Srbija je slobodna zemlja u kojoj svako može da potpisuje apele podrške kome god hoće, pa i Aleksandru Vučiću ili Saši Raduloviću ili bilo kome drugome. Bilo je toga i ranije – sa različitim ishodima, o čemu kasnije. Svako, naime, potpisuje sebe ispod određenih političkih stavova, propagandnih nastupa ili harangi i pljuvanja. Rekli smo da je ovo slobodna zemlja, pa izvolite molim – ali o svom trošku, moralnom i političkom, jer još nismo došli dotle da plaćamo za podršku nekome, što ne znači da nećemo. Na planu marketinškom, međutim, stvari stoje drugačije, tu je reč o političkoj ekonomiji reklama, što je druga priča. Jednoga dana, kada podrška Vladaocu postane skuplja na berzi udvorištva, biće i drugačije. I to smo već imali u vreme „Odjeka i reagovanja", kada je pojavljivanje na stranicama „Politike" bilo obaveza svakoga ko je o sebi mislio da je neko u tom režimu.

Imali smo sličan primer i mnogo ranije, kada su tukli i zatvarali ko neće da se potpiše na „Apel srpskom narodu" Nedićeve izdajničko-kvislinške vlade, pa je ipak njih šestoro odbilo da potpiše; zapamtite ta imena: Isidora Sekulićeva, Bogdan Popović, Nikola Vulić, Miloš Đurić, Sreten Stojanović i Ivo Andrić. Među 545 potpisnika tog sramnog Apela našlo se i njih dvanaest koji su u SFRJ dobili visoka odličja; 28 njih postali su u komunistička doba članovi SANU, a 73 su u to vreme ušli u Malu enciklopediju Prosvete.

Nemojte me pogrešno shvatiti! Na pamet mi ne pada da poredim „Apel srpskom narodu" sa apelom za podršku Aleksandru Vučiću – daleko bilo! Onaj prvi izašao je u „Novom vremenu" u više nastavaka tokom avgusta meseca 1941; „Odjeci i reagovanja" izlazili su u „Politici" mesecima krajem osamdesetih i početkom devedesetih; ovaj najnoviji apel 650 uglednih ličnosti izašao je prošle nedelje u „Politici" – od svih mesta...

Reč je, kažem, o neuporedivim fenomenima: potpis na „Apel srpskom narodu" iz 1941. bio je iznuđivan ozbiljnom pretnjom po slobodu, imovinu i život, pa ko ima hrabrosti da ne potpiše – svaka mu čast; „Odjeci i reagovanja" bili su slobodni konkurs za karijeriste i udvorice, poen više na kandidaturi za nešto, čak i najmanje nešto; ali – šta je ovaj Apel njih 650? Izraz nesebične ljubavi prema premijeru i kandidatu Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici? Možda; dopuštamo takve izraze nesebične, patriotske i odane ljubavi, to je za svako poštovanje; malo je danas toliko rodoljubno nastrojenog sveta koji će svoj integritet staviti u službu Višega cilja i Vođe koji nas k njemu vodi. Utoliko nije čudno što im je – njima svima, 650 njih – „Politika" otvorila svoje dve prve strane (ne znamo je li je to neko platio po važećoj tarifi, ali neka – važna je stvar u pitanju...).

Sve bi to bilo u redu da se u međuvremenu nije javilo nekoliko glasova ljudi koji tvrde da taj Apel nisu potpisali; još nije jasno koliko ih je i koji su, jer je situacija, kako vidimo, nervozna. S druge strane, od stotinak potpisnika apelu za podršku Saši Jankoviću niko se još nije javio da svoj potpis povuče ili ospori. Nije da to nešto znači; njih 650 je 6,5 puta više od njih 100, pa je čisto statistički moguća i greška, pogotovo u žurbi kojoj svedočimo ovih dana. Neko je nekome rekao da je taj-i-taj „sigurni, kapilarni, glas", pa ga stavite, to se meni računa u dobit. Ne možemo da tek tako otklonimo i tu – žaljenja dostojnu – mogućnost: svašta se događa u ova vremena, mnogo gladnih usta, a malo zobi u jaslama. Tu je došlo do nekih kolebanja – te nisam potpisao, te jesam, ne zna se šta je – itd. Potpuno svejedno: ovo je slobodna zemlja i svako može da potpiše, ne potpiše, ili povuče postojeći potpis i niko nema prava da mu takvo nešto zameri, daleko bilo. U slobodnoj zemlji svako je vlasnik svoje časti i ugleda, pak njima raspolaže kako zna i ume – o svom trošku, molim. Nije ni to ništa novo: tako je bilo i 1941. i 1989-1990. a i ranije; oduvek. Sloboda u slobodnoj zemlji posao je pojedinca koji o slobodi vodi računa, svojoj pre svega, ali i tuđoj, jer svoja bez tuđe ne vredi ništa. Svako, dakle, svojom slobodom raspolaže kako zna, ume i sme, to jest koliko se usudi – ako se usudi. Ako se ne usudi – treba ga razumeti: nije život što i poljem preći, rekli bi Ličani.

Ne treba se, dakle, podsmevati potpisnicima Apela za podršku Aleksandru Vučiću. Treba imati puno razumevanje za njihove motive: neki vole i hoće; neki misle da treba; neki su napravili političku analizu, a neki finansijsku; neki imaju ambicije, a neki su tek osećajni, lepe dušice koje, eto, vole čoveka kao takvog. Ovo je, ponavljamo opet, zemlja slobodna, u kojoj svako ima pravo da podržava koga god hoće do mile volje i neka ga – eto ga tamo.

Ne treba se, dakle, više baviti tim Apelom njih 650; ljudi su iskoristili svoje pravo da u „Politici" kažu šta hoće i šta misle. Ovo je slobodna zemlja, rekli smo na početku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine