ilustracija: vreme / ih

Istraživanje NSPM-a >

Drugi krug na ivici

Ako je nalaz prethodnog (jesenjeg) istraživanja bio relativno ohrabrujući za opoziciju i jednog, u tom trenutku, još samo potencijalnog predsedničkog kandidata ("ide Vuk, ide Vuk"), ovoga puta se ponovo sve vrti oko oveštalog starorežimskog trojca – Vučić, Toma i Ivica

Srbija, 23 – 30. decembar 2016, telefonsko istraživanje, reprezentativni uzorak teritorija Srbije (bez KiM), 1350 ispitanika

Još jednom se pokazalo da – nasuprot rasprostranjenoj mantri koja obično služi za zbunjivanje ionako slabe i zbunjene opozicije – negativna kampanja i te kako daje rezultate. Pogotovo kada tu negativnu kampanju sprovodi režim, sa svim mogućim medijskim, političkim i policijskim resursima, koji mu stoje na raspolaganju. Čini se da Vučićeva politička zvezda sija jače nego ikad, a onda se nađe nešto rejtinga i topline i za njegove evet efendije, u liku aktuelnog predsednika države i prvog potpredsednika vlade Ivice Dačića. (Zanimljivo je da Ivica, iako naizgled najslabija karika u ovom trilingu, vrlo verovatno predstavlja džokera čiji glasovi, odnosno čija nekandidatura, bar prema ovom nalazu, omogućava pobedu režimskom kandidatu već u prvom krugu.)

Što se ostalih tiče, znake živosti daju još samo SRS i DJB, a od ličnosti Rasim, Šešelj i – uprkos značajnom padu u odnosu na prethodno istraživanje – Vuk Jeremić.

Ako bi trebalo tražiti neko ohrabrenje za ove – barem sa opozicione tačke gledišta – prilično sumorne rezultate, onda bi to moglo biti sledećih nekoliko stvari. Za razliku od većine prethodnih, ovo je bila "čisto" telefonska anketa. Što će reći da je, bez obzira na formalno ispoštovan i reprezentativan uzorak, ona ipak bila za nijansu više nagnuta ka starijoj, tehnološki i medijski manje pismenoj, te socijalno i fizički manje pokretljivoj populaciji. U prevodu, glasačima SNS-a. (Ali se time ne treba previše zanositi, s obzirom na to da upravo takva slična "nagnutost" postoji i na glasačkim mestima, na kojima poslednjih nekoliko ciklusa takođe dominira stariji, manje obrazovan i slabije informisan deo biračkog tela.)

Druga relativno utešna stvar, koja se nadovezuje na prethodnu, jeste činjenica da je ubedljivo najviše neizjašnjenih i politički nesvrstanih, tj. ne do kraja opredeljenih ispitanika, bilo upravo u Beogradu i urbanijim gradskim centrima – što bi mogla biti realna osnova za nadu da ona rutinska matematička operacija kojom se procenat neizjašnjenih prevodi u realne izborne rezultate, ovaj put nije sasvim proporcionalna, tojest da se unutar ove kategorije ipak krije nešto više – bar načelno – opoziciono, odnosno, antirežimskih nastrojenih ispitanika.


Prosečni birač

Karakterističan komentar ove (pred)novogodišnje ankete glasi: "Živim gore, al biće sigurno bolje u 2017" (jer "gore ne može", jer "premijer zna šta radi", jer "moramo samo još malo da se pritrpimo", jer su "ovi raniji toliko iskrivili Drinu da svi mi kolektivno, na čelu sa Premijerom, sad moramo da je peglamo").

Takav komentar oslikava dominantni, stoički, da ne kažemo mazohistički stav prosečnog srpskog glasača (a i našeg ispitanika): "Mala mi je penzija, al ja sam srećna što vidim da u prodavnicama svega ima, iako ja ništa od toga ne mogu da kupim. Ma, meni je i to dovoljno." Prosečni srpski glasač je, dakle, penzioner, sa malom penzijom, lošeg zdravlja, niskog obrazovanja, gledalac RTS-a ili Pinka, i koji, naravno, "poseduje taj internet", samo što ga uglavnom "samo deca koriste".

Situacija u zemlji je za opozicionare, nezadovoljne i nepristalice ove vlasti "očajna", "nikad gora", i "idemo nigde drugde do u propast". Dok pristalice vlasti misle da je situacija bolja, "vidi se pomak", otkad su "ovi na vlasti" situacija se kreće samo nabolje, doduše, za sad to još ne osećamo, ali u bliskoj budućnosti nas svakako čeka vidni boljitak. Ili, kako jedna ispitanica reče: "Za vas mlade, deco, ima nade. Za nas stare i tako i tako, ali za vas mlade ovo je ‘mnogo dobro’."

Ova vlast je od "bar za nijansu bolja" do "neuporedivo bolja" od prethodne. U mnogo slučajeva anketar već na pola ovog pitanja bude prekinut preuranjenim odgovorom: "Uuu, mnogo bolja"; "Sto puta bolja"; "Ma, hiljadu puta bolja".

Sve u svemu, rezultati ove ankete, kao i rezultati većine izbora u poslednje vreme, lakše će se shvatiti ukoliko se ima na umu da, takoreći, "cela Srbija" gleda RTS i/ili Pink, a čita "Večernje novosti", "Informer", "Alo" i "Kurir". (Interesantno je da je čak nekoliko ispitanika izjavilo da "čita sve novine" na Pinku: "Znate, nemam para da kupujem novine pa ujutru, na Pinku, pročitam sve. Jovana čita, a ja slušam".)


Ulazak Srbije u EUi da i ne

Po pitanju EU mišljenja su skoro potpuno podeljena, s tim da je negativno radikalnije i žešće. Naročito loše mišljenje o EU imaju ispitanici iz pograničnih delova Srbije, naročito oni koji kontaktiraju sa Bugarima i Rumunima: "Ma, kakva EU, ne dolazi u obzir. Znamo mi šta je EU, Bugari nam pričaju: ‘Braćo Srbi, ne idite tamo, nas su skroz upropastili, sve su nam uništili, ne dajte da se i vama to desi.’ Kažu da kod njih svu hranu uvoze iz EU i da je sve plastično i bez ukusa. ‘Nemamo šta da jedemo, potrovaše nas. Kod vas je još ukusna hrana’, to nam stalno pričaju." "Samo što se ne presele kod nas, toliko im je dobro u EU. Sve restorane i hotele su rezervisali za doček Nove godine, sve su popunili, kažu da im je ovde lepše sve. Naši ljudi nemaju gde da izađu."...

Oni koji se opredele za ulazak Srbije u EU, takođe se kritički osvrnu na trenutnu situaciju u Uniji, mogući raspad, migrantsku krizu, ucenjivanje Srbije i zaključe: "Ipak smo mi deo Evrope", "Pa moramo tamo, nemamo kud", "Toliko smo čekali, hajde još malo"... Izuzetno je mali broj onih koji bez dvoumljenja kažu "da".

"Kad se tamo dosad nismo najeli, vala i nećemo", "prošao je taj voz, sad je bolje otići na drugu stranu", " stvarno ne znam, i da i ne, mi sve radimo da nas prime, al se oni baš i ne otimaju oko nas", "išla bih i pod sneg ako treba, samo nek mladima bude bolje".

Savez Srbije sa Rusijom i Kinom

"To je budućnost i tamo nas vole", "obavezno, i Amerikanci će Putinu na noge", "srcem i dušom uvek uz braću", "Putin car". Ali ima i onih koji negoduju zbog povezivanja Rusije i Kine u ovom pitanju: "Zašto ste stavili i Kinu? Ne moramo valjda i sa Kinom, ako želimo sa Rusijom?", "Uvek za Rusiju, ali šta će tu Kina", "Jesam za Rusiju od srca, ali manite me Kineza".


"Za Tomu i miran san Vučića"

Generalno, Vučić i dalje ubira sve komplimente: "nema mu ravna", "ako ima desetka, on je zaslužuje", "briljantan je, ali mu okruženje nije doraslo njegovim kvalitetima". Toma Nikolić je i dalje najčešće ocenjen osrednje: "ma, nije on loš", "dobro obavlja svoj posao", "nema mu se šta zameriti, ali naravno ne može da sa uporedi sa Vučićem". A ni Dačić takođe ne stoji loše. Mnogi ga stavljaju u isti koš sa premijerom i misle da je ovo trio (treći je Toma) koji "čuda može da napravi". ("Trudi se, i lepo se slaže s Vučićem". "Dobar, dobar je. On, Vučić i Toma su kao jedno".)

Najveće iznenađenje i dokaz kako se iz milosti u nemilost može preći preko noći je pad ocena Vuka Jeremića. Nije to više onaj fini, učeni mladić iz prethodnih istraživanja, mlada nada koja nas dično predstavlja u svetu (maltene kao Nole). Sada ga uglavnom komentarišu loše, odnosno daju mu ocenu sa prizvukom teškog razočaranja: "Mnogo mi je žao zbog tog Jeremića, nešto se tu pomešalo, ne znam je l’ istina je l’ nije, ali jedinica, dvojka." "Eee, njega sam mnogo cenila, al sad ovo s ovom decom! Zamislite, znao pa ćutao." "Ma isti je kao i ovi pre njega." "Šta on oće, nek se vrati odakle i došo." "Svašta pišu o njemu u poslednje vreme, ne znam šta da mislim, i on me je razočarao."

Pre samo mesec dana sve je išlo u korist Jeremića, mladost, obrazovanje, snalažljivost, veze u svetu, a i to što je vanstranačka ličnost, pa je čak i kod mnogih pristalica SNS-a imao prednost nad Tomom, jer Toma je bio "zreo za penziju", da "peče rakiju", dobar, ali nesnalažljiv i nedorastao toj funkciji… ALI, evo nam velikog preokreta! Toma sada vodi nad Jeremićem. I to ne zato što se podmladio ili postao obrazovaniji, vispreniji, naučio jezike… već zato što je, u međuvremenu, kampanja odradila svoje. ("Za Srbiju je najbolje da premijer i predsednik budu u dobrim odnosima i da lepo sarađuju." "Pa, ipak, Toma, zbog mira u kući." "Za Tomu, samo zbog Vučića." "Teška odluka, ali ako hoćemo da i dalje napredujemo onda Toma, on se bar ne meša Vučiću u posao." "Ne bi’ ja Tomu, ali ako ga Vučić kandiduje, onda ću za njega." "Najbolje neka ostane tu gde jeste, to je ionako protokolarna funkcija, a Vučić nek i dalje vodi državu. On ionako radi za obojicu.")

Indikativno je, međutim, da je čak i ovako ranjeni Jeremić još uvek ubedljivo najbolje ocenjen i najbolje plasiran od svih potencijalnih opozicionih takmaca.

Aleksandar Vučić: "Ma, on treba da bude oba – i predsednik i premijer. Drugi su podmetnuli požar, a on sad vadi kestenje iz vatre." "Čovek, jadan, uopšte ne spava, sve vreme radi za nas." "Ceo svet je pridobio za sebe, sad pravi i onu lepotu od Beograda na vodi." "On je spas za napaćenu Srbiju." "Jebem ga u njegovo poštenje!"

Tomislav Nikolić: "Taman smo ga dovoljno ‘nahranili’, bolje da ostane, jer je valjda ‘sit’. Ako dođe neko novi, ko će njega ‘nahraniti’." "Nikolić je jedan umereni političar, sa njim znamo na čemu smo." "On jedini neće smetati Vučiću, ostali će poremetiti miran san premijera." "Navikli smo da nas svuda bruka, nema potrebe sad da ga menjamo."

Vojislav Šešelj: "Šešelj – najnovija Vučićeva mlada." "Taj nema dlake na jeziku, pametan je i obrazovan, sve ono što Srbiji treba u ova teška vremena."

Boris Tadić: "Njegovo je prošlo." "On i njegovi su upropastili Srbiju, pa bi sada još malo. Nikad mu neću oprostiti što je dozvolio bankama da opljačkaju narod."

Saša Janković: "Prvo da mu se tri puta smanji plata, jer ima isto toliko veću platu od premijera." "Pa neće on da radi za tako sitnu lovu, navikao je taj na luksuz." "Nikako ga ne volim, mračan je i ne razumem ga." "On jedini ima hrabrosti da se suprotstavi apsolutnoj vlasti Vučića."

Boško Obradović: "Mlad je, hrabar, patriota, došlo je vreme za takvog čoveka". "Čuje se, dobar, nešto hoće." "Razočarao me je. Taj čovek uvek vrti istu priču, a konkretni rezultati – gde su."

Sanda Rašković Ivić: "Pametna žena, mogu da je vidim na mestu predsednika." "Uplela se u kolo, posrnula, nije istrajala."

Rasim Ljajić: "Dobar čovek." "On i Vučić, ko braća rođena." "On je jedan gospodin čovek i takav Srbiji valja za predsednika."


* * *


Što se parlamentarnih izbora tiče, velika većina misli da ne treba da ih bude ("čemu opet, pa sad su bili"), ali ako ih ipak bude, ne treba imati dileme – ukoliko se ne desi neko čudo, Srbija će opet glasati za Vučića i Srpsku naprednu stranku (ili, kako je mnogi zovu: "Srpsku narodnu stranku").

Što reče jedan čiča s juga: "Ama šta će mu to? Kakvi izbori? On to opet malo oće da se dokazuje na opoziciju, al ne treba mu to."

Ali glasaće i čiča opet za Vučića – "A za koga bi drugo?", pita.


 

Samo front Srbiju spasava


Kocka je bačena. Tačnije, više njih. Posle Saše Jankovića, u predsedničku arenu je utrčao i Vuk Jeremić

Pisac ovih redova je bio zastupnik stava da je sa otvorenim kandidaturama trebalo pričekati (što naravno ne znači i ne pripremati se za izbore) možda čak do Sretenja, to jest sve dok se vlast (čitaj, Vučić) ne izjasni i izađe sa svojim kandidatom. Ali presudili su verovatno neki tehnički i pragmatički razlozi, odnosno procena timova da će se posle objave lakše prikupiti sredstva i ljudi. S druge strane, glavni opozicioni kandidati (naročito Jeremić) ionako su već nedeljama izloženi prljavoj medijskoj kampanji, tako da i sa te strane možda ne bi bilo previše koristi od odlaganja kandidature. Odnosno, nema previše štete (ali ni velike koristi) od toga što su glavni opozicioni aduti ispucani, a da se, pošteno govoreći, Srbija baš i nije previše zatresla.

No, dok oko idealnog tajminga za kandidaturu još i može da se raspravlja – mada je to sada već pomalo besmisleno, s obzirom da "svršenom poslu nema manisanja", i dalje ne mogu do kraja da shvatim i prihvatim da se nije uspelo dogovoriti oko jednog zajedničkog kandidata. A čini mi se da se na tom planu (možda uz izuzetak Radulovića, Tadića i moje malenkosti) niko nije previše ubio od napora. Štaviše, postoji i teorija da je možda čak i bolje da bude više opozicionih kandidata, da će se tako zahvatiti širi spektar i izvesti više ljudi na birališta. Ali ja u to previše ne verujem. Zapravo, siguran sam da uvek jači efekat izaziva poruka snage i jedinstva nego podele i nesloge. Ovako se šalje indirektna poruka ili da režim "možda ipak nije baš toliko loš", pa nije neophodna opšta mobilizacija protiv njega – ili da jeste loš, ali smo mi nesposobni i nekompetentni da se dogovorimo i ujedinimo. Konačno, to sa dva "demokratska kandidata" još bi moglo nekako da pije vodu samo ako bi neko mogao da garantuje da će biti drugog kruga – i da će jedan od njih dvojice u taj drugi krug sigurno ući. Ali takve garancije, nažalost, nema.

Ko od dosad najavljenih opozicionih kandidata ima najbolje šanse? Nesumnjivo Jeremić. To kažu doslovno sva dosadašnja istraživanja praktično svih agencija u čije rezultate smo imali uvid. Čak i nakon višemesečne negativne kampanje kojoj je bio izložen, Vuk je još uvek najbolje ocenjeni predstavnik demokratske opozicije, jedini ima dvocifren rejting i jedini je koji može da se nada ulasku u drugi krug. (Ali, isto tako, i to treba reći, on takođe nije ni Koštunica iz dvehiljadite, niti ima onu dosovsku logistiku.)

S druge strane, Janković je poslednjih mesec dana, nakon objave kandidature, ostvario određeni uspon (naročito u Beogradu), ali, kako trenutno stoje stvari, teško da može da računa na dvocifren nivo podrške. A rejting svih ostalih opozicionih lidera je još znatno niži. Da li je to dovoljno za pobedu, ili za siguran ulazak u drugi krug najjačeg kandidata opozicije? Ne, nije. Pogotovo ako se podele opozicioni glasovi i ako imamo u vidu odnos medijskih i političkih snaga koji Vučiću omogućava da stvari vodi tako da upravo to – podela opozicionih glasova i ubacivanje Šešelja na drugo mesto – bude epilog njegovog izbornog inženjeringa.

Ovo je potencijalno najveća opasnost koja se krije u naoko logičnom kandidovanju i Jeremića i Jankovića (Janković će da hvata ove više levo i građanski orijentisane, a Jeremić one malo nacionalnije – a Boško Obradović one još nacionalnije – posle će, za drugi krug, da se udruže i "sve super"). A čini se da Vučić računa upravo na taj scenario – zvani "Šešelj iz rukava" – i da će intenzivno raditi na njegovom ostvarenju. Realno, bio bi to pretežak šamar za opoziciju, pa i demokratiju uopšte, ukoliko bi – bilo ili ne bilo drugog kruga – prva dva mesta na predsedničkim izborima zauzeo radikalski dvojac. To nije previše verovatno, ali nije ni nemoguće, pogotovo ukoliko se opozicioni kandidati i njihovi simpatizeri međusobno "pokolju" i izgore u međusobnom animozitetu – što se, na neki način, već uveliko dešava po društvenim mrežama.

Taj mračni rasplet bio bi još izvesniji ukoliko bi, recimo, u priču uleteo i Boris Tadić, a pogotovo "Dosta je bilo", kao u ovom trenutku realno najjača opoziciona formacija. (Uopšte, mora se priznati da, uprkos imidžu koji ga prati, Radulović po ovom pitanju vrlo trezveno i racionalno istupa, iako ga ništa nije sprečavalo da i on istakne svoju kandidaturu i tako značajno ugrozi, da ne kažemo ugrobari, oba postojeća kandidata.)

Elem, plediram li ja ovde za jedinstvenog kandidata opozicije? Apsolutno, da. Tvrdim li da to mora biti Jeremić? Zapravo, ne. Samo kažem da on, u ovom trenutku, realno ima najbolje šanse (uostalom, to se vidi i po količini režimskih napada kojima je u poslednje vreme izložen). Do izbora je ostalo više od dva, ili dva i po meseca. Niko ne brani opoziciji da pod hitno sednu i pokušaju da se dogovore, međusobno, kao i sa potencijalnim kandidatima. Neka i jedni i drugi otvore karte, jasno iznesu želje i ambicije, neka angažuju istraživače kojima veruju (ili naprave zajednički pul) i te svoje želje samere političkoj i empirijskoj realnosti. Zna se kako se to radi. I zna se kako se to radilo, na primer, dvehiljadite – kada su Zoran Đinđić i Amerikanci lansirali Vojislava Koštunicu kao zajedničkog kandidata i u istu kolonu postrojili tuce i po opozicionih rogova u vreći. No, Đinđića nema, a Ameri (kao i Rusi) trenutno nemaju ni vremena ni volje da se previše bakću balkanskim političkim zavrzlamama – i zato radije diluju sa već poznatim činiocem, sa kojim, manje-više, znaju na čemu su.

U seriji tekstova objavljenih na ovim stranicama prethodnih godina imao sam nekoliko poenti: 1. Ovu vlast nam sa grbače neće skidati ni Zapad, ni Istok (bez obzira što će, povremeno, njome bivati više ili manje (ne)zadovoljni), jer je – karakterno beskičmena i ideološki amebolika – spremna da svakom pruži ono što traži, samo da je (ga) ostave tu gde jeste, tj. na vlasti; 2. Nemojmo se zavaravati, ova družina neće otići mirno, poput, na primer, Koštunice ili Tadića; 3. S obzirom na odnos snaga i raspoloživih resursa, pravo je čudo što opozicija ovde još uvek postoji, a ne što nije jača, i što snažnije ne ugrožava režim; 4. Ali upravo iz navedenih razloga, ovo malo prave opozicije i ono nešto malo više opoziciono nastrojenog građanstva koje još uvek nije diglo ruke od politike i vere da se u ovoj zemlji nešto može promeniti nabolje, dužno je da se potrudi da prevaziđe svoje sitne strasti, interese i animozitete, i napravi što je moguće snažniji front; 5. Čak i tako, "mi" smo manji i slabiji od "njih". Ali barem taj odnos tada više neće biti ovako neproporcionalan i asimetričan. A onda se može očekivati i krunjenje u protivničkom taboru, kolebanje i pretrčavanje pojedinih oportunista i ziheraša, koji su, onomad, na sličan način "pretrčali" iz D(O)S-ovskih redova. To je, dakle, put. Mučan i neizvestan, ali jedini. I neka niko posle ne kaže da "nije znao", ili da mu nije rečeno.

Đ. V.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine