VREME BR. 690. 25. MART 2004. >

Kosovo, 17. mart 2004.

Kada su gorele mnoge kuće, crkve i manastiri (ponekad zajedno i sa onima koji su u njima živeli i nisu uspeli da pobegnu), kada je broj poginulih stigao do 28, a u bolnice osim 850 povređenih građana počeli da pristižu i povređeni vojnici KFOR-a, razni međunarodni zvaničnici, vojnici i diplomate počeli su polako da sriču sintagmu koju svih ovih godina nikako nisu uspevali da prevale preko usana – počeli su da pominju «etničko čišćenje» nealbanskog življa i da za to optužuju albanske političke vođe. Uz napomenu da je očigledno reč o dobro organizovanoj i orkestriranoj akciji

Ispred dvorišne kapije policijske stanice u Kosovskoj Mitrovici stoji pedesetak gnevnih ljudi koji gotovo uglas viču na nevidljivog sagovornika – neki od njih psuju KFOR, neki lokalne vlasti i «braću Srbe» iz Beograda, svi zajedno ponavljaju da posle tri dana i noći provedenih na ulici hoće da se vrate u svoja sela i vide da li su im kuće zapaljene. Živko Đuković (62) iz sela Goljbulje, udaljenog 16 kilometara od Mitrovice, sedi usred te galame na nekom kamenu, mirno puši i kao da ne obraća pažnju na ono što se zbiva oko njega. Slabo čuje i prošle srede 17. marta krenuo je kod lekara (tri puta nedeljno meštani ovog sela pod oružanom pratnjom KFOR-a mogu da organizovano dođu do Mitrovice na nekoliko sati), ali tog dana u gradskoj bolnici nisu primali one što imaju probleme sa sluhom. Po ko zna koji put na Kosovu je bilo prečih pacijenata, polumrtvih i teško ranjenih.

Tog dana sa južne strane, gde žive Albanci, na severni deo Mitrovice i most koji deli dva dela grada navalila je masa demonstranata naoružanih motkama, kamenicama, ali i raznim vrstama vatrenog oružja. Odnekud su se oglašavali i snajperi. U napad na srpski deo grada (Mitrovica je podeljena još od kraja rata 1999. godine) povela ih je vest da su se tri albanska dečaka iz obližnjeg sela Čabre udavila u nabujalom Ibru. Ova reka u martu nije baš mnogo privlačna za kupanje i istraga koja za sada ide sporo tek bi trebalo da utvrdi kako su se dečaci zatekli u vodi punoj brzaka i virova.

NAPAD NA ENKLAVE: Albanski mediji na Kosovu tvrdili su da se tragedija dogodila tako što su dečake u vodu naterali Srbi iz susednog sela. U tu priču koja je odmah stigla i do CNN-a ubačeni su nešto kasnije i psi koje su Srbi navodno «napujdali» na albansku decu i naterali ih da se udave. Postoji sumnja da je na takvu, u tim trenucima još neproverenu vest većinu medija usmerio lažni «humanitarni radnik» iz Mitrovice Halit Barani, čovek koji je za vreme rata satelitskim telefonom hranio strane medije zapaljivom smešom istina, laži i poluistina o stradanju Albanaca. Dvojici novinara Vol strit džornala,Bloku i Danijelu Perlu (kasnije ubijen u Avganistanu), Barani je posle rata priznao da je, na primer, izmislio priču o tome kako su Srbi u visokim pećima Trepče spalili na stotine albanskih leševa. Posle rata (ali ne zbog ovakvih laži), ovaj «humanitarac» bio je zbog nečega zanimljiv i haškim istražiteljima. Pozvali su ga da tamo bude važan svedok u procesu koji se vodi protiv Slobodana Miloševića.

U isto vreme dok su oko mosta u Mitrovici vođene žestoke borbe, nekih šezdesetak kilometara dalje, kod sela Čaglavica Srbi su dva dana u blokadi držali magistralni put Priština–Skoplje. Njih je u blokadu povela vest da je jedan mladić iz ove srpske enklave teško ranjen tako što je na njega pucano iz automobila pod okriljem mraka. Sličan mrak do sada je sakrio više od hiljadu zločina nad Srbima počinjenih od leta 1999, kada su na Kosovo stigle međunarodne snage i stavile ga prividno pod svoju upravu. Umesto imena ubica, do javnosti su do sada obično stizala saopštenja UNMIK-a da se radi o «pojedinačnim i izolovanim aktima nasilja», čak i kada je odjednom ubijano i po desetak ljudi. Punih pet godina na Kosovu je važilo krajnje pojednostavljeno objašnjenje da je tih hiljadu života i oko 1200 kidnapovanih Srba o kojima se takođe ništa ne zna progutao mrak mržnje ostao iza Miloševićevih vremena, masovnih grobnica i ratnih stradanja Albanaca.

Prošle srede uveče i narednih dana kada su na Kosovu na 33 mesta sinhronizovano napadnute gotovo sve srpske enklave, kada su gorele mnoge kuće, crkve i manastiri (ponekad zajedno i sa onima koji su u njima živeli i nisu uspeli da pobegnu), kada je broj poginulih stigao do 28, a u bolnice osim 850 povređenih građana počeli da pristižu i povređeni vojnici KFOR-a, razni međunarodni zvaničnici, vojnici i diplomate počeli su polako da sriču sintagmu koju svih ovih godina nikako nisu uspevali da prevale preko usana – počeli su da pominju «etničko čišćenje» nealbanskog življa i da za to optužuju albanske političke vođe. Uz napomenu da je očigledno reč o dobro organizovanoj i orkestriranoj akciji. Onaj ko je o pripremama za to etničko čišćenje po prirodi posla morao najviše da zna i ko je u toj priči svakako bio jedan od najodgovornijih, šef misije UNMIK-a Hari Holkeri, jedini nije uspeo da pronađe prave reči da opiše to što se zbivalo širom Kosova, a što je za samo dva do tri dana prepolovilo broj srpskih enklava i nekoliko hiljada ljudi ponovo primoralo da napuste svoje kuće. Za razliku od Holkerija, neki od stranih aktera dali su tim događajima, u kojima je (prema do kraja nepotvrđenim podacima) izgorelo oko 300 srpskih kuća, naziv «kristalna noć». Sadašnji guverner Kosova Holkeri, koga je Beograd inače otpisao kao nesposobnog i pristrasnog administratora, prvi je zatim od međunarodnih zvaničnika zvanično proglasio da je dosadašnji model «multietničnosti» mrtav i da se mora tražiti neki nov koncept. Čak je pomenuo i zločine protiv čovečnosti. Ekspert za Balkan Miša Gleni pozvao je istovremeno Holkerija i međunarodne faktore da na Kosovu najzad prestanu da rade ono što su do sada jedino radili – a to je ništa. Da su radili nešto, primetili bi da se na Kosovu danima već nešto kuva.

Uopšte, velika politička bitka vođena je poslednjih dana oko toga da li će se za ove događaje upotrebiti jedna od «ključnih reči» za koje se veruje da menjaju raspoloženje međunarodnih političkih faktora. A ti faktori su izgleda u bilateralnim susretima sa ovdašnjim političarima i diplomatama potvrđivali da bi prema Prištini moglo da dođe do značajne promene stava i tona, da je nova etnička mapa Kosova napravljena poslednjih dana neodrživa, odnosno da bi prećutkivanje da se na ovaj način pravi jedna nakazna tvorevina koja bi da liči na državu bilo nedopustivo. I Svilanović u Njujorku, Tadić u NATO-u, kao i Koštunica u Briselu i Parizu, mogli su da se uvere da međunarodni faktori shvataju kako je njihov koncept upravljanja Kosovom doživeo slom, ali i kako se mora biti strpljiv i oprezan jer u svetskim metropolama ne vole baš da priznaju svoje neuspehe i greške. Zablude još teže.

Sve do ovih događaja, guverneri Kosova jedan za drugim pisali su sve lepše izveštaje i slali ih na važne svetske adrese. Neposredno pre poslednje eksplozije, delegacija Holandije, na primer, izrazila je izuzetno zadovoljstvo stepenom multietničnosti i tolerancije na Kosovu. Takođe, neposredno pre ovih događaja, komandant KFOR-a u Prizrenu procenjivao je situaciju u ovom gradu kao «stabilnu». Nemački general Holger Kamerhof insistirao je na smanjenju snaga KFOR-a i raspuštanju kontrolnih punktova. Eparhija raško-prizrenska sada zahteva njegovu ostavku jer je u «stabilnom» Prizrenu uništeno osam crkava o kojima je navodno trebalo da brine Kosovska policijska služba. A onda se u jednoj noći ta kula od karata srušila.

Zvali to jakim ili neutralnim izrazima, tek od 17. do 19. marta na Kosovu su ukupno, prema saopštenju UNMIK-a, zapaljene ili minirane 33 crkve, a još 11 je ozbiljno oštećeno. Svega toga je bilo i ranije jer je od dolaska NATO-a na Kosovo tamo uništeno 112 crkava, najveći broj u Metohiji u trouglu Glogovac–Đakovica–Prizren. Svi dosadašnji guverneri Kosova, jedan za drugim, nalazili su za sve to opravdanja u nasilju koje je u prethodnom periodu srpska strana nanela Albancima. Ni rušenje crkava i manastira do sada nije bilo predmet ozbiljnih istraga, baš kao ni ubistva. Udvaranje albanskim ekstremistima ostavljalo je tako poruku u kamenu da je sve dozvoljeno. Ono što se događalo od 17. marta ličilo je, međutim, na neku vrstu besnog cepanja «srpske tapije». Zauvek.

Živko Đuković bio je u svem tom stradanju jedan od «srećnijih» – posle tri dana i noći provedenih na ulici u Kosovskoj Mitrovici imao je bar gde da se vrati kada je u subotu (13. marta 2004) po podne ponovo proradila KFOR-ova autobuska veza za Goljbulje. Odrasli muškarci iz sela Goljbulje evakuisali su uz pomoć KFOR-a žene i decu na vreme i ostali da brane svoje kuće i posebno školu koju im je nedavno podigla japanska vlada. Za razliku od njih, meštani sela Svinjare, takođe izbegli u Mitrovicu, psovali su vojnike KFOR-a koji nisu mogli da im garantuju bezbednost. Odmah pošto je selo ispražnjeno, komšije Albanci spalili su sve srpske kuće. Šef Koordinacionog centra za Kosovo Nebojša Čović zameriće kasnije jedinicama KFOR-a da su na početku nasilja, koje se razlivalo po centralnom delu ove pokrajine oko srpskih enklava, odmah «poletele» na administrativnu granicu sa Srbijom, a nisu otišle na mesto napada Albanaca na Srbe i nealbance…

KRAJ LJUBAVI: Tako je, međutim, bilo samo na početku. U sredu (24. marta 1999) uveče na brdu Veternik, nadomak Čaglavice u kojoj je već gorelo mnogo kuća, pojavili su se američki vojnici i sprečili da jedna od najvećih srpskih enklava ne završi potpuno u plamenu. Oko Veternika su vođene i najžešće borbe između Albanaca koji su krenuli da unište Čaglavicu i vojnika KFOR-a. I u svemu tome bilo je neke neobične simbolike. Na dan kada su pre pet godina trupe KFOR-a ulazile na Kosovo, na istom mestu stajala je grupa albanske dece sa cvećem i parolama dobrodošlice vojnicima NATO-a. Odatle nije mogla da ih pomeri ni provala oblaka praćena gradom. Na pojavu prvih tenkova i transportera deca su tada blokirala put ka Prištini i zasula ga cvećem. Pet godina kasnije, među mladim Albancima koji su na Veterniku skakali na transportere KFOR-a i bacali na njih kamenje i letve (kao nekada na one srpske policije), bilo je možda i dece koja su u junu 1999. na istom mestu bacala cveće. Nekadašnji NATO «oslobodioci» i ratni saveznici postali su, izgleda, vremenom za mnoge Albance «okupatori» koji im smetaju da Kosovo postane nezavisna i etnički čista država.

Sve do ovih događaja i naređenja komandanata NATO-a da se hitno poveća broj vojnika, upotrebi oružje i ako treba puca po demonstrantima, vojnici NATO-a (pogotovo američki) nigde na svetu nisu bili toliko voljeni i respektovani kao na Kosovu. U jednoj sličnoj situaciji, pre tri godine kada je počeo rat u Makedoniji, jedan od vojnih lidera Albanaca poslao je poruku «američkom narodu da se ne plaši», objasnivši da njihovi vojnici neće biti meta jer se Albanci bore samo protiv makedonske države (u kojoj je, uzgred, simboličan broj američkih vojnika boravio u nekim preventivnim misijama).

Neki poznavaoci kosovskih prilika tvrdili su ovih dana da stratezi etnički čistog Kosova među Albancima preko ovih sukoba pokazuju zapravo međunarodnim snagama šta sve mogu da učine bez previše oružja. Onako, samo na mišiće i uz molotovljeve koktele. I šta bi moglo da im se dogodi ako stvari postanu ozbiljnije, ili ako neko iz međunarodne zajednice pokuša da u Hag pošalje Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija ili Agima Čekua, albanske lidere koje od Suda za ratne zločine odavno ne brani nedostatak dokaza o njihovim zlodelima, već političke procene, pre svega Vašingtona i Brisela, da bi to predstavljalo suviše rizičan poduhvat.

U prošlonedeljnim sukobima (24. marta 1999) inače je, prema procenama UNMIK-a, učestvovala 51.000 demonstranata što je verovatno trebalo da impresionira 17.000 KFOR-ovaca. Ili je možda neko imao pretpostavku da je «lov pušten» i da je ovo pravi trenutak da se ubrza priča o nezavisnom Kosovu. Sudeći po podacima koje je objavio vladin Koordinacioni centar za Kosovo, na srpskoj strani poginulo je tokom prošlonedeljnih sukoba (24. marta 1999) osmoro ljudi (od ukupno 28), iz čega bi se moglo zaključiti da je odgovor KFOR-a na napade Albanaca na srpske enklave bio (bar u nekim slučajevima) neuporedivo žešći nego što se u prvi mah mislilo. Zasluga za to pripisuje se pre svega admiralu Gregoriju Džonsonu, komandantu Južnog krila NATO-a.

BEOGRADSKA PRIČA: Politički faktori u Srbiji suočili su se 17. marta sa požarom koji se prilično brzo širio. Dramatične i kontradiktorne vesti o pogromu nad Srbima i nad istorijskim spomenicima prvog reda na Kosovu, stizale su jedna drugu. Srpska javnost, a ni politički faktori nisu odmah imali preciznu predstavu o razmeri nasilja. Vesti koje su dolazile od dopisnika iz enklava bile su emocionalno obojene, često neproverene i začinjene jakim epitetima. Očito je da prave komunikacije nije bilo. Nebojša Čović ispričaće kasnije da su te večeri fiksne telefonske veze bile u prekidu, a mobilna telefonija je primala samo «dolazne pozive». Sem crkvene radio-mreže, sve ostalo je bilo u prekidu.

Sociolog Dušan Janjić zamerio je u jednoj TV emisiji vlastima da gotovo svaki kosovski humanitarac ima satelitski telefon (Halit Barani ga, na primer, ima odavno), dok ga nema nijedna srpska enklava. Ako su satelitski telefoni preskupi, onda bar nisu mobilni preko kojih je do Beograda ili neke svetske prestonice bilo moguće dobaciti sliku onoga što se zbiva na terenu. A slike su sa Kosova putovale neuobičajeno sporo. U mnogim svetskim redakcijama (agencijama posebno) žalili su se da njihovi prištinski saradnici sa albanske strane ne žele da zalaze po selima i slikaju zapaljene srpske manastire ili kuće, jer je tako nešto isuviše opasno po život. (Pošteno govoreći, tako nešto nije bilo baš jednostavno uraditi ni u centru Beograda gde je gorela Bajrakli džamija i gde je horda pretila i udarala svakoga ko se usudio da podigne kameru.) Prvi autentični snimci o razmerama nasilja i divljanja albanskih ekstremista po Kosovu stigli su do Beograda tek pet dana kasnije, zahvaljujući hrabrom Ninoslavu Ranđeloviću, koji se jedini usudio da krene dalje od Kosovske Mitrovice i snimi gotovo svako novo zgarište. One noći kada je u Beogradu gorela džamija, Ranđelović je, zajedno sa arhiepiskopom Amfilohijem Radovićem, nekoliko puta ulazio u huligansko grotlo i uzaludno preklinjao da se prestane sa divljanjem.

Pod utiskom dramatičnih vesti sa Kosova, te prve noći pogroma na Kosovu uzbuđenje je raslo i u Beogradu i prelivalo se na ulice, gde, kako će se pokazati, zbivanja nije kontrolisala ni usmeravala nijedna parlamentarna politička grupa, ali su bar desetak časova ton uličnom huku davale militantne grupe čija je pozadina nejasna – sumnjivi tipovi, izgnanička i razna druga udruženja, folk pevačica i navijači, kako sada kolokvijalno nazivaju novu generaciju huligana. Što je najgore, slogane kao što su «Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji» skandirale su i različite grupe srednjoškolaca, šetajući ulicama nalivene pivom (od litar i po, naravno). Domaći užas krenuo je u Nišu gde je zapaljena džamija, a masa nije dozvolila vatrogascima da priđu. U Novom Sadu događali su se slični teški incidenti u kojima se tumaralo i jurišalo na različite strane – na pozorište u kome se igraju predstave na mađarskom jeziku, na deo grada gde žive ljudi čija se prezimena takođe ne sviđaju nekim sumanutim tipovima. Nekoliko sati kasnije u Beogradu je krenuo napad na Bajrakli džamiju na Dorćolu. Policijski kordon je lako probijen, policajci su se razbežali prema Kalemegdanu i oko 200 huligana je zatim lako zapalilo džamiju. Pre toga ova čudna vrsta «patriota» obila je nekoliko okolnih prodavnica, snabdela se alkoholom, višestruko zapišavala okolne zgrade i na kraju se potukla među sobom, kad već policija nije bila raspoložena za tuču. Jedan od vođa ih je na kraju preko megafona pozvao da «posete» i poslastičarnice po Beogradu koje su vlasništvo Albanaca. Zbog slabe procene i neadekvatne policijske zaštite, u ponedeljak 22. marta smenjeni su načelnik SUP-a Beograd Milan Obradović i načelnik OUP-a Stari grad Vladan Luković. Na sreću, ta huliganska stihija je protutnjala, ostavljajući ozbiljnu opomenu političkim akterima, prosvetnim i sportskim radnicima da vode računa da se ovde požar lako i brzo širi. Ta stihija nanela je ujedno i veliku političku štetu i jednog trenutka pretila da zaseni ono što se dešavalo na Kosovu. Reporter Vremena koji je te noći bio ispred Bajrakli džamije mogao je nekoliko dana kasnije da vidi i ponekog od «heroja» sa Dorćola koji su u međuvremenu stigli i do Kosovske Mitrovice, iako ih tamo niko nije zvao. Uglavnom je reč o klincima ne starijim od dvadeset godina koji su skoknuli iz Beograda možda i dok ne prođe istraga. A možda i vođenih instinktom da se u svakoj bari može uloviti poneka zlatna ribica.

Ovdašnji politički faktori, i oni na vlasti i oni u opoziciji, tretirali su kosovski problem kao nacionalno pitanje oko koga postoji saglasnost svih relevantnih partija. U parlamentu nije bilo previše ratovanja oko ove teme i od onih blizu vlasti čuli su se uglavnom ozbiljni tonovi. Uz nekoliko izuzetaka. Tu i tamo čula se primedba da je Koštunica, koga bije glas da je prespor, ovoga puta bio prebrz i da je otišao u Brisel da nudi kantonizaciju pre nego što je tu formulu proverio u ovdašnjem parlamentu. Tek pojedini političari oko vlasti su se izgleda lomili da ne komanduju – treća moravska, pravac Priština. Na drugoj strani, nisu se previše isticali ni oni mudroseri koji su u raznim sličnim prilikama ranije pokušavali da budu duhoviti, poručujući kako bi Kosovo trebalo uviti u sto evra i baciti na ulicu – po njima ni tada ga niko ne bi pipnuo. Ređe su se oglašavali i politički marginalci – jedna od takvih reakcija (Nenad Čanak) odnosila se na tvrdnju da je uzrok kosovskog pogroma to što je srpska vlada pre ovih događaja stala na stanovište da pokrajina Kosovo pod kontrolom međunarodnih snaga treba da bude kantonizovana. Sociolog Dušan Janjić primetio je nedavno na sesiji Pres kluba da je neodrživo stanje u kome kosovski lideri u svakoj prilici govore o nezavisnosti, a beogradski političari ne smeju da iznesu čak nijedan predlog. Sa predlogom o kantonizaciji premijer Koštunica je prošlog utorka stigao u Brisel gde mu je Havijer Solana saopštio da to nije termin koji se upotrebljava u EU. Izveštači tvrde da je Koštunica odmah upotrebio novi – decentralizacija.

ZAŠTO SADA: Mnogi analitičari bavili su se proteklih dana odgovorom na pitanje zašto je do eksplozije nasilja na Kosovu i pokušaja svođenja postojeće etničke mape na onu kiparsku došlo baš sada. Formiranje nove srpske vlade zaista je moglo da posluži kao iritirajući faktor za inspiratore ovog talasa nasilja sa albanske strane, ali pre zbog toga što se možda računalo da takva vlada još dugo neće biti u stanju da se konsoliduje i reaguje kako treba. Slična računica postojala je očigledno i posle petooktobarskih promena 2000, kada se krenulo u ofanzivu na jugu Srbije. Ovoga puta dodatno se računalo i na međunarodni faktor – Irak i Avganistan zahtevaju puno vojno angažovanje NATO snaga, svet se sve više zabavlja i nagađanjem šta je sledeći potez Al Kaide, i verovatno se pošlo od toga da bi novo etničko čišćenje na Kosovu moglo da prođe prilično neprimetno, ali tako da ubrza konačno rešenje u pravcu samostalnosti. Bližio se i dugo najavljivani početak razgovara između Beograda i Prištine u kome je svako pitanje koje se otvara u startu bilo veoma sporno. Za albansku stranu najspornije je bilo prilično rasprostranjeno uverenje da se pregovori najverovatnije ne mogu okončati tako što bi jedna strana dobila sve, a druga ostala bez ičega. Na teren su odavno istrčali i razni albanski lobisti. Jedan od njih, američki diplomata Ričard Holbruk, odavno se kandidovao da prvi ponudi definiciju čitavog problema – nevolja je u tome što Kosovo već nije nezavisno. Istu tezu uporno ponavljaju i svi vodeći albanski političari koji poručuju – dajte nam nezavisnost pa ćete videti koliko volimo sve manjine na Kosovu, mada ih do tada više neće biti. Nekome u Prištini bilo je možda i predugo da čeka nove američke izbore posle kojih je navodno moglo da se očekuje ubrzanije rešavanje kosovskog pitanja. Sve to je uticalo da važeća kosovska formula međunarodne zajednice «standardi pre principa» bude u jednoj noći zamenjena onom «nezavisnost pre nego što vas sve etnički počistimo».

Prištinski publicista Veton Suroi tvrdio je ovih dana kako je politička elita kosovskih Albanca prilično «žalosna grupa ljudi», lažno patetična i prema Srbima i prema Albancima. Rugovu je opisao kao čoveka koji je potpuno u autu, tim pre što već 15 godina ponavlja iste političke formule i fraze. Neki od predstavnika međunarodne zajednice tvrdili su da se nazire ko je u Prištini inspirisao i pokrenuo prošlonedeljne događaje. To sigurno nije mogao biti Rugova, već samo neko ko je imao uticaja i kontrolu nad vojno-kriminalnom strukturom među kosovskim Albancima. Prolećni protesti su najavljivani još pre ovih događaja, samo sa potpuno drugačijim povodom – navodno zbog zakočenog procesa privatizacije, što svakako nije najbitnije pitanje koje muči kosovsku sirotinju, već pre nekog drugog. Ne tako davno, pokojni makedonski predsednik Boris Trajkovski upozoravao je da se iza radikalnih ideologija i pokreta najčešće kriju sasvim prozaični i kriminalni interesi. Po Trajkovskom, glavni problem Balkana i nije u etničkim sporovima, nego u kriminalizaciji politike, pa čak i etničkih sporova. Možda bi u toj formuli vredelo potražiti i organizatore kosovske kristalne noći.

Dan uoči obeležavanja petogodišnjice NATO intervencije na SRJ, Priština je bila oblepljena plakatima na kojima je pisalo «dani nade». Poruka je mogla da bude višestruka. Pre svega da ona nada o nezavisnom Kosovu koju su svojevremeno donele NATO bombe nije iskopnila. Još više, da prošlonedeljni događaji (mart 2004) nisu pokvarili i udaljili kosovske Albance od statusa miljenika u svetskim metropolama i otvorili možda i nešto širi prostor za neka nova rešenja koja se ne bi svodila isključivo na nezavisnost. Rugova se u intervjuu BBC-ju ponadao da nije baš sve upropašćeno. Komandant KZK-a Agim Čeku pozivao je Albance da zaustave nemire na najoriginalniji način – tražio je da se «protesti ne otmu kontroli» jer je «17. mart već promenio Kosovo». Međunarodna zajednica proglasila je te događaje za etničko čišćenje, a do sada se u sličnim prilikama na Balkanu uvek nastojalo da se efekti takvih čišćenja bar delimično ponište ili ne uvaže kada se dolazilo do konačnog crtanja granica.

Napad na srpske enklave povećao je, dakle, čiste albanske teritorije na Kosovu, ali donekle i smanjio šanse kosovske političke elite da dobije baš sve što je naumila. Jedan od lidera kosovskih Srba, Oliver Ivanović, kaže u razgovoru za Vreme da je sa vojnog stanovišta prošlonedeljna (mart 2004) akcija prilično vešto vođena. Ciljane su ključne tačke – prve su na udaru bile srpske enklave blizu važnih puteva bez kojih nema ni opstanka ovih enklava. Nije čudno što su stradali i domovi zdravlja na koje su se enklave naslanjale. I pre ovih događaja dve trećine srpskog stanovništva sa Kosova već je živelo u Srbiji. Na kosovskoj mapi to je značilo da je površina na kojoj su nekada živeli dvostruko smanjena, sada je ta mapa dodatno pojednostavljena. U slomu 1999. etnički je očišćen širok prostor u Metohiji (Istok, Klina i Peć). U Pećkom regionu 1999. živelo je 32.016 Srba, a prema evidenciji iz 2000. raseljeno ih je 30.645. Sada se broj preostalih može meriti najviše trocifrenim brojem. Još ranije program povratka bio je testiran u jednom naselju blizu Peći, ali su sve kuće u tom naselju bile spaljene. Do pre nekoliko dana računalo se da bi sa dosadašnjim obimom povratka, na povratak dve trećine prognanih nealbanaca moglo da se pričeka čitavih pedeset godina.

Jednu od najtačnijih ocena ovih dana izrekao je dr Predrag Simić, koji je tvrdio da se trenutna prednost koju Beograd može da izvuče iz najnovijih kosovskih događaja može meriti satima. Sve u svemu, tek nekoliko dana. U tom periodu, dok i međunarodna zajednica ne zna šta da radi sa Kosovom (osim što zna da nešto mora da se menja i da 2004. definitivno više nije ista kao i 1999), potrebno je izaći sa platformom koja bi morala da ode bar korak dalje od Rezolucije 1244, koja sve više postaje mantra iza koje se ne vide ljudski životi i sudbine Srba i Albanaca na Kosovu. Na ovdašnjim političarima i diplomatama sada je zadatak da pokažu da li svetu umeju da predstave kosovski problem i rešenje koje bi sprečilo dalja stradanja, ali i brukanje same međunarodne zajednice. Holbruk i ekipa albanskih lobista već su istrčali na taj teren i po vodećim svetskim listovima počeli da minimiziraju pogromaški karakter minulih događaja.

Puna istina o tim događajima još nije poznata. Potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo Branislav Krstić tvrdi, na primer, da je od sveštenika i monaha u okolini Prizrena sa veoma visokih mesta u međunarodnoj administraciji bilo traženo da napuste istorijske spomenike s obećanjem da će oni biti čuvani. To znači, konstatuje Krstić, da je namera bila da se istorijski spomenici predaju arheologiji i – konstatuje Krstić,prestanu da budu živi spomenici. Kamera Ninoslava Ranđelovića pokazala je da oko porušenih i zapaljenih vrednih istorijskih spomenika ipak ima neke živosti. U zidove koji još stoje i koji su do prošle nedelje odolevali vekovima, deca sada udaraju fudbalskom loptom.

STARA IDEJA: Kantonizacija o kojoj se ovih dana često govorilo kao o mogućem rešenju za Kosovo nije ni nova ideja niti nov zahtev koji Beograd ističe. Potpredsednik Vlade Srbije predložio je 18. maja 2001. godine da na Kosovu budu stvorena dva entiteta – srpski i albanski, kako bi bilo pomireno istorijsko pravo Srba i etničko pravo Albanaca. Taj predlog se bazirao na studiji objavljenoj u knjizi Branislava Krstića, potpredsednika Koordinacionog centra za Kosovo, koja nosi naziv «Kosovo pred sudom istorije» i u kojoj se konstatuje da se pod zastavom UN završava albansko zaposedanje ove teritorije (etnički preobražaj naselja i nestajanje srpskih, etničko preuzimanje gradova, etničko pražnjenje čitavih područja i vlasničko zaposedanje teritorija). Od 11 gradova sa više od 10.000 stanovnika svi su danas čisto albanski, osim Mitrovice i Gnjilana. Albansko stanovništvo preuzelo je sve opštine, osim tri marginalne. Većinsko srpsko stanovništvo očuvalo se samo na severu, u središtu i na istoku Kosova.

Stvaranje kantona predlagali su i predstavnici Srba u Prelaznom veću… (Videti tekst «Pomirenje prava Srba i Albanaca, prim red.)

Sa najviše odbojnosti u međunarodnoj zajednici uvek je dočekivan predlog o podeli Kosova koja je faktički već obavljena u vidu «etničke segregacije». Branislav Krstić izneo je prošle nedelje (18. mart 2004) mišljenje da Kosovo treba organizovati kao dva entiteta pod međunarodnim protektoratom, kao što je to slučaj s Kiprom. Tamo demarkacionu liniju čuvaju snage UN već 35 godina. U srpskom političkom miljeu postoji više predloga, u nekima se pominje podela Kosova, u drugima različiti stepeni autonomije. Nijedno rešenje nije lako ostvarivo, tim pre što su Srbi na Kosovu odsečeni od gradova. Srpske enklave u centralnom Kosovu, Sirinićkoj župi i Kosovskom Pomoravlju rasprostirale su se u ruralnim zonama i Srbi su praktično bili odsečeni od gradova osim od Kosovske Mitrovice. Mitrovački region je jedini na Kosovu u kome je broj srpskog stanovništva sa 46.253 stanovnika 1999. godine porastao na 64.000. I pored potpunog čišćenja Srba iz Prizrena, Peći i Prištine, svi dosadašnji kosovski administratori su, međutim, proglašavali samo Mitrovicu kao problem. To isto su činili i albanski političari, tvrdeći da je osnovna nevolja na Kosovu postojanje paralelnih institucija i struktura u Kosovskoj Mitrovici koje nisu pod kontrolom Prištine.

MEDIJI: Poslednji sukobi na Kosovu odneli su ovde i jednu «medijsku žrtvu». Zbog neprofesionalnog izveštavanja, gotovo neprimećivanja onoga što se prve noći dešavalo na Kosovu, smenjen je direktor državne televizije Aleksandar Crkvenjakov, koji je u tom trenutku bio i v.d. glavnog i odgovornog urednika. Bez obzira na uverljivost ovakvog obrazloženja, činjenica je da je državna televizija te noći pokazala potpuno utrnule profesionalne reflekse. I da nije bila jedina. Nadležni za medije ujedno su pohvalili Pink i BK TV za profesionalno izveštavanje i brze reakcije na događaje na Kosovu. Interesantno je da je medijski savetnik vlasnika Pinka, umesto na svojoj televiziji, na drugim elektronskim medijima razvijao ideju da bi valjalo smisliti džingl «Kosovo nije srpsko» kako bi se stanovništvo što pre prosvetlilo i oslobodilo zabluda oko budućnosti južne pokrajine.

UBISTVO I HAPŠENJE: U trenutku zaključivanja ovog broja Vremena agencije prenose vest o ubistvu jednog pripadnika UNMIK policije i jednog pripadnika Kosovskih policijskih snaga u Podujevu. Nema podataka o okolnostima ubistva. Istovremeno, objavljena je i vest da je finski bataljon Kfora u Lipljanu uhapsio generalmajora Kosovskog zaštitnog korpusa Šukri Buju zbog sumnje da je organizovao terorističke akcije na teritoriji opštine Lipljan i zločine nad Srbima u prošlonedeljnim nemirima. Šukri Buja je visoki funkcioner Demokratske partije Kosova, čiji je predsednik Hašim Tači. Srpske vlasti terete Buju za zločine nad Srbima 1998. i 1999. godine na području Uroševca, kada je bio pripadnik OVK. Prema vestima Međunarodnog pres centra u Kosovskoj Mitrovici, Buja je poznat i po zločinima koje je «nad Srbima i Albancima neistomišljenicima počinio kao komandant OVK za Nerodimsku zonu».


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine