foto: m. milenković

Intervju – Stevan Filipović, reditelj >

Kako da ga što brže sklonimo

"Možemo samo da zamislimo kako je ljudima koji su siromašni, jedva preživljavaju, neko ih na mejnstrim kanalima – kojima jedino imaju pristup – svakog dana plaši da će biti haos, da će biti nestabilnost, rat, da Soros i NATO finansiraju zlu opoziciju... uplaše se. Uplaše se i glasaju za populistu koji će da im obeća neku vrstu stabilnosti. Ne veruju svom novčaniku, ne veruju svom stomaku, veruju u ono što piše u novinama"

Uprkos tome što će između dva izbora proći manje od godinu dana, deluje da će ovi, predsednički, po nečemu biti znatno drugačiji od prethodnih, parlamentarnih, a to je – po stepenu njihove kontrole.

Na sve to, Maja Gojković je "pauzirala" rad Skupštine, pritom slagavši da parlament nikada od 2000. nije radio za vreme kampanje. Na taj način je efikasno ukinut jedini način na koji bi glas opozicije mogao da dođe do građana.

"To je igra u koju smo se upustili kada je dovoljan broj ljudi pomislio da Aleksandar Vučić i ekipa bivših radikala mogu da se pacifikuju i da se dovedu na pozicije vlasti. Posle toga, nema više pravila. Sad će biti jako teško da se iz toga iščupamo, i da se izborimo za neke minimalne uslove demokratskih izbora. A situacija može da postane samo još gora – vidimo da nešto, što je autoritarni oblik vladavine, ozbiljno klizi u diktaturu, prilično ogoljenu i otvorenu diktaturu, koja se pre svega ogleda u nefunkcionisanju institucija", kaže o sadašnjoj situaciji reditelj Stevan Filipović, potpisnik "Apela 100", kojim su javne ličnosti apelovale na tadašnjeg zaštitnika građana Sašu Jankovića da se kandiduje za predsednika. On se zbilja i kandidovao, i za sada (utorak uveče) jedan je od tri proglašena kandidata za predsednika, uz Vučića i Šešelja.

"Sve institucije koje su mogli da preuzmu, oni su zajahali, i to rade potpuno otvoreno, uopšte se ne trude da tu kontrolu sakriju. Na ‘Peščaniku’ postoji dosta dobar prevod teksta koji je pisao Jan-Werner Muller o novim populistima na vlasti, o tome kako su maske, koje su nekad bile potrebne, sada nepotrebne, možda čak i kontraproduktivne. Svi ti potezi se dešavaju pred našim očima, ali nema više poluga koje bi nam pomogle da zaštitimo svoja elementarna građanska prava", kaže Filipović.

"VREME": Šta je tu nestalo? Zašto sada može tako, a ranije nije moglo?

STEVAN FILIPOVIĆ: Promenila se situacija u državi, ali i geopolitičko stanje, tako da postoje i lokalni i strani faktori. Ono što je bilo specifično za period vlasti DS-a i Borisa Tadića u koaliciji sa SPS-om jeste to što je postojala jedna vrlo čudna ravnoteža, koja je omogućavala kakve-takve pritiske na tu vlast. S jedne strane smo imali njih, koji su populistički pokušavali da animiraju tog imaginarnog, prosečnog glasača (po meri Krleta i Šapera) i zapravo vukli udesno, a sa druge strane smo imali Evropsku uniju, koja je tada bila mnogo stabilniji vektor, i koja nas je zaista vukla ka poštovanju demokratskih procesa, institucija, ljudskih prava, i time vršila pritisak na vlast, vukla nalevo. Plus je postojala bauk-opozicija poput bivših radikala, koja je plašila narod i podsećala na devedesete. Dakle, nekakav balans, makar prividan. Naravno, to je bio duboko problematičan sistem, koji je na kraju i doveo do ovoga sada, ali tada su postojale bar te poluge pritiska, poput EU, mnogo jačeg NVO sektora i relativno nezavisnih medija. Današnja situacija u medijima je potpuno neuporediva sa tadašnjom, ne postoji mejnstrim medij na kome može da se vodi iole suvisla javna debata i koji nije pod potpunom Vučićevom kontrolom. Imamo Tviter, sa dosta ograničenim opsegom, par nezavisnih nedeljnika, jedne dnevne novine, par lokalnih, i jednu televiziju bez nacionalne frekvencije. Druga poluga su političke stranke, koje su se, pritisnute svojim problemima i nemilosrdnim čerečenjem od strane SNS-a, praktično dezintegrisale.

Kad je izabran Šutanovac za predsednika stranke, vi ste napisali da je taj izbor "vrhunac političkog autizma DS-a". Kako to da ti i takvi "politički autisti" podržavaju ono što i vi?

Verovatno da su svi ti komentari uticali – ne moj, nego generalno – verovatno su videli da gube poene kod intelektualaca koji su ih i dotad na jedvite jade podržavali, pa su uradili nekakav "damage control". A i ta podrška Saši Jankoviću je jako dobro "pranje" za njih, opet će kroz iglene uši da budu rehabilitovani za sve greške koje su pravili, i opet neće sopstvenim kvalitetom dovesti do transformacije stranke, nego su se mudro uhvatili za kandidata koji za sada nije previše uprljan i koji ima podršku ogromnog broja pristojnih ljudi. U tom smislu njima će to da pomogne. Da se ne lažemo, pomaže i kandidatu, jer oni ipak imaju nešto infrastrukture, sredstava, sposobnosti za organizaciju i animiranje svog članstva za tribine, akcije itd. – ne mogu kandidat ili grupa građana sami sve to da rade bez logistike i infrastrukture – ali mu i otežavaju, u smislu balasta pro-šlosti koji pominjem.

Može li da dođe do zloupotrebe Saše Jankovića od DS-a?

Naravno. Nikome nije prijatno, a verovatno ni Saši Jankoviću, kad Kena ili Balša stoje iza njega na konferenciji za štampu. Ali pretpostavljam da nije Kena došao i pitao Sašu, hajde da se dogovorimo, da napravimo strategiju, nego je došao i stao iza, pa se ti posle čupaj. Ali, to je politika, i gospodin Janković mora da nauči da pliva u tim vodama. To što stranke imaju sopstvene interese i pokušavaju da ih ostvare, to je legitimno iz njihove perspektive. Sad je pitanje kako će ova, uslovno rečeno, druga strana da se odbrani i zaštiti i da kaže "hvala lepo za podršku, ali ovo nije veš-mašina", za čitav niz ljudi. Ja sam potpisao taj "Apel 100", čak i tamo ima veliki broj ljudi zbog kojih mi je bilo muka da stojim na istom spisku sa njima. Ali, pokušao sam da tu muku potisnem, i da vidim da li sam tu bitan ja i moja gadljivost ili sujeta, ili je bitna šira situacija – koja je ekstremno kritična. Jer, kada se dođe do jednog stepena diktature, tu više nema nazad, ona ne može biti sklonjena. Ili makar ne demokratskim sredstvima. Nadam se da još nismo stigli dotle.

Kako sada može biti sklonjena?

Mislim da je taj SNS-ov klijentelistički model ekonomski neodrživ. Oni ne mogu da podmire dovoljan broj njih, a sve veći broj ljudi živi jezivo. Mada ni ta neodrživost ništa ne garantuje, jer je isto bilo za vreme Miloševića, koji samo što nije decu jeo u živom prenosu, a ljudi su i dalje glasali za njega, do samog kraja. Ima tu dosta paralela sa početkom kraja Miloševićevog režima, ali i ogromnih razlika. Teško će doći do neke reprize 5. oktobra, kad ne postoji podrška Zapada za nekakve prodemokratske i građanske opcije, naprotiv – za EU su autokratija i fašizam izgleda okej. Ako pogledate Poljsku, Tursku, pa i Hrvatsku u nekim aspektima, ovo ovde čak i nije najgore. U tom smislu, nema te vrste podrške opoziciji koja je bila ključna. To je sad drugačija utakmica, i biće poprilično teško. U krajnjoj liniji, ima puno društava u kojima te borbe decenijama ne daju nikakve rezultate – upravo zato što ti novi populisti svesno uništavaju sve poluge demokratskog procesa. Pa je tako kod Putina vrlo teško zamislivo da se režim raspadne, sem iznutra; kod Erdogana je na delu ozbiljan sistematski obračun sa svim krugovima koji bi eventualno mogli da predstavljaju neku opoziciju, i tako dalje.

Deluje kao da je društvo gurnuto dotle da mora da se deli po binarnom modeluza i protiv, a tek posle promene bi došla nijansiranja.

Pa da, u tako jednostavnim diktaturama sve se deli po binarnom modelu. I kad se to jednom završi, onda dolazimo do onoga što je bilo posle 5. oktobra. Dolazimo do toga da u grupi ljudi koji su naspram Vučića ima svega – od maltene bivših neonacista do nekakve levice. Tu su i ozbiljni oportunisti, postoji ozbiljno pranje biografija u ovim novim podrškama. Ja svakome dozvoljavam svakome šansu da promeni svoje mišljenje, ali ne moram baš da gledam Tanju Vojtehovski kako vodi ceo program na tribini Saše Jankovića. To mi je bilo potpuno neprihvatljivo, jer to politički nešto znači. Vlado Georgiev nema tu političku težinu – to može nekom estetski da se sviđa ili ne, i onda to u stvari ne treba da bude tema. Ali ovo ima političku težinu. I sad, možda je žena potpuno promenila priču, priča neke razumne stvari, i to je zaista njeno pravo, ali zašto mora da bude istaknuta u prvi plan? Ipak, to su efemerne stvari u odnosu na taj "binarni" cilj koji imamo, i koji je i bez unutrašnjih podela oko svake stavke dosta teško dostižan.

Više puta ste pomenuli da može da se desi da krajnja desnica dođe umesto Vučića. Zašto nema levice, ni krajnje niti bilo kakve, a postoji toliko razloga da je ima?

To je problem na svetskom nivou. Zato što se sistematski uništavala ideja levice time što je spajana sa idejom komuni-zma, a komunizam je etiketiran kao nešto negativno, ideologija SSSR-a i Istočnog bloka. Setimo se koliko su desničarskih vojnih diktatura podržavale razne američke administracije, samo zato što je to tamo ranije mirisalo na komunizam. Bernija Sandersa, koji je po evropskim merilima centar koji naginje nalevo, maltene su proglasili za staljinistu. Ta ideja je ozbiljno ogađena, ogromna količina energije, vremena i novca je uložena u to, i sad jako teško mogu da se rehabilituju zdravi aspekti cele priče. Ovde je dodatni problem to što je kod nas antikomunizam histeričan, i onda je to "trebljenje" trajalo jako dugo i rezultiralo da artikulisane levice i nema, sem mlađanih hipster-levičara, kojima je, opet na pamfletskom nivou, jedini problem kapitalizam, shvaćen na nivou 19. veka, pa nije retko da ih čujete da brane Miloševića (kao komunistu), napadaju 5. oktobar i slažu se sa Dverima po nekim pitanjima. Tu se vidi nekakvo suštinsko razumevanje i srpskog društva i političke situacije. Druga stvar, koja ne karakteriše samo mlade levičare, jeste da je politika "bljak" i odvratna, da je to nešto stranačko, a ne opšte, da je nemoguće uticati, da naš glas ne znači ništa, pa tako imate ogroman broj mladih, obrazovanih ljudi koje to apsolutno ne zanima. A desničare, nažalost, vrlo zanima.

Postavlja se pitanje da li neko ko ne upadne u zamku populizma uopšte može da uradi nešto po pitanju promene vlasti. Postoje mišljenja da će ovu vlast srušiti tek ona sama, tj. neki njen deo koji će postati nezadovoljan.

Videli smo kako to ispadne. Svi koji nisu bili autentični desničari, ili ovo što je sad SNS, sa desničarskim populizmom, na kraju izgube. Nema šanse da ti glumiš da si veći Šešelj od Šešelja i da ga na kraju pobediš. SDP u Hrvatskoj se tako upropastio. Ne mogu da budu veći nacisti od HDZ-a pa ne znam šta da rade.

Tako se i DS upropastio...

Da, zato što ti ljudi, koje oni beskrajno potcenjuju, nisu imbecili. Oni koji glasaju za Šešelja neće nikad da glasaju za tebe zato što glumiš Šešelja, jer imaju njega, Vučića, ili nekog trećeg. Dakle, ili ćeš da pokušaš da ih ubediš da je to što ti prodaješ dobro, ili ćeš da se izgubiš i obesmisliš sve pokušavajući da glumiš nešto što nisi. Apstinenti su upravo zato postali apstinenti, jer su im se zgadili politika i to obesmišljavanje. Evo, ja sam glasao za LDP, a oni uđu u koaliciju sa Zukorlićem. Pa za šta sam ja onda glasao? Za program, set vrednosti, i to sam glasao sa teškom mukom za nešto toliko neoliberalno, a kad sam to već uradio, onda ti se popiške po glavi. I baš me zanima kako će sad ovo sa Radulovićem da se odvija. Meni je žao što je tako ispalo, vidim da neki sad likuju, a mislim da je opozicija toliko jadna i slaba, da je potpuno urušavanje jedne od opcija koja nije toliko desna, zapravo loše. Ali, oni su sami krivi što je tako ispalo. Mislim da su ljudi koji glasaju za DJB upravo ti razočarani glasači DS-a, LDP-a i apstinenti, da nisu budale, i da ne može tako da ih se tretira. Razumem da u DJB prvenstveno gledaju interese svoje organizacije, ali shvataju da ne bi bilo veselo kad bi to otvoreno i rekli, jer im glasači nisu moroni, pa sad pakuju neprijatnu istinu kako znaju i umeju. Probao je već LDP tu muda-za-bubrege politiku sa svojim glasačima, pa vidite šta je bilo. Kod nekih drugih ciljnih grupa to bi prošlo – SPS ili Vučić mogu da pričaju šta hoće jer se njihovi glasači vode klijentelističkim principom: meni će biti dobro, ili ću nešto da ukradem, ućarim, ili se plašim. Njima je svejedno, ti ljudi će uvek glasati za SPS i Vučića.

Da li je moguće da u Srbiji postoji toliko uplašenih ili lica koja će imati direktnu materijalnu korist zbog glasanja za SNS i SPS?

Hajde da vidimo – možda grešim, ali meni se čini da kod njih vrednosti ne postoje. Ako nema vrednosti, onda preostaje lažni osećaj sigurnosti, što je roba koju svaki populista prodaje. Drugo, pitanje je i kako se formatiraju ti ljudi, i tu se vraćamo na moj teren. Novi populisti znaju procese, ne izmišljaju toplu vodu. Njima je veoma važno oružje sve ono što im daje mogućnost da formatiraju ljude da budu još više izbezumljeni, uplašeni, neobrazovani, divlji i agresivni. I kad imaš takvog građanina, to onda više nije građanin u klasičnom smislu demokratskog procesa, nego je neko ko će da reaguje na te spinove. Sad je bio neki film koji smo odabrali za FEST, i ja guglam ime glavnog glumca da vidim šta priča. Prvo što na Jutjubu izađe je intervju za Grand magazin, gde taj glumac kaže kako mu je super neka nemačka poslovica "rad oslobađa", i da on zato voli da ustaje rano, i to mu je baš "strava". I sad, čekaj, ti si prošao osnovnu i srednju školu, završio si verovatno neku glumačku akademiju, sretao si neke ljude, pa je l’ moguće da u svojih 30 i nešto godina nisi čuo za Aušvic?! Ako imaš takvog građanina, onda je populistima super, zapravo. U krajnjoj liniji, koliko se mojih kolega otvoreno bavi politikom? Čast izuzecima. Ne, "politika je fuj, ja se bavim umetnošću". Koji sistem vrednosti imaju, šta misle o Siniši Malom, o rehabilitaciji Nedića, abortusu, da li su im okej ratni zločinci? A to je taj krug dvojke, neki privilegovani ljudi koji imaju para, obrazovani su, izlaze u Savamalu. Kojim se temama bave, koga kritikuju u javnim nastupima ili filmovima, ima li udara na neke korumpirane institucije, ili bar na burazersko-mafijaške poluge moći u okviru našeg esnafa? Nema. Mahom pamfleti i opšta mesta koja nikakve veze sa Srbijom danas nemaju. A onda možemo samo da zamislimo kako je ljudima koji su siromašni, jedva preživljavaju, neko ih na mejnstrim kanalima – kojima jedino imaju pristup – svakog dana plaši da će biti haos, da će biti nestabilnost, rat, da Soroš i NATO finansiraju zlu opoziciju... i uplaše se. Uplaše se i glasaju za populistu koji će da im obeća neku vrstu stabilnosti. Ne veruju svom novčaniku, ne veruju svom stomaku, veruju u ono što piše u novinama. Ja sam imao situaciju u porodici da mi kažu, eto, rekao si to i to, pisalo je u novinama. Ja kažem, nisam to rekao, evo, tu sam, pitaj me šta sam rekao, ali ne, piše u novinama. I kad imaš takvog građanina, onda je jako teško izaći iz toga. To su sve ogromni koraci unazad, i strašno je koliko su to izgubljene godine i generacije, zato što je reč o otkrivanju tople vode. Zato što to nije neki problem koji je donela, recimo, digitalna revolucija, pa mi sad treba kreativno da smislimo kako ćemo da se izborimo u političkom ili društvenom obliku. Ne, vraćamo se na neke probleme...

Prve polovine dvadesetog veka.

Da, sad se mi vraćamo da pričamo o abortusu. Pa je l’ moguće, pa zar nije sve ispričano o abortusu?

Ili o vakcinaciji.

Da. I onda shvatiš da je to borba na duže staze. Drugo, i u javnoj debati je napravljen ogroman korak unazad, i to kada je reč o učesnicima. Sada su glavni "pankeri" oni koji konstatuju da je Vučić diktator. Ajde, molim te! Čovek koji je pričao da treba ubiti sto muslimana za jednog Srbina u Skupštini, i bio Šešeljev doglavnik. Prvo su ljudi prihvatili mogućnost da se promenio, što je nonsens, a onda, kad gledamo nastavak utakmice, sad je disident svako ko kaže da je Vučić možda problematičan. To je katastrofalan korak unazad, jer to može da primeti troipogodišnje dete, za to ne treba ni obrazovanja ni inteligencije da se shvati. I kad pogledate te medije koji stoje naspram Vučića, vidite da je ta tema 90 odsto sadržaja. A ta tema može da se svede na jednu rečenicu. Mene samo zanima kako ga skloniti, to je jedina tema – kako ga i što brže skloniti.

Pa čime će drugim mediji da se bave sada kada je on pojeo ceo javni život?

Naravno, treba novinari da se bave time, ali pričam o raspravama intelektualaca o modelima nasleđivanja, to je važno raspravljati unapred – šta ćemo posle, kako će to posle da funkcioniše, koji je to krug ljudi koji je sad protiv Vučića, da li će, ako pobede, to biti restauracija nečega što smo već gledali ili nešto novo, kako će to izgledati... Nema dovoljno žive, pametne rasprave na te teme, a za ovu prethodnu postoje ljudi koji se profesionalno bave time, i veoma je važno da razotkrivaju stvari. Recimo, izuzetno je važno to što radi KRIK. Da toga nema, neki ljudi koji su bili neutralni, ne bi bili animirani i ne bi razumeli u kakvoj državi žive. Ali, intelektualci ipak mogu da se bave i drugim temama. Da vidimo koje su to ideje, stavovi, ko su ti ljudi i kakva su to shvatanja politike koja će eventualno zameniti Vučića i SNS. Kakve su im biografije, šta misle o onim temama koje sam nabrajao. Da se ne vezujemo vazda za pamflete. Na osnovu onoga što znam, mislim da je Saša Janković odličan kandidat za predsednika, zato sam ga i podržao. Međutim, ima puno stvari koje ne znam o Saši Jankoviću. Ima nekih stvari gde se ne slažem s njim, a ima i nekih stvari gde ne znam da li se slažem s njim. I sigurno se još puno ljudi oseća tako. I trebalo bi napraviti prostora da se o tome priča, a da ne bude shvaćeno i rađeno samo kao deo kampanje, već kao neki zalog za budućnost kojoj stremimo. Naravno, i bez razgovorâ koje pominjem – jer je politika često takva da nema čekanja "idealnih" uslova – ja sam razmislio, izvagao šta je više a šta manje bitno, odlučio da ću da ga podržim, i to je to. Međutim, ne želim da po petnaesti put zbog te podrške posle ispadnem majmun. Zbog toga mislim da je važno da paralelno imamo kvalitetne rasprave o tome šta nas čeka sutra. I u najboljem i u najgorem slučaju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine