foto: continental film / jaap buitendijk

Intervju – Juan Mekgregor, glumac >

Kako je bilo biti mlad i bezbrižan

"Bila je to Velika Britanija u vreme devedesetih i bilo je jebeno kul. I Trejnspoting je bio u srcu toga. Nisam siguran da će se ljudi ponovo tako osećati"

Istovremenom premijerom filma T2 Trejnspoting u šest gradova zapadnog Balkana, pa i u Beogradu, počinje ovogodišnji festival britanskog filma PlayUK (16–19. februar) na kome će biti prikazano deset filmova. Kao što moguće svi znaju, T2 je nastavak filma Trejnspoting, jednog od najuticajnijih iz devedesetih (vidi tekst na sledećoj strani). Prema najavi Britiš kansila, organizatora festivala, glavni likovi iz originalnog filma su i u njegovom nastavku, život u Škotskoj deluje kao da se nije promenio, a u brutalnoj crnoj komediji prepliću se tuga, gubitak, radost, osveta, mržnja, prijateljstvo, ljubav, čežnja, strah, kajanje, samodestrukcija, ali i smrtna opasnost.

Kao i u prvom delu, Juan Mekgregor glumi Marka Rentona. Juan Mekgregor, Škot poreklom, jedan je od najtraženijih holivudskih glumaca. Ovdašnjem gledalištu poznat je po filmovima Ko preživi pričaće, Lov na losose u Jemenu, Pisac iz senke, Ljudi koji zure u koze, Zvezdani ratovi, Mulen Ruž, Mali glas... Intervju sa Juanom Mekgregorom "Vremenu" je ustupio Kontinental film.

Da li ste pretpostavljali da će originalni Trejnspoting ostvariti uticaj koji je imao?

JUAN MEKGREGOR: Uvek sam, možda i pomalo arogantno, imao osećaj da će Trejnspoting postići nešto. Bilo je fantastično prvi put gledati film sa rediteljem Denijem Bojlom – finalna verzija je izgledala sjajno. Sećam se da sam izašao potpuno zabezeknut količinom talenta u tom filmu. Roman je postigao ogroman uspeh, a scenario Džona Hodža bio je jebeno neverovatan. Snimanje Brajana Tufanova, gluma, Denijeva režija, muzika... kao da su svi elementi bili na maksimumu. Zbog svega toga su postojale velike šanse da film neće biti loš. I nije bio.

Zašto je onda moralo da prođe dvadeset godina pre nego što ste snimili nastavak?

Postoji mnogo razloga. Irvinov naredni roman Porno napisan je deset godina nakon Trejnspotinga tako da smo tek pre tri ili četiri godine ponovo počeli da razgovaramo o tome. Onda je Džon napisao novi scenario i pomislio sam "jebote, ovo je odlično... stvarno neverovatno", tako da smo imali tajni sastanak u Union klubu u Sohou. Zapravo, svi osim Džonija Lija Milera, koji nije mogao da stigne. Čak i na premijerama i u Kanu uvek je neko bio odsutan. U ovom slučaju, tu smo bili Bobi Karlajl, Juan Bremner, Deni, Endrju Mekdonald, Džon Hodž i ja. Osećao sam se stvarno izvanredno. Pročitali smo scenario i porazgovarali o njemu. Od tog trenutka, svi smo pristali da budemo deo svega ovoga.

Kakav je osećaj ponovo raditi sa rediteljem Denijem Bojlom?

On je režirao moj prvi film. Uvek sam ga voleo i mislim da iz mene kao glumca ume da izvuče ono najbolje. Njegovo raspoloženje, otvorenost, velikodušnost i vesela priroda utiču na svakog tokom snimanja. On je bio taj koji nam je pomagao da se snađemo u svemu. Voleo sam to što glumce uvek podstiče da u svakoj narednoj sceni uvedu nešto novo.

Da li ste proveli mnogo vremena pripremajući se za ulogu Rentona?

Koristili smo priču iz Irvinove knjige Porno kao okvir, iako smo se u zapletu dosta udaljili od knjige. Sigurno je da je Renton u filmu manje uspešan nego istoimeni lik iz knjige i činjenica da je upravo prošao operaciju srca je ključna. To je bilo iskustvo koje mu je promenilo život. Imao sam sreću da nisam prolazio kroz tako nešto, ali mogu da zamislim kako taj događaj može da vas navede da preispitate svoj život: stvari koje ste uradili i šta želite da uradite sa vremenom koje vam je preostalo.

U Trejnspotingu Renton je bio posmatrač. Opisivao je šta drugi rade – i na kraju zaključio da je sve to sranje. Ovog puta, izazov je bio da prikažemo koliko je slomljen sada kad se vraća, stvarno je u lošem stanju. Njegov brak se raspada i on ne zna šta da radi sa ostatkom života. Zbog toga se vratio, zato što su ovo jedini ljudi koji ga poznaju i koje on poznaje. Rekao bih da je ovo neka vrsta krize srednjih godina, što je promena u odnosu na njegovu tihu verziju iz prvog dela.

Počeli ste snimanje T2 odmah nakon rada na drugom filmu, zar ne?

Da. Bio sam u postprodukciji filma koji sam režirao (American Pastoral). Ovo snimanje je moralo da počne u određenom periodu jer su Džoni i Bobi morali da se vrate u Ameriku zbog snimanja svojih TV serija, pa su počeli snimanje T2 bez mene. Bio je to prilično neobičan osećaj, stalno sam pisao poruke Deniju i pitao ga šta se događa. Na dan kad sam došao, snimali su scenu u kojoj je Juan Bremner čistio bar na spratu – snimao je razne scene uz muziku. Osećao sam se veoma neobično i istovremeno mi je sve to bilo poznato.

Da li mislite da će T2 publici prikazati već viđene stvari?

Ni najmanje. Sve je snimano na potpuno drugačiji način. Naš direktor fotografije. Entoni Dod Mentl je genijalan vizionar. Ceo set je bio pun malih kamera, koje uopšte i ne primećujete. I priča je potpuno drugačija – za razliku od prvog filma više neće biti naracije. Jedino što će odavati isti utisak jesu likovi.

Kako mislite da će ljudi reagovati na T2 posle toliko vremena?

Većina naše publike u ono vreme je bila u svojim ranim dvadesetim. Bila je to Velika Britanija u vreme devedesetih i bilo je jebeno kul. Bilo je to karakteristično razdoblje i Trejnspoting je bio u srcu toga. Nisam siguran da će se ljudi ponovo tako osećati. Mislim da neće. Ono u čemu scenario uspeva je buđenje nostalgije i žal za time kako je neverovatno bilo biti mlad i bezbrižan u devedesetim. To je ono što naši likovi osećaju, ali su istovremeno i zbunjeni po pitanju svoje mladosti u to vreme. U scenariju, Džon je uspeo da prenese nostalgiju za filmom Trejnspoting, a da nije napravio njegovu reprodukciju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine