Titlovi

Pre neku večer skinuo sam sa neta i pogledao ne preterano uspeo mjuzikl Slatka Čeriti iz 1969. godine u režiji Boba Fosija. Iako unekoliko simpatičan, film ne bih spomenuo da mi od osamljene kućne projekcije pravu svečanost nije priredio anonimni autor titla. Izvesni Bayawiki ne samo da se potrudio da tokom uvodne špice, u duhu najboljih retrospektivnih i festivalskih najava, zaintrigira gledaoca probranim trivijama o filmu, već je tokom višeminutnog interludijuma duhovitim komentarima učinio da se osećam kao da u društvu, i to odličnom, gledam film.

Društvu neuporedivo boljem od, primerice, onog čiji nalepljeni smeh slušamo u sitkomima. Evo fragmenta njegovog svojevoljnog umetka tokom spomenute "stanke" na polovici Fosijevog mjuzikla: "Pametno iskoristite stanku/Analizirajte dosadašnji film i Vaše sudjelovanje u njemu./Da li je dosadašnjih 80 minuta Vašeg života bačeno, ili se ipak zabavljate?/Kako god bilo, stanka neće biti dovoljno duga da skočite do dućana.../kupite kokice, sokić, pivce ili pak cigarete./Mogli bi tako propustiti bitne djelove filma./Mada nam je čovječanstvo poklonilo taj divan izum zvan "pauza".../... često se zna dogoditi da gledalac nikada ne nastavi gledati film./Stoga ne začuđuje moj pokušaj da Vas zabavim u ovoj stanci."

Naviknuti da gledamo filmove na televiziji, uzimamo samorazumljivim da se koristimo bazama titlova na specijalizovanim sajtovima, mahom nesvesni znatnog, često i mukotrpnog volonterskog rada čitave jedne zajednice anonimnih prevodilaca iz regiona. Naravno, titlovi se izrađuju iz različitih pobuda – usled filološkog entuzijazma i uvežbavanja jezika, iz želje da se bližnjima omogući da odgledaju najnoviji film ili novu sezonu omiljene serije, a katkad i za neku crkavicu. Ima diletantskih, otaljavačkih prevoda, ima i nedovršenih gde se naprosto previde "teške" replike, ali ima i izvanrednih, upravo nadahnutih titlova s toliko istančanosti u razumevanju jezika i samog filma. Posebno su hvale vredni titlovi koji nisu prevođeni s već postojećeg titla na drugom jeziku, već "na sluh", koji osim prevodilačkog iziskuju i tehnički napor, uistinu mučan, usklađivanja svake replike sa samim filmom.

Bayawikijev titl predstavlja tek primer filmofilskog afiniteta i postmodernističkog prevodilačkog ludizma, tj. igrivosti karakterističnih za mnoštvo prevodilaca iz rečene zajednice. Ovi posvećenici neretko požele gledalištu "prijatno gledanje filma", ubacuju lične primedbe, vrednosne opaske povodom scena u filmu, uspele i neuspele fore i fazone, a pojedini se čak potrude da nakon manje poznatih reči u zagradu umetnu i njihovo objašnjenje.

Sećam se titla, jedinog koji je bio na raspolaganju, a da je sinhronizovan sa kopijom filma koju sam imao, koji je zatalebani prevodilac posvetio voljenom biću svako malo terorišući nedužno gledalište ašikovanjem i intimnim komentarima. Jednom me je, na tom tragu, stariji brat iznenadio "prevevši" otprilike trećinu tada popularne tinejdžerske komedije koju sam imao nameru gledati, kreativno adaptiravši replike s ciljem da se posprdne meni i mom društvu, ali ovaj improvizovani, individualizovani prevod naravno nije obnarodovao kačeći ga u baze titlova na internetu.

Iako mnoštvo ovih titlova pati od ležernog odnosa spram pravopisnih normi, a prevođenje sa već postojećeg stranog titla čini da prevodioci počesto pri tom i ne pogledaju film, pa lako prave grube greške ne poznavajući kontekst, recimo brkajući rod – vaninstitucionalni karakter ovog stvaralaštva ima i znatnih prednosti. U slučaju vulgarizama, recimo. Zvanični, televizijski titlovi, naime, odražavaju licemerje u srži društvene pristojnosti – gledamo film i začujemo psovku na stranom jeziku, bezmalo svi znamo šta znači, televizija je doduše ne "bipuje", ali je nipošto neće ni prevesti, prećutaće je. Jer, ako je "bipuje" ili kojim slučajem prevede, posvedočiće je i, navodno, afirmisati. Titlovi, pak, koji se skidaju sa neta, neoficijelni titlovi, umnogome su emancipovani od ove hipokrizije.

Kakvi god titlovi bili, više ili manje uspeli, reč je o svojevrsnom savremenom narodnom stvaralaštvu, o anonimnoj zajednici gotovo uvek volonterskoj, vođenoj ljubavlju prema filmu i solidarnošću. Pri tom, ovu višenacionalnu zajednicu prevodilaca i korisnika ne tangira mnogo da li se u titlu spominje "stanka" ili "pauza", "redatelj" ili "reditelj", "kino" ili "bioskop". Bitno je da se filmovi gledaju! Uostalom, to je jedan jezik, ma kako ga mi bili skloni imenovati. Ćirilično pismo je tu zapravo veća prepreka sporazumevanju od (navodne) različitosti samih jezika. Usled ove međunacionalne saradnje i interakcije, anonimni prevodioci titlova na srpski jezik mahom su usvojili smislenu konvenciju da se strana imena (nama dovoljno poznatih jezika) pišu u originalu, dakle da se ne transkribuju, iako se tome ovdašnji zvanični pravopis i dalje tvrdoglavo opire.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine