foto: m. milenković

Izbori 2017. >

Bahatost, laži i divlji programi

Zahvaljujući slobodnom tumačenju zakona i nevešto konstruisanim obrazloženjima, Regulatorno telo za elektronske medije ove godine ne prati ponašanje emitera u predizbornoj kampanji. Pošto, u međuvremenu, nije formiran ni Nadzorni odbor koji imenuje Skupština Srbije, a koji je nadležan da prati postupke političkih stranka i kandidata, pa i izveštavanje medija u kampanji, u ovom trenutku ne postoji nikakva državna, zvanična kontrola onoga što se dešava u etru. I u tom smislu – bez institucionalne kontrole medija u predizbornoj kampanji, bez državnog tela koje bi nadgledalo ponašanje stranaka, u apsolutnoj medijskoj strahovladi – već je sada jasno da u Srbiji 2017. neće i ne može biti slobodnih demokratskih izbora

Specifična po mnogo čemu, ova predizborna kampanja se od dosadašnjih razlikuje i po tome što je neće pratiti Regulatorno telo za elektronske medije (REM).

Od 2003, ovo je telo kontrolisalo ponašanje emitera u predizbornoj kampanji, izricalo opomene, odlučivalo o žalbama i na kraju objavljivalo izveštaj. U svakom tom izveštaju bilo je očigledno da su emiteri favorizovali vladajuće stranke na štetu opozicionih, odnosno da je ovim drugima bilo prilično teško da se izbore za "svojih pet minuta". Isto tako, u svakom od saziva Saveta REM-a (organa koji upravlja regulatornim telom i donosi sve odluke u vezi s njegovim funkcionisanjem) bio je vidan politički uticaj: članovi Saveta su u velikoj većini birani po partijskom ključu, zakoni su vrlo često kršeni u odnosu na potrebe tada aktuelnog režima, a pominjani su (iako nikada dokazani) brojni slučajevi korupcije.

Kako bilo, izveštaj o praćenju emitera redovno se pojavljivao. Sve do prošle godine, kada nije objavljen. A potom i ove godine, kada se na njemu i ne radi.

JOŠ DA ZNAMO ZAŠTO: Iako se, u međuvremenu, javnost prilično uzburkala zbog ovakvog stava REM-a, već se tri sedmice čeka konačno i zvanično objašnjenje zašto regulatorno telo neće pratiti elektronske medije. Čini se zapravo da oni koji su nadležni da razreše te misterije samo "zamućuju" vodu i sve nas više udaljavaju od racionalnog i razumljivog objašnjenja (ako ga uopšte ima)

Među prvima se oglasio načelnik monitoringa u REM-u Stevica Smederevac, koji je, 6. marta, najavio da će to telo postupati samo po izbornim prijavama, "baviti se svime za šta građani smatraju da je problematično i sporno", ali i da će "raditi s Agencijom za borbu protiv korupcije". U razgovoru za "Insajder" on je istakao da je "veliki obim posla najveći problem" REM-a, jer to telo od 2014. ima obavezu da "kontroliše i privatne medije".

Iste stvari potom su ponavljali raznorazni predstavnici REM-a, s tim što je u njihovim izjavama teza bila da regulator nema zakonsku obavezu da objavljuje izveštaje o radu emitera tokom predizborne kampanje.

Za razliku od priče o zakonu, kao i priče o nedostatku kadrova – koje nisu baš sasvim lišene uporišta u logici i realnosti, finalno tumačenje nije bilo ni smisleno, ni istinito. Na tribini "Istinomera" organizovanoj 10. marta, upravo povodom najave REM-a da neće pratiti izbore, novinarka tog portala Ivana Pavlović potvrdila je da joj je u REM-u rečeno da tokom kampanje neće vršiti kontinuirani nadzor medijskog izveštavanja iz tehničkih razloga. "Rečeno je da parametri koji treba da se unesu u taj softver moraju da se plate ‘Informatici’, a oni ih nisu kupili. Dakle, nemaju softver", rekla je Pavlović.

No, krenimo redom. Ovde je, pre svega, važno da se kaže da nijedno od ova tri obrazloženja "ne drži vodu". Tvrdnja da REM ima preveliki obim posla zbog obaveze da kontroliše i privatne medije naprosto nije tačna: REM je i ranije nadgledao i privatne emitere, a softveri koje imaju omogućavaju im da ih prate bez posebnih napora. Konačno, istu količinu posla i isti taj softver imali su i tokom prošlogodišnje kampanje. Ako su s tim kapacitetima ispraćeni parlamentarni izbori (a jesu, o čemu svedoče brojni zaposleni), nije jasno u čemu je sada problem da se prate tehnički neuporedivo jednostavniji predsednički izbori.

Tvrdnja o nepostojanju zakonske obaveze objavljivanja izveštaja tačna je samo na prvi pogled: u Zakonu o elektronskim medijima zaista ne postoji tačka koja nalaže REM-u da u određenom vremenskom intervalu objavi bilo kakav izveštaj, ali istovremeno postoje dve tačke koje jasno određuju šta bi REM trebalo da radi tokom kampanje. Član 22 Zakona o elektronskim medijima propisuje niz zaduženja tog tela u koje, između ostalog, spada i da "kontroliše rad pružalaca medijskih usluga i stara se o doslednoj primeni odredaba ovog Zakona" (tačka 8). S druge strane, u tački 5 člana 47 navodi se da Zakon svim učesnicima u kampanji garantuje medijsku zastupljenost "bez diskriminacije".

E sad, ako Zakon propisuje da je REM nadležan za kontrolisanje sprovođenja zakona, a isti taj zakon garantuje ravnopravnu zastupljenost političkih aktera – ne treba mnogo pravničke mudrosti za zaključak da je upravo REM dužan da nadgleda izveštavanje elektronskih medija tokom kampanje. Da li će o tome napisati izveštaj ili to saopštiti na neki drugi način, potpuno je nevažno. Važno je da svoj posao obave, a da javnost o tome na bilo koji način bude obaveštena i da ima uvid u njihove nalaze.

Konačno, tu je tvrdnja o softveru. Istog trenutka kada je na tribini čula objašnjenje da ne postoje tehnički uslovi za praćenje izbora, bivša članica Saveta REM- -a Gordana Suša izjavila je da to nije tačno: "Ja sam bila u komisiji koja je kupila softver. Meni je mandat istekao prošlog marta, već je bila počela kampanja za parlamentarne izbore i sedam dana od početka kampanje mi smo imali savršene podatke o zastupljenosti partija i njihovih lidera. U REM-u radi stručna služba od 70, a sada i stotinu ljudi, i ja postavljam pitanje šta oni onda rade, jer to im je jedini posao."

Inače, 10. maja 2016, dve sedmice nakon parlamentarnih izbora, Stevica Smederevac je u emisiji "Talasanje" na Radio Beogradu rekao da će izveštaj REM-a biti objavljen čim se završi pregled obimnog materijala, usput objasnivši da se od 2012. koristi izuzetno složen softver zbog čega izveštaji malo kasne. "Te 2012. godine izveštaj je objavljen pet-šest meseci posle izbora. Mašineriju smo malo uhodali 2014. i izveštaj je bio nakon dva i po meseca. U suštini, očekujemo da sada to bude nešto kraće."

Izveštaj na kraju nije bio ni objavljen, ali to je poseban skandal o kojem je u javnosti već bilo dosta reči. Ovde je, međutim, važno da softver postoji, i da njegovo postojanje potvrđuje dvoje ljudi koji o tome moraju da imaju saznanja.

Tu ipak dolazimo do jednog u nizu neistraženih i sumnjivih momenata kada je REM u pitanju. Iako softver postoji, nejasno je o kakvim se "parametrima" radi, tj. šta to REM nije kupio, a bilo je neophodno. Kako je, naime, moguće da softver koji je svojevremeno kupljen za velike pare sada ne može da radi ako se ne dokupi još nešto? I ko je za to kriv? Da li je reč o još jednom slučaju korupcije u REM-u? I znači li to da će i ubuduće svaka vlast koja ne želi da REM prati izbore onemogućiti kupovinu "parametara" i tako blokirati rad regulatornog tela?

Šta god stajalo iza svega ovoga, krajnji rezultat jeste da REM zvanično ne prati ponašanje emitera u predizbornoj kampanji. Pošto, u međuvremenu, nije formiran ni Nadzorni odbor koji imenuje Skupština Srbije, a koji je nadležan da prati postupke političkih stranka i kandidata (pa i izveštavanje medija u kampanji), u ovom trenutku ne postoji nikakva državna, zvanična kontrola onoga što se dešava u etru.

SLOBODA U ETRU: Ipak, reklo bi se da je zbog svega toga medijska scena daleko živahnija nego inače. Nacionalne i lokalne televizije, koje su do sada imale kakvu-takvu kontrolu, načisto su podivljale i emituju program kakav se ne pamti još od devedesetih.

Prema analizi Centra za elektronske medije (CEM), koji su nedavno formirali eksperti raznih profila i ljudi ranije angažovani u REM-u, na programima nacionalnih emitera, Aleksandru Vučiću je u periodu od 2. do 15. marta bilo posvećeno tri puta više vremena nego svim ostalim predsedničkim kandidatima zajedno.

Medijski monitoring Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), recimo, pokazuje da je Aleksandru Vučiću u centralnim informativnim emisijama TV Pinka bilo posvećeno 7999 sekundi, od čega nijedna sekunda za prikaz u negativnom ili kritičkom smislu. Poređenja radi, kandidatu Vuku Jeremiću (kao drugom najbolje plasiranom), na istom je programu u istom periodu bila posvećena 361 sekunda – uglavnom u negativnom smislu. Inače, ako sve ove sekunde prevedemo u lakše razumljive mere, ispostavlja se da su gledaoci informativnih emisija Pinka, tokom tih 13 dana, u Vučiću ukupno uživali više od dva sata, a u Jeremiću šest minuta.

Monitoring Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA), koji medije prati kroz posmatračku izbornu misiju "Građani na straži", pokazuje da u jutarnjim programima dominira već poznata šema po kojoj u programima RTS-a i TV Pinka gostuju samo podobni analitičari i gosti za koje se sigurno zna da u živom programu neće reći ništa "opasno", a da su razgovori sve samo ne objektivni i nepristrasni.

foto: tanja valič / tanjug

Golim je okom primetno da je N1 jedina televizija na koju smeju da kroče "nepoželjni" i kritični, dok se oni na TV Hepiju pojavljuju isključivo u zabavne svrhe – kao svojevrsna politička paralela rijalitiju "Parovi". Posebna je priča beogradska gradska televizija Studio B, čijim vlasnicima nije bilo dovoljno što su vesti i omiljene magazinske emisije te kuće unakazili političkom propagandom, već su počeli da prikazuju dokumentarne serijale "Istraživač" – nastale na tekovinama najsvetlijih tradicija RTS-a iz devedesetih. Emisije posvećene Saši Jankoviću i Vuku Jeremiću vredne su čak i arhiviranja, kao relikti "zaboravljene prošlosti": prepune nameštenih anketa u kojima svi građani misle isto, zloupotrebe ljudi koji su preživeli tragediju u političke svrhe, besramnih konstrukcija i zamena teza.

Situacija je još grđa ako se osvrnemo na izveštavanje lokalnih i regionalnih medija. Primera je mnogo, ali ovaj put – za razliku od prethodnih godina – to jednostavno nema ko da vidi i analizira. Izbore u kontekstu izveštavanja aktivno prate Novosadska novinarska škola, BIRODI, Centar za elektronske medije i CRTA, ali i oni s umanjenim kapacitetima i u domenu nacionalnih medija: lokalne i regionalne televizije prati ko može, uglavnom sporadično.

A upravo su lokalni mediji na prošlogodišnjim izborima bili "kritična tačka": u njima su izborni blokovi trajali satima, direktno su se prenosili mitinzi naprednjaka, stranački portparoli bili su ujedno i urednici, predstavnici opozicije nisu imali mogućnost da nastupe. O onome što se ove godine dešava možemo samo da nagađamo. Ali, ilustracije radi, recimo da je jedan od posmatrača CRTE (koji imaju zadatak i da prate medije "u lokalu") primetio da je regionalna televizija u njegovom kraju izvestila o žrebu za raspored predsedničkih kandidata na izbornom listiću, a odmah potom da "prema najnovijim istraživanjima Aleksandar Vučić ima podršku od 57 procenata ispitanih birača, tako da drugog kruga neće ni biti". Čemu, dakle, bilo kakvo žrebanje, kada se unapred zna ko je jedini mogući pobednik!

Da je REM odlučio da ipak poštuje zakon i radi svoj posao, ove i slične nepodobštine bile bi makar zabeležene: ako ni zbog čega drugog, ono da negde ostane zabeleženo.

No, pošto je REM sebi već uzeo za pravo da tumači regulative kako mu se prohte, koleginice i kolege okupljene oko pokreta Podrži RTV (formiranog zbog dešavanja u Radio-televiziji Vojvodine) odlučile su da članovima i članicama Saveta regulatora ipak obezbede da imaju čime da se bave tokom kampanje. Poslušali su, naime, najavu REM-a da će odlučivati po pojedinačnim žalbama i zasuli ga žalbama građana na sadržaje koji se emituju na RTV-u i na drugim emiterima.

Teško je očekivati da se ova akcija proširi i na "obične" ljude – koji imaju puno pravo da se žale na sadržaj onoga što plaćaju, na nepoštovanje zakona ili na uskraćivanje prava da budu informisani. Bilo bi ipak sjajno ukoliko bi se to desilo, jer je za sada jasno da REM reaguje na pritisak.

Iako već godinama poštuje svojevrsni "zavet ćutanja" i nerado, ispraznim formulacijama, odgovara na bilo kakva novinarska pitanja i pitanja javnosti, REM je vrlo žestok kada mu neko "stane na žulj".

Tako se desilo i da je, nakon silne buke javnosti u vezi s odlukom da neće pratiti izbore, REM naprasno odlučio da uvaži žalbu LGBT organizacija i naloži prekid emitovanja predizbornog spota u kojem navijači Vučiću skandiraju "Vučiću, pederu". Odluka je obradovala mnoge i probudila nade da je Regulator ipak počeo da radi ono za šta je obilato plaćen. Ali, ne lezi vraže. Bio je to samo početak – na ovakvu odluku reagovali su naprednjaci ocenom da u "u REM-u i dalje sede oni koji podržavaju bivši dosovski režim po svaku cenu", dok su socijalisti otišli korak dalje i konstatovali kako su članovi tog tela "uglavnom dosovci koji drugačije i ne umeju da se ponašaju, nego kao komesari, koji se na ovaj način direktno mešaju u kampanju i to za račun svojih kandidata".

Deluje logično i u skladu s običajima vladajuće garniture: REM im na neki način napadne kandidata, a oni reaguju pozivanjem na DOS. Ovde je, međutim, problem što naprednjaci i socijalisti napadaju svoje ljude: od devet članova Saveta REM-a, šestoro je izabrano ili reizabrano u vreme apsolutne skupštinske dominacije SPS-a i SNS-a (pa dosovci nisu mogli ni da primirišu u to telo), dok je jednog od trojice koji su izabrani za vakta demokrata sada za reizbor kandidovao SNS (koja to sigurno ne bi uradila s pristalicom DOS-a).

Od devet članova, dakle, sedmoro su sigurno "njihovi".

O čemu je onda ovde reč? Jednostavno je – o čistoj, nepatvorenoj, precizno izvedenoj političkoj manipulaciji u kojoj Vučić ispada Don Kihot koji se sam bori protiv svih (i opstaje, uprkos zlom REM-u), a REM pere sopstveni odavno ukaljani obraz – kao, eto, vidite da donosimo odluke čak i protiv Vučića.

U međuvremenu, dok se oni o tom jadu zabavljaju, u etru živi i opstaje ono što ne priliči civilizovanom demokratskom društvu, ono čime se krše elementarna ljudska prava građana i građanki, ono što ne može ni da se gleda, ni da se sluša, ni da se prihvati.

I u tom smislu – bez institucionalne kontrole medija u predizbornoj kampanji, bez državnog tela koje bi nadgledalo ponašanje stranaka, u apsolutnoj medijskoj strahovladi – već je sada jasno da u Srbiji 2017. neće i ne može biti slobodnih demokratskih izbora. Ma šta o tome mislili Evropa (koja se pravi da ne vidi), Angela Merkel (koja se o srpskim medijima izjasni uz kao lahor laganu packu), pa i svi ostali međunarodni faktori koje za to nije briga sve dok im Vučić isporučuje ono što oni žele.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine