Teofil Pancic

nuspojave >

Šega i komika prdeža na sahrani

Saša Radulović i Nenad Čanak pokupili su sveopšti opozicioni odijum svojim beskorisnim kandidaturama, ali je zato tzv. Preletačević svima navodno jako simpatičan, iako radi to isto

Ima ljudi koji veselo prde na sahrani misleći da su baš zabavni, a ima i onih koji se natmureno i mrgodno "drže izvan situacije" na razuzdanoj novogodišnjoj žurci. Ovi prvi su naprosto budale, ovi drugi su odbojni, a još su i budale. Najbolje je kloniti se i jednih i drugih.

U koju od ovih dveju kategorija spada vickasta pojava zvana i znana kao Ljubiša Preletačević Beli? Možda ni u jednu; daj bože da je tako. Razmotrićemo i tu mogućnost. U drugu, uostalom, svakako ne spada. A u prvu? Voli li možda naš mladenovački veseljak da prducne onako iz meraka, otegnuto i melodiozno, a na mestu i u vreme kad to možda i nije najbriljantnija od svih ideja koje čoveku mogu pasti na pamet?

Samozvani Ljubiša PB namerio je, naime, da se kandiduje za predsednika Srbije. Prvo sam mislio da je to neka patka Njuzovaca, ali nije; onda sam mislio da je to fazon samog Belog, tek da malo unapredi sveopšte ćeranje komendije, ali izgleda da nije ni to.

E, tu vic prestaje da bude smešan, ako je ikada bio. Meni i nije bio baš urnebesan, ali hajde, mogao je da prođe kao živopisna bizarnost sa "lokala", iz male pribeogradske varoši u kojoj se svi znaju, a nekoliko duhovitih mladih ljudi je, parodičnom kandidaturom izmišljenog Belog na lokalnim izborima (s kojom su doživeli senzacionalan uspeh) poželelo da se poigra s jalovošću naše mejnstrim politike, koja na mikronivou uglavnom i nije ništa drugo osim burazerskog "ja tebi, ti meni" nameštanja poslova, pogodnosti i privilegija svake vrste. Oni su tu besprincipijelnost nušićevske (kvazi)političke Srbijice svesno doterali do urnebesnih krajnjih konsekvenci, i neka su.

Nije da sam, rekoh, baš ekstatično raspoložen prema tom malo odviše infantilnom subvertiranju demokratskih procedura, u kojem se antipolitičarski bunt nepodnošljivo lako pretvori u antipolitički – od kojeg onda uvek imaju posrednu ili neposrednu korist oni najgori akteri političke scene, jer je "političko" suštinski neizbacivo iz izborne igre, a glasači onih najštetnijih opcija potpuno su neosetljivi na šarm te vrste subverzije.

Elem, zašto se tzv. LJP Beli kandiduje na pravim pravcatim predsedničkim izborima? Jedna mogućnost: da pobedi na njima i postane predsednik države. Odbacuje se usled potpune sumanutosti: Beli nije budala da u to veruje. Šta su preostale mogućnosti? Neke su toliko odvratne da neću ni da razmišljam u tom pravcu. Jedna, "konstruktivna", bila bi da svojom kandidaturom Beli potpomogne ono famozno podizanje izlaznosti koja bi navodno trebalo da pomogne da se dođe do drugog kruga jer bi Vučiću postavila previsoko lestvicu zvanu 50 odsto + jedan glas. To je ista priča zarad koje se navodno kandiduju politički samoubica iz zasede Radulović Saša i politički bakalin Čanak Nenad, mada malo koga u to uspevaju da ubede. Štaviše, pod baražnom su vatrom kritika onih koji smatraju da demokratsko-proevropska opozicija već ima dva ozbiljna i izgledna kandidata, čije se potencijalno biračko telo za prvi krug vrlo malo preklapa, i da zato nove, "ničim izazvane", a sasvim bezizgledne kandidature s te strane ideološkog spektra ne mogu poslužiti ničemu i nikome osim samom Vučiću. Zašto baš njemu? Zato što, pod sumnjivim, neopravdano visoko rizičnim i u pogledu efikasnosti teško dokazivim izgovorom podizanja izlaznosti zapravo oduzimaju možda i presudne procente glasova ovoj dvojici, a pre svega Saši Jankoviću. Nemojte da gubimo vreme na preočigledne stvari pa da sad moram da vam objašnjavam zašto baš njemu...

Megjutoa, ako u tim kritikama na račun Radulovića i Čanka ima osnove, ne vidim kako je moguće ne uputiti identičan prigovor tzv. Belom? Kad ono jok, veseljak Beli je, kao biva, svima simpatičan, šaljivdžija naš mali! Pri čemu bih za ponašanje Radulovića i Čanka mogao lakše da pronađem političko opravdanje, bez obzira na to što bi ono bilo strogo u domenu banalne i načelno destruktivne političke sebičnosti. Za Belog, pak, sedim, dumam, i lepo ne umem da se domislim baš ničega što bi poslužilo kao iole normalan i priseban razlog. Okej, bilo je onomad umereno dobro kao vic, svi smo se prvi put nasmejali, ali ovaj bi da ga priča uvek iznova, svaki put pred sve više ljudi?! A to već stvarno postaje isforsiran prdež na sahrani.

Znači li to da bi kandidatura tzv. Belog bila čist promašaj i bruka, da "niko živ ne bi glasao za njega"? Ma ne, i upravo je u tome problem: ona bi svakako privukla izvestan broj birača, jer je to naprosto onaj (p)lutajući, u osnovi pretpolitički sloj koji se uvek veže za neku "nekonvencionalnu" i "protestnu" opciju; poslednji put kad je to bilo važno, takvi su, recimo, hrlili u "bele listiće", sve misleći kako su se time od nečega emancipovali, dok su u stvarnosti samo hirotonisali jednu populističku diktaturu. Sada, umesto Belih imaju Belog. Nije im baš neki napredak, ali mogu lepo da posluže kao korisni idioti najgorih među nama, baš kao i pre pet godina. A čemu sve to? Da su se bar "utalili" sa zlim Režimom, pa da ih još i razumeš; da ti bude gadno, ali bar shvatljivo. Ali jok, ovi to rade tek onako, jer misle da su zabavni, a možda čak i korisni. Nekome svakako jesu, ali: oni kojima je to zabavno najviše će, po običaju, da nagraišu od posledica zabave, a oni kojima je to korisno su oni kojima je koristan svaki status quo. Zapravo, čemu množina? Ipak je to samo Jedan Čovek.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine