fotografije: marija janković
NAPAD I ODBRANA OBJEKATA: Ekipe ersofta u akciji

Reportaža – Ersoft u Srbiji >

Ne daj da te uhvate živog

Liči na pejntbol, ali umesto boje, identične replike pešadijskog naoružanja ispaljuju biorazgradive plastične kuglice koje ne bole i ne prljaju odeću prilikom pogotka. Ersoft je igra popularna među milionima širom sveta, a cilj je da sve izgleda što približnije pravim vojnim operacijama i borbama. Jedne decembarske subote reporteri "Vremena" imali su priliku da uzmu učešće u ovom sportu

"Ovi izgledaju kao prava vojska", rekao je kolega Stevan dok smo se približavali parkingu kod odmarališta "Šuplja stena" na Avali, dvadesetak kilometara od centra Beograda. Tog jutra, na parkingu je bilo desetak putničkih automobila i dvadesetak muškaraca od kojih su neki već bili obučeni u maskirne uniforme i držali replike pušaka u rukama, dok su se ostali još presvlačili.

"Ali, mi smo jedini došli terenskim vozilom", dobacio sam neuverljivo sa zadnjeg sedišta lade nive. Dočekao nas je Saša, već spreman, u američkoj uniformi pustinjskih šara, s kojim smo ugovorili učešće u ovoj vežbi. Pored njega je stajalo još nekoliko momaka među kojima je dominirao ogroman čovek u originalnoj ruskoj uniformi s replikom kalašnjikova u rukama i zoljom na leđima, takođe replikom kao što je sve oružje u ovom sportu. Kasnije ćemo saznati da ga zovu Mrud i da je pancir na njemu pravi. Saša nije gubio vreme – našoj fotografkinji Mariji dao je žuti fluorescentni prsluk što znači da ona ne učestvuje u igri i da niko ne treba da puca na nju. Takve prsluke nose posmatrači, sudije i moderatori igre, kao i oni vojnici koji budu pogođeni i eliminisani sve dok im se ne dozvoli da se vrate u igru.

Dali su mi američku automatsku pušku M4 i jedan rezervni okvir municije koji sam stavio u džep jakne. To mi je bilo čudno – za razliku od pravih vojničkih pušaka koje imaju okvire sa po 30 bojevih metaka, u ersoft replikama okviri mogu da sadrže i više od 150 plastičnih kuglica. Bio sam uveren da neću potrošiti ni pola jednog. Stevan je "zadužio" kalašnjikov, ali se odmah sa mnom zamenio za M4.

"Jeste bili u vojsci", upitao je Saša, a na potvrdan odgovor i moje naglašavanje da sam služio JNA, uz osmeh je dodao: "Što bi neki rekli, vidi se."

Kalašnjikov nisam držao još od vojske ‘91. Tad nam nisu dozvoljavali tako da ga zovemo – bilo je isključivo i zvanično automatska puška M70. Brzo sam se prisetio gde je kočnica: zazor kod zatvarača – bliži položaj rafalna, dalji jedinačna paljba. U ersoftu više i ne treba, metke ionako ispaljuje elektromotor smešten u zatvaraču koji se napaja baterijom u kundaku. Puška je zaista izgledala kao prava. Iako ih prave od različitih materijala, od plastike do čelika, oblik je identičan kao i, što je najzanimljivije, masa. Ova nije imala remnik. Dakle, umesto o ramenu, svih 4,2 kg morao sam da nosim u rukama. Sreća pa je okvir lagan jer nema bojevu municiju.

Svi smo dobili i zaštitne naočari koje se obavezno nose sve vreme. Nose se čak i tokom spavanja, ukoliko igra traje više dana. Inače, kuglica ne može da povredi. Eventualno, ako se ispali sa manje od dva metra razdaljine, izazvaće ogrebotinu na koži, ali u takvim situacijama iskusni igrači ne pucaju. Saša nas je upoznao s još nekim pravilima: svaki igrač koji bude pogođen dužan je da podigne ruku, stavi na sebe fluorescentni prsluk (ukoliko ga ima) i prestane da učestvuje u igri; konzumacija alkohola pre i za vreme trajanja igre strogo je zabranjena; i, najvažnije, prema oružju se odnosi kao da je pravo – kad nije u borbi, puška je uvek zakočena, nikad se cev ne okreće ka drugoj osobi.

RUSI: "Vedrane, ti povedi ove Kanađane", rekao je Saša vođi ruskog tima Sokol. Instant nadimak koji smo dobili verovatno je vezan za naš krajnje neadekvatan izgled za ovu vrstu igre: umesto čizama na nogama smo imali duboke smeđe cipele koje su malo ličile na "kanađanke", nosili maslinaste pantalone još manje nalik na vojničke i izbledele "vijetnamke" s početka devedesetih. Stevanova je zelena, moja crna. Znatiželjnim pogledima i osmesima iskusnih ersoftaša najviše je doprinela moja pletena kapa sa kićankom.

Timovi su se razišli. Svako će uskoro dobiti instrukcije putem radio-veze. Vedran nas je poveo nizbrdo kroz golu šumu gazeći opalo lišće.

"Ovo nije dobro", pomislio sam: "ako se istim putem budemo vraćali, na kraju igre moraćemo se umorni pentrati do automobila." Dan je bio hladan i sunčan. Ispred mene su išli Vedran i jedan niži mladić, Stevan i ja iza njih, a u zaštitnici još nekoliko "Rusa", među kojima i onaj veliki sa zoljom na leđima. Marija je trčkarala oko nas i fotografisala. Nije želela da joj poziraju. Preko radio-veze čule su se instrukcije, ali ih nisam razumeo. Primetio sam da Vedran sa onim nižim momkom napred razgovara na ruskom. Posle nam je ispričao da se zove Denis, da je došao iz Moskve pre mesec dana i da planira da u Beogradu otvori prodavnicu ersoft opreme. Konačno, kada smo prešli jarugu i izbili na šumski put, Vedran nam je rekao da se rasporedimo i obezbedimo tu, usred ničega, parkirani beli golf dvojku. Zatim smo čučali i osmatrali nekoliko minuta dok Vedran nije izvestio moderatora da je zadatak izvršen.

Pa, naša prva ersoft igra i nije baš spektakularno počela.

NAPAD: Zatim nas je Vedran obavestio da ćemo napasti objekat. Stotinak metara niže niz put ugledali smo devastiranu baraku bez krova i prozora, podignutu na podrumu od betona. Vedran je Denisa i mene poslao nadesno da napadnemo sa gornje strane, Stevan i on su nastavili putem, dok je ostalima rekao da se prišunjaju kroz jarugu pored puta i priđu sa donje strane barake.

Denis je išao desetak koraka ispred mene kada mi je dao znak da čučnem. Bili smo na oko 30 metara od objekta. Bilo je tiho, čulo se samo šuštanje lišća ispod naših nogu. Izgledalo je da je baraka prazna.... Taman je Denis hteo da napravi još nekoliko koraka kad se začula vika sa naše leve strane. Počelo je da se puca, ali sa te razdaljine nisam mogao da ocenim ko na koga. Krajem oka video sam da su Stevan i Vedran otvorili vatru. Ispaljivanje kuglica iz replika ne proizvodi snažan zvuk, bez obzira na to što se gađa rafalnom paljbom. Najviše podseća na otkucaje glasnog časovnika u tihoj sobi. Samo brže.

Okrenuo sam glavu i video da se dvojica vojnika brzo pomaljaju na prozorima i rupama na zidovima barake. Učinilo mi se suviše daleko da otvorim vatru. Kuglice su veoma lagane, pitanje je da li bi se probile kroz granje. Koliko samo nisam bio u pravu! Pogledao sam ka Denisu, on je već bio pogođen i digao je ruku. Ja sam čučao iza jednog tankog drveta kada sam shvatio da kuglice padaju svuda oko mene – odbijaju se o lišće na zemlji, stabla, grane. Još mi nije padalo na pamet da pucam. Adrenalin mi je izazvao konfuziju i dezorijentaciju.

Setio sam se da sam tako isto bio paralisan ‘91. na velikom bataljonskom gađanju na poligonu Krivolak u Makedoniji. Učestvovalo je deset tenkova T55 i još toliko borbenih vozila pešadije BVP M80. Naravno, gađalo se bojevom municijom, ne samo iz naših pešadijskih pušaka već i iz topova od 20 i 100 milimetara. Vodnik je urlao na nas naređujući nam da izađemo iz transportera i gađamo već pripremljene metalne mete. Činilo mi se da je napolju potpuni haos, a ne precizno organizovano gađanje. Buka je bila neverovatna: vozači su turirali moćne tenkovske motore, pucalo se sa svih strana, verovatno svih 20 oklopnih vozila i nas 80 pešadinaca otvorili smo vatru skoro u istom trenutku. Kad je T55 koji je bio na samo pet-šest metara od mene, odskočivši opalio granatu od 100 mm, presekle su mi se noge. Nekako sam zauzeo položaj i drhteći pokušavao da pogodim svoju metu. Puškomitraljezac iz Valjeva je to uradio umesto mene kad je završio sa svoje dve. Kako li je tek bilo onima u pravom ratu?

POGODAK: U kiši kuglica oko drveta iza kog sam se "sakrio" jedna je našla mene. Pogodila me je u levu ruku. Nijednog časa mi nije palo na pamet da zalegnem i od sebe napravim manju metu. Odmah sam se javio da sam pogođen, ustao i visoko podigao desnu ruku. Pucnjava i galama oko barake trajala je još nekoliko trenutaka, a onda je sve utihnulo. Vedran nas je pozvao da uđemo u objekat. "Pazite, ima eksera", rekao je. Na ulazu je hodnik koji vodi do centralne prostorije. Desno, ispred nje je jedna manja, a preko puta hodnika su tri kancelarije u nizu. Na vratima srednje ležao je jedan igrač glumeći da je ranjen. Kako ersoft u potpunosti imitira pravu vojsku i borbene akcije u svakom timu postoji neko zadužen za sanitet. Vedran je rekao da mu se pruži pomoć. "Ranjeni" mladić i sanitetlija su hteli da se pomere da bi ga ovaj lakše previo. Marija je insistirala da ostanu na vratima jer je tu imala bolji kadar. Onda je Vedran najavio da je sada naš red da branimo objekat.

ODBRANA: Postavljen sam na ulaz da osmatram, a Stevan u prvu prostoriju do mene. Gledajući kroz vrata, prozore i rupe na zidovima, nas dvojica smo branili objekat s donje strane prema jaruzi. Posle nekog vremena jedva sam spazio neku priliku na 50-60 metara kako se kreće kroz rastinje. Tek sad sam video koliko sam bio vidljiva i laka meta u crnoj jakni i kićankom na glavi dok sam se primicao baraci kroz žuto-smeđe-sivu prirodu.

"Gde je", pitao je Vedran.

"Sad ga ne vidim, ali prošunjao se gore u pravcu ovog puta kojim smo došli", odgovorio sam.

Počelo je iščekivanje. Znamo da su tu, ne vidimo ih, a svi ćute. Kad su nas iznenada zasuli kuglicama, izgledalo je kao da svi pucaju iz svega što imaju i ne prestaju. Na ulaz nisam smeo ni da privirim. Kroz jednu rupu jesam, ali tamo nisam video nikoga. Zato ja, opet, nisam gađao dok se Stevan hrabro borio pucajući kratkim rafalima s prozora. Izgleda da je postalo prilično gusto jer nas je Vedran povukao i smestio u druge dve prostorije s donje strane barake. Meni je zapala poslednja, najudaljenija od ulaza. U njoj je već bio jedan visoki mladić s maskom preko lica, videle su mu se samo oči; pucao je s prozora prema donjoj strani. U sobu je upao onaj veliki Mrud, rekao mi da budem u ćošku suprotno od prozora. Otkačio je bombu sa prsluka, stavio mi je u šaku i rekao: "Ne daj da te uhvate živog!"

Zatim su obojica prešli u susednu, centralnu prostoriju čije su ogromne rupe od prozora zjapile na gornju stranu. Kako su izašli tako su stotine kuglica počele da padaju po velikoj prostoriji ne dozvoljavajući mi da privirim na vrata. Stavio sam bombu u džep od jakne i napipao rezervni okvir. Bio je to okvir od puške M4 koju su mi prvo dodelili. Više nije bio od koristi ni Stevanu ni meni. Odozdo su se čuli glasovi, bili su blizu, pomislio sam kako bih, možda, mogao da ih iznenadim i pripucam s prozora na donju stranu. Kuglice koje su odozgo padale kroz vrata odvratile su me od te namere. Odjednom se sve opet utišalo. Provirio sam na vrata i video Rusa Denisa i još jednog kako sede u velikoj prostoriji sa podignutim rukama. Obojica pogođeni. Od Vedrana, Mruda i Stevana nije bilo ni traga ni glasa. Kroz prozor sa gornje strane video sam dvojicu kako brzo zamiču kroz rastinje. Izgleda da sam ostao još samo ja. Čuo sam ih da se pripremaju da uđu u baraku.

Zauzeo sam položaj tako da sam kroz prorez vrata mogao da vidim završetak hodnika i vrata kancelarije pre one velike prostorije. Računao sam da mogu da pogodim prvog koji se pojavi u mom, tako uskom, vidokrugu. Pošto je baraka visoko, pretpostavio sam da se niko neće pentrati da bi me iznenadio s prozora s donje strane. Neko je komandovao ko će prvi da uđe. Čuo sam kako se penju uz stepenice, da su ušli u hodnik, delilo ih još svega metar do kraja hodnika gde će postati moja meta. Onda se, niotkuda, ispred mene pojavila Marija u fluorescentnom prsluku. Htela je da ih fotografiše kako ulaze u hodnik. Stajala je tačno između mene i njih dvojice koji su me primetili. Jedan je nestao ušavši na vrata prostorije koju sam pokrivao, drugi se povukao u mrtvi ugao u hodniku. Marija slika, niko ne puca. Kad se sklonila, prvi sam zapucao kratkim rafalima prema vratima i delu hodnika. Uzvratio je momak iz hodnika, pa prekinuo paljbu. Razmišljao sam koju stranu da pokrijem, kao golman koji brani jedanaesterac. Rizikovao sam, misleći da će prvi da se pojavi onaj na vratima. Greška. On je, verovatno, znao da mi je lakša meta i nije izlazio. Izgleda da se u hodniku pojavio još neko jer su me tako zasuli kuglicama da me je jedna pogodila u levu stranu grudi. Opet je adrenalin nadvladao razum. Ovo je bila prilika da bacim bombu i možda sredim obojicu. Bombe u ersoftu se ne rasprskavaju, a potencijalni efekat njihove upotrebe ocenjuje sudija, koji može da kaže da su svi u neposrednoj blizini izbačeni iz stroja. Ja sam potpuno zaboravio da je imam, a kamoli upotrebim. Tako se završilo moje prvo ersoft iskustvo.

POZADINA: Posle kraćeg, ali napornog uspona, noseći pušku, kilograme i godine, "razdužili" smo oružje i naočare na parkingu i otišli u obližnju kafanu da sačekamo naše nove prijatelje dok se presvuku. Interno pravilo je da se uniforme oblače i nose samo na terenu za igru. Kad su stigli u kafanu, imali smo muke da ih raspoznamo, slično kao što roditelji nisu mogli da prepoznaju svoje sinove kad su im odlazili na zakletvu u vojsci. Tu saznajemo da u Srbiji ima oko 500 ersoft igrača, ali da je najviše njih 250 aktivno. Ima oko 80 timova, od po pet-šest pripadnika do 20, ali kažu da se dele brže nego političke stranke. S nama su tog dana bili OAF381, Sila, Apack, Inglorias Bustards, Sokol i Vronski. Imena dovoljno asociraju koliko timovi preferiraju rusku ili američku vojsku. Mnogima su uzor postojeće specijalne jedinice, ali nije dozvoljeno da timovi nose imena ili oznake tih jedinica. Prosečna starost igrača je oko 31, a ima ih raznih zanimanja: od avio-mehaničara, preko studenata do doktoranada. Vedran je ekonomista, a Saša komercijalista. Ima ih koji su služili vojsku, oni mlađi nisu, a svi se sećaju svog druga Jovice Milaka, koji je preminuo prošle godine, a bio je aktivni pripadnik 72. specijalne brigade, prošao razna ratišta i pritom, bio jedan od najaktivnijih ersoft igrača. Bojan, u "civilu" konobar, kaže da mu je ersoft pomogao da se odvoji od kompjutera za kojim je do pre tri godine provodio i po 18 sati dnevno, da se više kreće i boravi u prirodi. Saša je na ersoftu upoznao devojku kojom se oženio.

Ovaj sport nije jeftin – za osnovne stvari za igru (uniforma, čizme, puška, naočari, voki-toki) treba oko 400 do 500 evra (vidi antrfile). Svi se slažu da cifra može da ode veoma visoko, sve zavisi šta ko želi da dokupljuje, od raznih sitnica do nišana, šlemova, kamera, kao i od samog kvaliteta opreme. Kako, uz osmeh, kaže molekularni biolog Ivan: "Razlika između pravog vojnika i igrača ersofta je što vojnik u akciju nosi samo ono što mu je potrebno. Mi nosimo sve!"

Najveći problem im je da dođu do kvalitetnih terena. Na privatni posed retko ko hoće da ih pusti, a ni sa državnim nije mnogo bolje. Zato putuju u susedne zemlje, Hrvatsku, Mađarsku, Bugarsku gde se organizuju prilično realne vojne simulacije, takozvane milsim (military simulation). U mnogim zemljama regularna vojska koristi ersoft za uvežbavanje svojih specijalnih jedinica. Zato je tamo moguće da igrači ersofta dobiju podršku i vojske i lokalne samouprave. U Rusiji su otišli najdalje – igračima su na raspolaganju čak i tenkovi i helikopteri. Kad se Saša vratio sa simulacije sa 2000 učesnika održane jednog vikenda u Mađarskoj, bio je toliko oduševljen, da je samo o tome razmišljao cele naredne sedmice:

"Tog ponedeljka na poslu kolege su pričale šta su radile za vikend: jedan je vodio devojku na neko romantično mesto, drugi se dobro proveo u kafani, treći s decom bio na pecanju. Kad su mene pitali šta sam ja radio, sve što sam uspeo da izgovorim bilo je – vozio sam se na tenku."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

  • POSLE AKCIJE: Zajednička slika timova sa pojačanjem iz »Vremena«

Igračke za odrasle

Ersoft je nastao u Japanu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka. U ovoj zemlji fizičkim licima nije dozvoljeno da poseduju bilo kakvo ručno naoružanje (uključujući pištolje i lovačke puške), pa su se pojavile raznovrsne replike. U početku su ispaljivale plastične kuglice pomoću opruge koja se morala natezati prilikom svakog hica; rafalnu paljbu omogućile su kasnije razvijene replike koje su radile na gas. Odrasli su tako dobili priliku da se igraju rata i da slobodno gađaju jedni druge bez straha da neko može biti povređen. Ersoft se krajem osamdesetih proširio na Jugoistočnu Aziju, a već početkom devedesetih pojavljuje se u Evropi i Severnoj Americi.

Današnje replike ispaljuju kuglice težine 0,20 ili 0,25 grama. Pored onih na gas, postoje i sa elektromotorom čija je brzina približna pravom oružju. Inače, izrađuju se replike svih poznatijih proizvođača pešadijskog naoružanja – od pištolja, automatskih i snajperskih pušaka, preko puškomitraljeza, getling mitraljeza do minobacača, čije se granate rasprskavaju i bacaju kuglice u prečniku od 50 m od tačke udara. Efektivna paljba replika automatskih pušaka je između 35 i 50 metara, a snajpera do 100.

Igrači se organizuju u timove koji mogu da se bore jedni protiv drugih, dok za velike simulacije vojničkih operacija ili rekonstrukcija istorijskih bitki može biti angažovano više hiljada učesnika, kao i veliki broj vojnog oruđa (topovi, tenkovi, helikopteri). U Srbiji se ersoft pojavio na jesen 2009, a prvi međunarodni susret organizovan je naredne godine kada je učestvovalo 20 domaćih i 60 stranih igrača.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine