Teško je bilo očekivati da se mediji u Srbiji raduju još jednoj potvrdi državnosti Kosova, ali neće novi carinski prelazi ka Kosovu nestati ako se o njima ne govori. Taj u velikoj meri samonametnuti strah kod onih koji misle da ćutanjem kreiraju stvarnost izaziva veću jezu čak i od činjenice da skoro 17 godina posle 5. oktobra 2000. predsedničku trku vode Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić

Dok se nastavlja mučno otimanje oko vlasti i para koje uz vlast idu između nekadašnjih saboraca, (još uvek) premijera Aleksandra Vučića i (još uvek) predsednika Tomislava Nikolića, bar jedna stvar u tom prepucavanju obojici ide na ruku. Zbog pomenutog otimanja, dignutog do nivoa najvišeg državnog problema, niko nije pomenuo da je Kosovo 17. februara proslavilo devetu godišnjicu nezavisnosti i da je deo te proslave bilo polaganje kamena temeljca, kojim je na Merdaru počela izgradnja administrativnog prelaza između Kosova i centralne Srbije, koji finansira EU.

Polaganju su prisustvovali i kosovski predsednik Hašim Tači i premijer Isa Mustafa, a Tači je tom prilikom istakao da Priština jača svoju međunarodnu reputaciju učešćem u dijalogu sa Beogradom, uz tvrdnju da će se taj proces završiti međusobnim priznanjem. Isa Mustafa je izjavio da je početak radova direktan rezultat dijaloga koji „nije lak, ali donosi veoma dobre rezultate". Kancelarija EU na Kosovu saopštila je da će, u skladu sa Sporazumom o integrisanom upravljanju prelazima, finansirati izgradnju tri stalne prelazne tačke - Merdare, Mutivode i Brnjak.

Jasno je zašto Vučić i Nikolić nisu pomenuli izgradnju na Merdaru, i to nije posledica njihove zauzetosti čerupanjem oko porodične imovine pred pretećim razvodom. Nedavno su se vratili iz Brisela sa nastavka pregovora sa kosovskim Albancima, u koje je iznenada uključen i Nikolić kao predsednik Srbije. Ko je bio u stanju da pažljivo sasluša još jednu histeričnu konferenciju za štampu Aleksandra Vučića povodom tog događaja, između busanja u prsa kako je on (Vučić) u tom Briselu postrojio Tačija, Mustafu i evropske zvaničnike, zajebavao ih i skresao im sve u lice, mogao je da uhvati i polurečenicu da je potpisano sve što je od srpske delegacije traženo. U to „sve traženo" očigledno spada i izgradnja pomenutih „integrisanih", odnosno carinsko-graničnih prelaza između dve države, a brzo ćemo videti i šta još. Kako da se svojim biračima div-junaci Vučić i Nikolić, koji su toliko puta do sada poginuli za Kosovo i pljuvali mrske Šiptare, pohvale Tačijevim i Mustafinim rečima da dijalog u Briselu „donosi veoma dobre rezultate", ali dobre njima, kosovskim Albancima?

Otuda gromoglasno ćutanje o pomenutom građevinskom poduhvatu, sasvim razumljivo iz ugla radikalske svesti koja se, iz lukrativnih razloga, premetnula u „proevropsku", pa ne bi da okolo trubi o potpunom porazu politike koju decenijama zastupa, ali šta je sa srpskim medijima? Ti mediji su se bezmalo kolektivno prošle nedelje proslavili ćutanjem ili držanjem na najnižem nivou vesti koja bi, po prirodi novinarskog zanata, trebalo da bude medijska bomba – intervjuom koji je Marija Mali, bivša supruga gradonačelnika Beograda, dala KRIK-u, u kome tvrdi da joj se se Siniša Mali hvalio da je rušio po Savamali, o gradonačelnikovim finansijskim malverzacijama da ne govorimo. No, medijska pokrivenost tog događaja bila je još i dobra kada se uporedi sa praćenjem kosovskih zbivanja. Da su Srbi sa KiM jednoglasno za Vučića objavili su svi, a o tome da je Kosovo proslavilo devetu godišnjicu nezavisnosti i da je počela izgradnja „pravog" prelaza na Merdaru ni reči u „mejnstrim" medijima poput RTS-a, „Politike", „Blica", „Večernjih novosti" (osim na televiziji B92, koja je inače uredno ćutala o „slučaju Mali")....

Nije lako poverovati da neko iz vlasti svakog dana okreće redom urednike i novinare gotovo svih medija i govori im šta smeju, a šta ne da objave. Čini se mnogo verovatnijim da sami urednici i novinari mozgaju šta je to što svevišnjem uhu ne bi prijalo, pa se po tim svojim zaključcima upravljaju, ili čekaju da se „vrh" o nečemu oglasi, a onda na osnovu toga postupaju. Ta slika paralelne realnosti u kojoj se veruje da se nije desilo ono što mediji ne objave liči na reakciju deteta, koje misli da je nešto nestalo ako zatvori oči. Problem je što je ta reakcija, u slučaju odraslih ljudi, pogubna na duži rok čak i za one kojima prividno odgovara, u ovom slučaju vlasti, jer nema iluzije koja traje doveka.

Što se tiče medija u Srbiji, teško je bilo očekivati da se raduju još jednoj potvrdi državnosti Kosova, ali neće novi carinski prelazi ka Kosovu nestati ako se o njima ne govori. Taj u velikoj meri samonametnuti strah kod onih koji misle da ćutanjem kreiraju stvarnost izaziva veću jezu čak i od činjenice da skoro 17 godina posle 5. oktobra 2000. predsedničku trku vode Aleksandar Vučić, Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine