovo ništa. Samo na prvoj i jednoj od poslednjih stranica pominje se njen stariji brat, Maks, koji joj se rugao, jer je kao dete bila strašljivica. Za takvo skrivanje ličnosti karakteristična su dva citata, koje je stavila na početak knjige:

"Ko god je bio izložen mučenju više ne može biti zavičajan na svetu – Žan Ameri" i "Pravi zavičaj je zapravo jezik – Vilhelm Humbolt". Prvi citat se odnosi na pacijente koji se pojavljuju u romanu, a drugi na Noru, ali i na Mašu Dabić, kojoj je zavičaj očigledno nemački jezik, zavičaj u kome se tako dobro, čak stvaralački snalazi, da bih joj ja na bosanskoj varijanti našeg "zajedničkog jezika" doviknuo "Aferim!" (Proveravam u "Pravopisnom rečniku bosanskoga jezika" Senadina Halilovića iz 1997. godine i konstatujem da takva reč za njega ne postoji, za svaki slučaj potražim takođe i u tursko-nemačkom rečniku gde je ima, pisana je kao "aferin", prevodi se sa "dobro je" ili "bravo", znači, pamćenje me nije prevarilo.)

Umorno se vraćajući sa posla Nora padne sa bicikla, povredi se, dvotočkaš joj je neupotrebljiv, poziva taksi, vozač je iz Azerbejdžana, konstatuju da oboje znaju ruski, pa ona na njegovo zabrinuto pitanje kako se oseća, odgovora: "Terpij kozak, ataman buđeš!", on potvrđuje da mu je mama isto kazivala, a pošto se od kuće javi prijateljici Olji u Rusiji, i ona joj kaže istu izreku. Tri puta ova izreka se ponavlja pri kraju romana, pa se može shvatiti i kao poruka autorke, kao narovoučenje: moraš da trpiš ako hoćeš nešto da postigneš u životu. Pretposlednja Norina misao u knjizi je da je čitanje u krevetu za nju možda najbezbednije mesto, ali poslednje reči su ispravka: "Bezbedno mesto ne postoji. Ne postoji nigde."

Ovaj roman zaslužuje da se pojavi na nekoj od varijanti našeg "zajedničkog jezika". Našao bi zainteresovane čitaoce u svim zemljama u kojima se on govori, razume i čita.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine