Dušan Kojić - Koja >

Nije bilo loše

"Ja sam tada, naravno, bio protiv projekta pod nazivom Paket aranžman iz dosta razloga. Inače, ni ideja, a ni ime kompilacije mi se nikad nisu dopadali, cela ploča dosta je loše tonski zvučala i više sam voleo da svaka od tri grupe sa kompilacije ima svoj LP, što se kasnije i desilo. Mislim da osim te beogradske oholosti koju imaju sve tri grupe, one inače nemaju baš previše međusobnih sličnosti"

Pretpostavljam da je na moju odluku o sviranju bitno uticalo to što je u mojoj kući uvek bila neka akustična gitara koju je svirao moj otac, a takođe i majka je imala neke ploče, a među njima i mali plastični 33 obrtaja crni singl iz tadašnjeg Džuboksa 60-ih Have You Seen Your Mother Baby Standing In The Shadow? The Rolling Stonesa. Posle sam čuo i Hendrixa. Inače sam bio i u muzičkoj školi "Mokranjac", kao svirao kontrabas, a u stvari nisam, kontrabas mi je bio mnogo glomazan instrument, a i nije na struju. Ali, u Mokranjcu sam već upoznao dosta ekipe, počinjao ozbiljnije da sviram bas i prisustvovao svim dešavanjima po gradu. Tada se desila i neka gitarijada u ETŠC "Nikola Tesla" (gde sam prethodno takođe proveo godinu dana svog neuspelog školovanja) pa sam i tu upoznao mnogo svirača.

SKC je naravno bio najvažnije mesto u Beogradu, sa Aprilskim susretima, performansima Koste Bunuševca, raznim jam-sessionovima i koncertima. Tu sam visio na probama grupa Inammorata (s čijim bubnjarem Đukom sam se znao od pre iz grada), Igra staklenih perli, Interaction i Limunovo drvo (Mikica – gitara, pevač Milan – gitara, Dule Dejanović – bubnjevi, Maksa – bas i Gagi – gitarista), s kojima sam se najviše i muvao. Duleta, koji je često kasnio ili se čak uopšte nije ni pojavljivao na probama, često su menjali Vd ili Čavke, ili bi umesto Makse nekad uleteo i Švaba. Anton i Vd su svirali u BG 5. Tu je takođe kasnije bio i Dejan Kostić iz Grupe I. Dosta sam svirao po probama zajedno sa svima njima i pravio neke svoje kombinacije.

Inače, tzv. pank scena je evidentno postojala u Beogradu i pre Paket aranžmana, imali su oni svoja dešavanja, bilo je i zanimljivih grupa, ali većina njih nekako nije opstala... možda treba videti čime su se posle bavili. Oni što su im roditelji kupovali najnoviju pocepanu pank odeću su kukali (a verujem da i danas tu priču prodaju) kako je njih kao pritiskao komunistički sistem i kao oni su rešili da pevaju o tome... Tako dođu Englezi iz New Musical Expressa u egzotičnu komunističku Jugoslaviju da bi popunili dve strane svog sledećeg broja slikama klinaca koje su nagovorili da sretno poziraju pored bista Lenjina i Tita u SKC-u. Kao da su biste Čerčila nešto drugo...

Komunizam, Tito i promena sistema nije bilo nešto što bih ja eksplicitno pominjao u svojim tekstovima, niti svirao u grupi koja želi tako nešto. Mene su u svemu tome najviše zanimali muzički izraz i promena u muzičkom smislu. I smetalo mi je što i nema nekih pravih Yu pank ili nju vejv ploča, pošto me niko od onih prvobitnih zagrebačkih, slovenačkih ili vojvođanskih pank bendova nije pomerio nimalo, zato što su, u suštini, to bile samo napola uspele kopije Sex Pistolsa ili nešto još gore, ili su jednostavno nazivale sebe "pank’. Čak su i članovi Atomskog skloništa na početku izjavljivali da su pank grupa. Tako da sam mnogo želeo da napravim nešto što će promeniti B.dugme-Smak atmosferu u zemlji, (Buldožer je to prvi započeo), a što će biti mnogo bolje od onoga što se dotada zvalo pank ili nju vejv.

U SKC-u su tada urednici tzv. Spoljnog programa bili Moma Rajin i Nebojša Pajkić koji su smelo organizovali prave i dobre akcije. Tako mi je u jednom momentu Pajkić ponudio da vodim muzičku tribinu, koju smo nazvali New Wave tribina i na kojoj sam puštao muziku i dovodio goste da teoretski to potkrepe, pošto je mene mrzelo da pričam, samo sam puštao ploče i najavljivao šta slušamo i možda bih rekao: "Aaaaa...", između pesama. Moma Rajin je takođe pomogao da izađe moj tekst u "Džuboksu" o koncertu engleskog benda The Ruts u Pinkiju... Meni je najvažnija novina uvek bio "Džuboks", nikad nisam mnogo obraćao pažnju na omladinsku štampu, omladinske i studentske organizacije i njihove akcije, osim što smo u stvari većinu vremena provodili u ustanovi koja u svom imenu ima reč "studentski".

Pošto se Limunovo drvo osipalo, od celog benda ostali su samo Milan i Gagi i pozvali Vda i mene da nastavimo kao Limunovo drvo. Prvi, ujedno i poslednji koncert u toj postavi svirali smo ispred Pankrta, u maloj sali SKC-a. Dugokosog Gagija su mladi pankeri u sjajnim i skupim kožnim jaknama ispljuvali, on to nikako nije voleo, napustio je grupu i posle toga smo promenili ime u Šarlo akrobata.

Tada su krenuli koncerti po Hrvatskoj, Sloveniji i lagano su svi počeli da primećuju grupu koja je svirala par stvari od Limunovog drveta, zajedno sa novim Milanovim i mojim temama a koje smo svi zajednički aranžirali (zato je na pločama kao autor potpisan Šarlo). Usledio je i taj neki Subotički festival, nikad pre toga nisam obraćao pažnju na to događanje, sve je bilo po ključu, kao i obično. Pošto je to u stvari bilo takmičenje (?), te godine su prva mesta osvojile te kao neke jugoslovenske nju vejv grupe. I naravno, ubrzo su se tu neki ljudi skupili oko nas, počevši od glupih novinara i nekih muzičara koji, pretpostavljam, i danas smatraju i pričaju o svojoj nezamenljivoj ulozi u celom tadašnjem Bg-dešavanju. Tako je sa strane i došla ideja o zajedničkoj ploči Šarla akrobate, Idola i Električnog orgazma.

Ja sam tada, naravno, bio protiv projekta pod nazivom "Paket aranžman" iz dosta razloga. To je valjda bila akcija Enco Lesić – Jugoton, ja se dosta toga skoro uopšte i ne sećam, osim snimanja kod Enca, sa Cveletom, koje je jako bilo zanimljivo, prvi put sam bio u studiju (ja sam definitivno imao najmanje muzičkog iskustva od svih iz grupe.) Inače, ni ideja, a ni ime kompilacije mi se nikad nije dopalo, cela ploča dosta je loše tonski zvučala i više sam voleo da svaka od tri grupe sa kompilacije ima svoj LP, što se kasnije i desilo, hvala Bogu. Mislim da osim te beogradske oholosti koju imaju sve tri grupe, one inače nemaju baš previše međusobnih sličnosti. Možda je još zajedničko bilo i to što smo pevali o nekim stvarima o kojima se do tada nije često pevalo u jugoslovenskom rokenrolu, mada sve to opet iz različitih miljea.

Zatim, nervirala me je masa svih tih besmislenih ljudi koji su se odjednom našli oko nas, i na silu se uguravali u sve to. Celu stvar je, naravno, preuzela beogradska dekadentna hedonistička žur-ekipa, koje Beogradu nikad nije falilo. I zaista to i ne treba mnogo da brine, svugde se to dešava, deca bogatih imaju više pristupa informacijama, i među njima bude i iskrenih. Problem je što se sve svelo upravo i samo na pop-zabavu i ples, po uzoru na ZG šminkersku novovalnu plesnu scenu, da bi na kraju to i gospodin B.dugme shvatio, ušunjao se unutra i prodao narodu... Šarlo akrobata je inače imao redovne sukobe sa muzičkim establišmentom, medijima, sa menadžerima i članovima drugih grupa, sa publikom po koncertima, pošto smo se uporno opirali tom uhodanom putu rok grupe.

Dečko koji obećava je još jedan deo i dokument tog trenutka Paket aranžmana. Taj film nisam voleo zbog dosta stvari, i kritikovao sam ga u intervjuima posle, čime sam sebi uskratio eventualni dodatak novca kasnije, a sve zbog toga što sam shvatao koliko on može biti značajan i koliko je možda mogao bolje da se realizuje... Nije mi se dopalo što je Niko kao ja stavljena kao muzička podloga masturbacije glavnog lika, zatim, neke scene živog sviranja, što je zaista dokument, maksimalno su skraćene i mislio sam da je možda bolje bilo da su i glavni likovi bili naturščici nego ona ekipa koja inače SVE glumi. Ali, ko bi to gledao onda? Ipak, u Dečku koji obećava ima i dosta zgodnih momenata, uključujući ime i prezime glavnog lika, prepun je muzike, i možda nesvesno najavljuje ono što će nas pogoditi kasnije. No, glavni momenat za mene je bio što sam od honorara kupio Rickenbacker bas-gitaru.

Dakle, kao što se može zaključiti, mnoge stvari tada nisu ispale onakve kakvim sam ih ja zamišljao, ali naravno sa ove distance, posle svega ovog što je zadesilo i treslo Beograd i celu zemlju, kada sam osećao kao da sve te ploče koje sam napravio u stvari ne postoje i zbog apsolutno tragične činjenice da toliko ljudi sa te scene više nije među živima, danas mislim da Paket aranžman i nije bila tako loša ploča.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine