foto: a. levajković
JEDNA OD ALTERNATIVA: Vuk Jeremić

Izbori 2017. >

Opozicija uzvraća udarac

Šta stoji iza vladajuće mantre "deset na jednoga", koji su sve mogući scenariji kada je reč o izbornom rezultatu i zašto su ovi izbori šansa za opoziciju, kakav god da bude rezultat

Ako Ljubiša Preletačević Beli nekim čudom ne ispadne iz igre, do izlaska ovog broja "Vremena" iz štampe na predsedničkim izborima imaćemo 11 kandidata. Propagandna mašinerija vladajućeg režima oličena u Televiziji Pink od dana kad je istekao rok za predaju kandidatura, u svakom izdanju vesti mantra o tome kako opozicija ima deset kandidata i kako to znači da će na ovim izborima biti "deset kandidata protiv jednog čoveka". Grafika koja prati ovu vest ne menja se danima: na levoj strani ekrana su sličice ove desetorice, dok čitavu desnu polovinu zauzima velika slika Aleksandra Vučića, kandidata Srpske napredne stranke. Grafika je tu, valjda, za slučaj da je neko glup, pa ne shvata da je on taj jedan čovek. Dakle, kampanja ide u pravcu dehumanizacije Vučićevih protivkandidata. Poruka koju nam Pink šalje jeste da oni nisu ljudi, te da je samo jedan kandidat na ovim izborima čovek. Nećemo na ovom mestu praviti aluzije na natčoveka, dosta je Vučiću muke u tome što je kampanju počeo spotom u pivnici.

Dovoljno smo se bavili premijerovom kampanjom za predsedničke izbore. Vreme je da osvetlimo dve stvari: odnos Vučića prema protivkandidatima i sudbinu opozicionih kandidata nakon izbora.

VUČIĆ NIJE POSEBAN: Što se tiče odnosa prema protivkandidatima, jasna je namera vlasti da tokom ove kampanje oni budu tretirani kao monolitna grupa koja se udružila protiv Aleksandra Vučića. Ovu priču smo slušali i za parlamentarne izbore 2016, pa i posle njih, u kratkom periodu kad se opozicija udružila i protestovala zbog pokušaja Republičke izborne komisije da koaliciju DSS-Dveri ostavi ispod cenzusa. Ko bi rekao da je to bilo pre manje od godinu dana. Svašta smo od tada preturili preko glave, pa se čini kao da je bilo u prošloj deceniji. Sreća pa nas ima zlopamtila, da podsetimo šta je ko pričao i šta sad ponavlja kao papagaj.

Problem sa ovom pričom o svim tim zlim kandidatima koji su se udružili protiv jednog sirotog čoveka Vučića jeste u tome što naprosto ne pije vodu kad je reč o predsedničkim izborima. Parlamentarni su nešto drugo, tada se kroje i prekrajaju predizborne i postizborne koalicije, stranke i grupe građana se udružuju što na principijelnim, što na neprincipijelnim osnovama, pa je realno da se ponekad i udruže samo da bi sklonili onog koji je na vlasti. Šta je drugo bio DOS na saveznim izborima 2000. ako ne to? No, na DOS ćemo se vratiti kasnije, jer je ta koalicija iz prošle decenije, koja odavno više ne postoji, naprasno postala važna u tekućoj kampanji. Vučićevo izigravanje žrtve koju tuku desetorica ne funkcioniše u trci za predsednika Srbije iz prostog razloga što na predsedničkim izborima može da pobedi samo jedan. Koliko god se ovo što živimo opire nekim elementarnim zakonima realnosti, nije baš da ova desetorica mogu da se udruže i stvore neko desetoglavo predsedništvo. Na predsedničkim izborima se bori svako protiv svakog. U tom smislu, svaki od kandidata je sirotan koji mora sam protiv desetorice drugih. Znamo da premijer voli da misli o sebi kao o posebnom i jedinstvenom, ali u ovoj situaciji, njegov slučaj nije ni po čemu specijalan. Amerikanci imaju izreku: ne krivi igrače, krivi igru. Igra je takva kakva je, pa ako se neko već uhvatio u kolo, to mu je što mu je.

IMA LI ŽIVOTA POSLE IZBORA: Formalno gledano, predsednički izbori u Srbiji ne bi trebalo da imaju sudbinski značaj. Biramo na pet godina osobu koja ima manje-više protokolarna ovlašćenja, deli ordenje, polaže vence, prima diplomate... Ono što predsedničkoj funkciji daje težinu jeste činjenica da je vrhovni komandant Vojske Srbije i da – potpisuje zakone koje izglasa Skupština. Ovde se treba na trenutak vratiti na Vučićev odnos prema opoziciji i njegovu priču o tome zašto je važno da premijer i predsednik budu na istoj političkoj liniji. Naime, Vučić, iako je rekao da će podneti ostavku na mesto premijera čak i ako izgubi izbore, ne želi da mu predsednik "svakog dana nešto zvoca". Ostavimo sad po strani pitanje da li će Vučić ostati premijer ako ne pobedi na predsedničkim izborima. Šta tačno znači ovo predsedničko zvocanje? Nema tu mnogo prostora za sukobe – Srbija hoće u EU, postoje pregovaračka poglavlja, postoje akcioni planovi, obaveza da se zakoni usklade sa EU legislativom... Možda je mislio na Vojislava Šešelja.

Iako formalno nisu sudbonosni, ovi predsednički izbori mogu da odrede dalju sudbinu opozicije u Srbiji. Ovde je već postalo opšte mesto to da je opozicija slabašna, kompromitovana, pa čak i kriminalizovana. Oni koji nisu ništa od navedenog, evidentirani su kao nebitni i marginalni. Ako pogledamo čije su sve kandidature prihvaćene za predstojeće izbore, lako ih je podeliti u dve kolone. Kriterijum za podelu na kolone nije pobeda ili poraz na izborima, već procenat osvojenih glasova. Jednu čine oni za koje bi izborni rezultat, to jest osvojeni procenat mogao da znači kraj političkog života, dok su u drugoj oni za koje je ovo novi početak.

Počećemo od ovih drugih. Sva je prilika da će se posle ovih izbora na političkoj sceni izroditi dva nova pokreta: jedan predvođen Sašom Jankovićem i drugi predvođen Vukom Jeremićem. Ova teorija je više nego verovatna jer su oba kandidata mobilisali veliki broj aktivista, njihovi štabovi praktično već funkcionišu kao pokreti, pa teško da će bilo koji od njih dvojice dopustiti da se nakon predsedničkih izbora ta energija raspe. Opet kažemo – bez obzira na rezultat. U tom smislu, ovo je šansa da se makar dve, čak ne ni toliko udaljene političke struje, prebroje, izmere svoju realnu snagu i domet i na taj način dovedu do prekomponovanja opozicionog dela političke scene. Ujedno, ovo je prilika i za revitalizaciju takozvane građanske opozicije koja od 2012. tavori, batrga se i, sve u svemu, ne ostavlja utisak da zna gde udara.

foto: fonetTRI ZNAČAJNA RAZLOGA ZA ULAZAK U IZBORNU TRKU: Saša Janković,...

DVE NOVE KOLONE: Za neke stare igrače ovo je prilika za katarzu. Podrškom koju je dala Saši Jankoviću, Demokratska stranka je uspela da povrati delić izgubljenog poverenja birača. I ne samo to, već, izgleda da se DS-u vratilo samopouzdanje, a to im je, pored finansija, bio najveći problem nakon poraza 2012, nekoliko unutarstranačkih izbora, te iscrpljivanja i iživljavanja kome ih je izložio bivši predsednik Boris Tadić. U poslednjih nekoliko godina DS se dobrim delom pročistio od onih najkompromitovanijih u sopstvenim redovima. Pred prošlogodišnje parlamentarne izbore, deo DS-a je u jednom momentu razmatrao i mogućnost da ova stranka uopšte ne izađe sa svojom izbornom listom. Razlog koji su tada navodili bila je snažna potreba da se stranka konsoliduje. Na izbore su ipak izašli, a prilika za konsolidaciju došla je, zapravo, sada, sa podrškom Saši Jankoviću. Da se ugled DS-a u javnosti popravlja, svedoči jedna zanimljiva pojava na Tviteru. Naime, onog dana kada je prikupljen dovoljan broj potpisa za Jankovićevu kandidaturu, u nekim medijima pojavio se naslov "Demokratska stranka skupila potpise za Jankovića". To je, naravno, izazvalo ljutnju i revolt brojnih aktivista koji su radili na prikupljanju potpisa, a nemaju nikakve veze sa DS-om. No, ubrzo je stigao demanti da je bilo ko iz DS-a ovo izjavio, a onda su Tviter, tu neobičnu družinu koja je uvek spremna da traži dlaku u jajetu, preplavili tvitovi sa pitanjima dokle će ljudi imati problem sa DS-om i zašto bi nekoga, u ovom slučaju Jankovića, trebalo da bude sramota što ga ova partija podržava. Indikativno je što autori ovih tvitova nisu funkcioneri, članovi, pa čak ni simpatizeri DS-a.

Tu je, kao što rekosmo, i Vuk Jeremić. Dok je u slučaju Saše Jankovića zamisliv i scenario po kom bi pokret koji se okupio oko njega nastavio svoj život bez njega, u slučaju Vuka Jeremića je potpuno jasno da predsednička kandidatura znači povod za njegov povratak u politiku i ostvarenje neskriveno velikih političkih ambicija. I on je uspeo da mobiliše značajne snage "u ljudstvu", pa tek ovde nema sumnje da nas posle izbora čeka osnivanje nove partije. Dok su Jankovićeve pristalice ideološki mešovito društvo koje spaja želja za funkcionalnom državom, povratkom poverenja građana u institucije, te ograničavanje moći jednog čoveka (što je, da se razumemo, legitiman zahtev), moguća stranka Vuka Jeremića je ideološki donekle određenija. Jasno nam je da tu imamo desni centar, umereni nacionalizam i politiku koju odranije znamo kao "I Kosovo i Evropa".

foto: dragan kujundžić / tanjug...Saša Radulović...

I jedna i druga opcija, ako zaista reše da se transformišu u pokrete, moraće da raščiste sami sa sobom neke stvari. Jankovićevi će morati jasnije da se profilišu na ideološkom spektru, jer ostavljaju dosta prostora za nagađanje o tome kakvi su njegovi stavovi o nekima od ključnih političkih pitanja. U kom pravcu bi oni mogli da odu, donekle ukazuje stav kandidata Jankovića prema EU: "Srbija, koja je pružila nesebičan i herojski doprinos pobedi nad fašizmom, u zajedničkoj borbi jugoslovenskih i evropskih naroda, Evropu doživljava i kao antifašističku tvorevinu. Smatram da je Evropa i dalje najbolji postojeći okvir za sprečavanje ratnih sukoba, mržnje i netrpeljivosti na celini njenog prostora, a posebno na granicama Kontinenta." Srbija, osim što nema nijedan državni antifašistički praznik, nema nijednu veću stranku koja je jasno antifašistički opredeljena. No, ovo je ipak samo delić sa sajta sasajankovic.rs, iz kog se o ideologiji može samo spekulisati.

Ako bi se Jeremić upustio u poduhvat formiranja stranke, u šta, kao što rekosmo, nemamo mnogo razloga da sumnjamo, i on će morati jasnije da odredi svoj kurs. Naime, politika "I Kosovo i Evropa", kao i mnoge druge stvari iz Jeremićevih nastupa, po mnogo čemu podsećaju na poslednju fazu vladavine Borisa Tadića, iz vremena tačno pred propast. Vučićevi pokušaji da napravi babaroge od protivkandidata time što će ih nazivati "DOS-ovskim kandidatima" teško da mogu nekoga da prepadnu. Međutim, poslednja faza Tadićeve vladavine još je sveža u sećanju birača, a to sećanje nije lepo. Verovatno je i Vuk Jeremić toga svestan, pa vuče udesno malo više nego što je to (makar otvoreno) činio Tadićev DS.

foto: milutin marković / tanjug...i Ljubiša Preletačević Beli

SUDBINSKI REZULTAT: Ima, dakle, onih kojima bi ovi izbori mogli da udahnu život. No, ima i onih drugih, kojima je ovo možda poslednja šansa da se održe na političkoj sceni. Vojislav Šešelj, čovek kog bi Vučić, ako baš bude morao u drugi krug, najviše voleo da vidi kao suparnika, jedini je za kog ovi izbori neće promeniti ništa. On u svom biračkom telu važi za večitog heroja, mučenika i jedinog vođu, te se tu ništa ne menja otkako se vratio iz Haga.

Pokret "Dosta je bilo" osvojio je 16 poslaničkih mesta na parlamentarnim izborima 2016. S obzirom na to da je ogroman deo kampanje vođen uz minimalna finansijska sredstva, isključivo na internetu, ovaj rezultat je impresivan. Međutim, sva je prilika da je DJB sam sebi "pucao u koleno" višenedeljnim nadvlačenjem oko toga da li će podržati nekoga ili će izaći sa svojim kandidatom. Sve bi bilo u redu da su u tom kalkulisanju preskočili deo sa "matematičkim" izvođenjem dokaza da je bolje imati tri nego dva kandidata u borbi protiv Vučića. Time su odbili od sebe jedan deo svojih glasača i gurnuli ih u naručje Saše Jankovića. Transformaciju u stranku nisu završili, izašli su sa kandidaturom svog lidera Saše Radulovića i, sve u svemu, u javnosti ostavljaju utisak konfuzne skupine. Onaj trijumf sa republičkih izbora mogao bi lako da postane debakl na predsedničkim. Dovoljno je da Radulović osvoji manje glasova nego što je pokret dobio prošle godine (227.626, premda je DJB nedavno i ovo osporavao). U tom slučaju, logično bi se nametnulo pitanje daljeg pravca i smisla postojanja DJB-a.

Još jedan razlog zbog kog je DJB odbio od sebe svoje stare birače jeste kritikovanje "petooktobarskih stranaka", tj. opet – DOS-a. Logika je prosta: tzv. građanski orijentisani birači ne vole kad neko dira u Peti oktobar, a znaju da je tu pobedu izvojevao upravo DOS. Premda su i sami svesni svih dosovskih nepočinstava koja su kasnije došla, nisu zaboravili da je upravo taj DOS svrgao Miloševića, isplatio penzionerima zaostale penzije i vratio građanima staru deviznu štednju. Uostalom, od te 2000. naovamo u Srbiji svaka opcija koja je došla na vlast pobeđivala je upravo na dosovskoj retorici i vrednostima te koalicije. Uključujući i SNS 2012.

Ostaje samo pitanje gde je tu Beli Preletačević. Jedini izvestan odgovor je: na konju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine