fotografije: milovan milenković

Intervju – Vladislav Bajac, pisac i izdavač >

Sećanje i privatna istorija

"Svi intelektualno nastrojeni pojedinci moraju da sumnjaju jer je sumnja odraz poželjnog nivoa inteligencije. Samo nedovoljno pronicljiv čovek može sumnju pogrešno da razume kao nesigurnost, umesto kao potrebu za kreativnim i novim saznanjima. O sebi, o drugima, o svetu"

Najnoviji roman Vladislava Bajca Hronika sumnje (Geopoetika) jedna je od knjiga o kojima se govori, ne samo zato što je dobila nagradu "Meša Selimović" (sa romanom Ćutanja iz gore Mirka Damića) i što je bila u najužem izboru za Ninovu nagradu, već pre svega zbog njene teme i glavnog lika. Hronika sumnje je priča o beogradskoj porodici višeg staleža kojoj je komunizam odredio sudbinu, o Jugoslaviji, o domaćem rokenrolu, borbi intelektualca i vremena u kome živi, Koči Popoviću, komunizmu, padu jedne i nastanku druge države... Hronika sumnje je zasnovana na autorovim uspomenama, ne na istorijskim činjenicama. Glavni lik romana zove se Ja, a Bajac o njemu piše u trećem licu zato što sećanja koja koristi za Hroniku mogu da budu i sećanja bilo kog ko je svedok Jugoslavije između 1944. i 2016. godine.

"VREME": Stiče se utisak da je sve što je napisano u Hronici sumnje zapravo i proživljeno. Novija shvatanja autobiografije potenciraju da je ona uvek fikcija. Istovremeno, smatra se da u svakom romanu ima nečeg autobiografskog. Gde se nalazi vaš roman između autobiografskog i fikcionalnog?

VLADISLAV BAJAC: Ova knjiga i njena tema su mi se nekako nametnule same od sebe i odgurnule druge koje su čekale u redu… A kada se to dogodilo, trebalo je rešiti problem forme. Sadržaj nije bio pod sumnjom jer je on i uslovio sve drugo. Ali je nudio i više mogućnosti. Odmah mi je bilo jasno da ne dolazi u obzir da pišem bilo kakvu vrstu autobiografije ili memoara, a naročito ne onih klasično shvaćenih. Oba žanra su mi potpuno strana. Možda i grešim, ali oba su mi uvek delovala kruto i pretenciozno. Autobiografija od vas iznuđuje kruto definisanje (samoga sebe) dok memoari, prevod ove reči na srpski jezik jasno kaže, traže subjektivna sećanja na sebe kao centar zbivanja. A ja čak ni dnevnik nisam nikada vodio. Ovi postulati bili su pokretački motiv za početak razmišljanja o sećanju i prisećanju, oblicima koje oni mogu da dobiju, ali i o nekom novom pristupu prošlosti koji bi meni bio zanimljiv, koji ne bi obavezivao na potpunu egzaktnost – ukratko, kojim bih ja sam sebi ličio na ono što mislim da jesam. To je bilo vrlo važno jer ako u ovakvim pitanjima odete od sebe, postajete samo profesionalac koji zna da radi svoj posao. A ja pisanje nikada nisam shvatao kao znanje i zanat. Dakle, hronika mi se nametnula kao oblik najbliži pomenutim žanrovima, ali koji je trebalo da niže slike bez previše eksplicitnih ocena i utisaka autora. A pošto je reč o umetnosti, onda je trebalo naći tu tananu nit koja bi sliku – činjenicu posrednim, indirektnim putem umotala u fikcionalno. Sada mi se čini da je proizvod toga bio – utisak. Čitaočev utisak o podatku koji, provaren kroz um i emocije, možda jeste najjača, a vrlo nežna i rizična karika sa knjigom.

Ko je glavni junak Hronike sumnje? Ko je Ja?

Ja je produžena ruka bilo kojeg mogućeg imena junaka knjige. Umesto da se taj junak zove, recimo, Marko, on je dobio ime Ja. To znači da je otišao u lično i subjektivno kao lik dalje od čisto fikcionalnog, ali je i zadržao svoje treće lice jednine i nije postao autor sopstvenog života na stranicama knjige. Osim toga, bio sam svestan da će makar i minimalno prepoznavanje događaja u kojima je autor romana zaista učestvovao, isuviše pojednostavljeno staviti znak jednakosti između onoga što se dogodilo i samog pisca. Tako uprošćeno tumačenje urušilo bi svaku iluziju fikcije. Otud taj odmak – Ja u trećem licu. Ova distanca je donela sa sobom i blagu ironiju, pa i samopodsmešljivost pisca prema samome sebi. Nažalost, čini mi se da su pojedini književni stručnjaci ovo blago autorovo samounižavanje shvatili potpuno pogrešno i suprotno – kao suvišnu upućenost na sebe.

Vaša knjiga obuhvata razdoblje od 1944. do 2016. godine, što je čini jedinstvenom u našoj literaturi. Otkud potreba da se opiše i možda objasni vreme koje istorija još nije ni pokušavala da obradi?

Pa, ne znam da li sam imao tako pretencioznu potrebu. Moja želja je bila da paralelno prikažem život jedne porodice kroz život jedne države, i obrnuto. Jer oni su se međusobno prožimali. Ovaj vremenski period obuhvata zapravo život dve generacije, u ovom slučaju najviše oca i njegovog sina. To što su obojica imala prilično bogate i zgusnute živote, a isto tako i "njihova" država sa velikim brojem manjih i krupnijih promena, srećna je okolnost za pisca i knjigu. Njihov zbir nudio je ogromnu mogućnost izbora šta će u knjigu ući. Po cenu toga da je u nju ušlo i previše toga, valja znati da je van nje ostalo mnogostruko više i to vrlo dragocene i zanimljive građe. Nisam imao želju za sveobuhvatnošću i analizom, već za pažljivom fragmentarnošću, kao kada biste iz gotovog i već prikazanog filma isecali pojedine kadrove i ostavljali ih u arhivu, a novim spojem preostalih kadrova u montaži dobijali jedan prilično novi film.

U romanu ima elemenata i kulturne i intimne istorije, ali i zvanične i nezvanične istorije nekoliko država, pa i istorije ideja. Kako roman podnosi toliko istorije?

Na ovo pitanje bolje bi odgovorili čitaoci. Vašu konstataciju pre pitanja ja mogu samo da potvrdim. Ako je roman kod čitalaca prošao test izdržljivosti ovolike količine istorije, onda je on uspeo. Mada sam se u toku pisanja pitao hoću li preterati u količini podataka i događaja; ili da li ih je možda valjalo drugačije raspoređivati u knjizi.

Češće pominjete Koču Popovića nego Josipa Broza Tita. Stiče se utisak da ne opisujete Titovu Jugoslaviju, nego neku drugu, možda onu koja je mogla biti Jugoslavija Koče Popovića? Ili možda vaša intimna Jugoslavija?

Koča Popović, koliko god bio nesumnjivo važan i kvalitetan individualac u istoriji Jugoslavije, u knjizi je zasigurno pomalo idealizovan. Ali bez patosa. On je tu upravo zato što nismo doživeli ono što je mogao biti rezultat njegove ideje jedne države. On je zajedno sa Titom učestvovao u svim najvažnijim i najvećim događajima i odlukama, od Španskog građanskog rata pa do početka sedamdesetih prošlog veka, ali nije dosegao šansu, to jest nije mu bilo dopušteno da u praksi pokaže šta je to moglo da nastane od već onda originalne države (možda pod budućim nazivom – demokratski socijalizam). A mi, kao naslednici te generacije, nismo imali priliku da se oprobamo u takvom uređenju, pa makar se u njega eventualno kasnije razočarali. U knjizi je i zato što je bio izvanredan i realan model mladim intelektualcima sklonim levim idejama, a naročito onim obrazovanim i/ili iz bogatih kuća koji su bili spremni da ruše svoje sopstvene roditelje zarad rađanja nove klase. Takvi mladi ljudi su se em odricali svojih (klasnih) korena, em su trpeli šikaniranje tzv. radništva i seljaštva, naročito u NOB-u, kao nosilaca revolucije. Oni su bili a priori sumnjivi, ali Kočinim primerom mogli su da dokažu svima da je ta mnogostrukost u ličnosti moguća. Čak poželjna. Da je bilo više takvih kompleksnih pojedinaca, kako vi kažete – "moja intimna Jugoslavija" možda je/bi zaista mogla biti moguća.

Ističete razliku između doživljenog i dogođenog, a kompromis između događaja i doživljaja jeste privatna istorija. Da li ona može da uspe tamo gde je zvanična istorija podbacila, i u čemu su njene prednosti?

Čini se da je sećanje zapravo rezultat borbe između događaja i doživljaja. Jer sećanje je naša interpretacija onoga što se dogodilo. Da li je onda privatna istorija – sećanje? Da, ali ne samo to. Privatna istorija je dokaz da smo živeli, mi i svi pre nas. Ona je individualizovana, pojednostavljena, demistifikovana, pojedinačna proživljena životna istorija. To smo svi mi, bez velikih reči (a daj bože sa velikim idejama), bez nacionalističke pregrejanosti i podgrejanosti, megalomanije, kompleksa, velikih ratova, bitaka i dinastija svih oblika. Ukratko, intimna istorija je život u toku, koji nema potrebu da se sa bilo kime ili čime takmiči, upoređuje i pobeđuje. On je dovoljno stamen i trebalo bi da je dovoljan sam sebi i drugima.

Bavite se pitanjem zašto se Dobrica Ćosić naziva "ocem nacije", a Rusija "majkom Rusijom", a opet, Srbi za sebe kažu da su najstariji narod. Zašto je srpskom nacionalnom identitetu potrebno takvo utemeljenje?

Sve su to pokazatelji izvesne vrste nedozrelosti. To vam je kao dete koje je, kako smo to nekada govorili, "nedokazano"; ne u pravnom značenju, već u smislu nedovoljnog samopotvrđivanja, pa je neposlušno, jogunasto, a nekada i zlo. Srbi kao nacija, uz mnoge svoje divne osobine, često su se ponašali kao nedorasla deca, ona koja u detinjstvu nisu bila voljena pa su a priori ljuta i u potrazi za novim roditeljem. Nekim Srbima, vidimo, kao da su nedostajali i otac i majka. Ako nam kojim slučajem nedostaje ljubav, onda je valja potražiti na pravim mestima i u pravim srcima. Kada čovek pronađe pravu ljubav, onda uspeva i da se udalji od svake ozbiljne socijalne dijagnoze.

U knjizi citirate delove Dnevnika Miće Popovića, pa i rečenicu "meni se u srce uvukla reska sumnja". Da li je za vas definicija intelektualcaonaj koji sumnja? Da li je intelektualac večiti sumnjičavac?

Vidite kako ima tih svestranih ljudi kojima i dnevnici idu od ruke. Prezimenjak Miće Popovića, Koča, u svojoj zaostavštini ima još skoro dvadeset hiljada stranica beležaka i dnevnika! Dakle, da, svi intelektualno nastrojeni pojedinci moraju da sumnjaju (u dnevnicima i van njih) jer je sumnja odraz poželjnog nivoa inteligencije. Samo nedovoljno pronicljiv čovek može sumnju pogrešno da razume kao nesigurnost, umesto kao potrebu za kreativnim i novim saznanjima. O sebi, o drugima, o svetu. A što proizlazi iz prethodne sumnje u istoga sebe, u iste druge i u isti svet.

U vašem romanu stiče se utisak da je glavni lik proživeo sve što spada u istoriju Jugoslavije, on je svojevrsni "junak tog doba". Otkud tolika bliskost javnog i privatnog, da li je to preduslov jedne intimne istorije što ovaj roman svakako jeste?

Možda je u pitanju slučajnost preklapanja individualnih života nekolicine likova sa opštedruštvenim promenama. Nisam pravio plan na ovu temu. Ako je ovo vaše zapažanje odraz čitanja, drago mi je. No, činjenica jeste da su Otac i Ja bili, ako ne u centrima, a ono na rubovima centralnih zbivanja. Ili makar na dovoljno reprezentativnim opštim i ličnim mestima u prava ili pogrešna vremena, svejedno. Oni su svedoci promena u svojoj zemlji, ali svedoci i svojih sopstvenih života. Čitaoci su u ovom slikanju "istorijske sudnice" članovi porote koja ne izriče nikakvu presudu. Oni su posmatrači koji ne doživljavaju katarzu zajedničkim javnim stavom. Nema kazne. Naprotiv. Zadržavaju taj stav za sebe jer je tako pojedinačan mnogo snažniji. Apsurdno?

Vaš junak zapaža da se Jugoslavija velikom broju ljudi u novije vreme učestalo javlja kao duh. Šta roman kao, dobrim delom, priča o Jugoslaviji treba da govori nama danas, kada je od Jugoslavije ostala samo jugonostalgija?

Govori nam da je sve moguće. I da je Hamlet sa duhom svoga oca večan. Prisetimo se pojave tog duha! Da li država može da izneveri svoju decu? Da li može da se "preuda"? Jesmo li dobili novo kraljevstvo? I tako dalje… možemo sa pitanjima i paralelama u beskonačno. Ja nisam jugonostalgičar, ali to mi ne zabranjuje da verujem u neke dobre i kvalitetne, protekle decenije države koje više nema. Moj junak ide, čini mi se razumljivo, fikcionalno dalje od mene i negde kaže da su Jugosloveni momentalno, na neodređeno vreme, u stanju hibernatusa. A kao što znamo, naučno se još pouzdano ne zna, da li će se možda u budućnosti takvo stanje preobratiti u neko drugačije idejno agregatno stanje sa novom specifičnom težinom. Ne znamo ni da li će se probuditi telo ili ideja? Neki duh je očigledno u igri.

Vaša knjiga je i svojevrsna istorija rokenrola. Pišete da se vaš junak celog života vraćao pitanjušta je određivalo granicu između popularnog i elitnog. Dajete nekoliko mogućih odgovora, ali ne i onaj konačan.

Ne, zato što ta priča još nije završena. Moj junak još uvek čeka da vidi šta će se dogoditi sa ostatkom elitnog. Ali, pojmovi elite i popularnosti danas ne znače isto. Elita se sakrila (oterana tuđom ili sopstvenom odlukom), a populizam je zavladao svim i svačim. Rokenrol je bio revolucionarno odrastanje, a sada je staračko odumiranje. Možda je samo mašta sposobna da nadigra takvu smrt.

Kako se knjiga približava kraju očekuje se krvavi epilog propasti Jugoslavije u devedesetim. Međutim, umesto nje čitamo priču o propasti rokenrola. Zašto? Vaš lik kaže da te godine pripadaju nečijem tuđem životu, ukradene su mu. Da li to znači da je neko drugi pružio značenje devedesetim godinama, a mi smo ga prihvatili?

Veći deo života moj junak je nad svetom bio budistički zgađen (što je filozofsko stanje, nimalo ružno). Posle devedesetih zgađen je nad tim istim svetom u vrlo prizemnom značenju pojma. Da, ako su vam neke godine vašeg života ukradene i pojedene tuđom odlukom, a to smo svi doživeli, onda to više nije vaše vreme. Ono pripada tim lopovima. A opisivati političare koji su nam preoteli delove života, a odgovorni su i za tolike nestale živote, bilo bi zaista sado-mazo pričanje, u filmskom žanru popularno znano kao "švedski akcioni". Nije to za književnost.

Šta je suština sećanja, pitate na kraju romana, a zatim izašto se lako pamte bizarni detalji, a nemoguće je prodreti "šire i dublje". Kako pisati roman ovakvog raspona uz saznanje da je osujećena širina i dubina priče?

Pa, čovek ne može i ne treba da odustaje od pokušaja, bilo čega. Tako ni od pisanja knjige, čak i sa saznanjem da neće prodreti dovoljno široko i duboko. Podrazumeva se sumnja čak i u sopstveno sećanje: ono je krhko i nesigurno, ali i kao takvo – poželjno. Jer ono je korektiv sadašnjici. Kao ukrštanje takvog ličnog iskustva sa onom opštom floskulom – učiti iz istorije. Sećanje je čovekova lična istorija, a prisećanje možda opšta istorija. Ili sam ja to nekako obrnuo naopačke.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine