foto: tanja valič / tanjug
GOSPODAR BROJEVA I POSTOTAKA: A. Vučić u obilasku "Beograda na vodi"

Zaposlenost i zarade >

Život u realnosti i statistici

Da li se građanima bez osnova prikazuje da su u Srbiji istovremeno na delu i reforme i rast zaposlenosti i standarda? Ili, konkretno, da li je tačna statistika koja pokazuje spektakularan rast zaposlenosti i plate od oko 400 evra u proseku? Zanemarićemo ovom prilikom tvrdnju predsednika vlade da "mi, bre, imamo 500 evra platu, i nemoj da se lažemo"

Jedna od stvari kojom se vlada Srbije, njen predsednik, njeni ministri, kao i poslanici vladajuće većine u Skupštini Srbije najčešće hvale jeste ekonomski oporavak zemlje. Ovo je i večita (rezervna) tema maratonskih skupštinskih zasedanja, učestalih konferencija za novinare i još učestalijih saopštenja i izjava raznih funkcionera iz vlasti, koja se svodi na sledeće: koliko su "žuti" opljačkali i upropastili zemlju u periodu 2008–2012 (mada sudskih presuda nema ni za lek), koliko su stotina hiljada radnih mesta ugasili, i uopšte doveli zemlju na rub bankrota i propasti, da bi potom došla napredna vlast, i polako, marljivim i upornim radom, radom i radom počela da preokreće trendove, privlači strane investitore, upošljava ljude (ne stranački!), vraća dugove, smanjuje deficit, i sve tome slično, u manjim ili većim superlativima.

Kako to izgleda u praksi, može pokazati primer iz Skupštine, jedne od vedeta i oličenja vlasti SNS-a, ministra unutrašnjih poslova dr Nebojše Stefanovića. Govoreći na navrat-nanos sazvanoj sednici na kojoj se raspravljalo o budžetu za 2017, Stefanović je istakao da je 2012. prestala praksa "da tajkuni formiraju vlade i diktiraju ko će biti ministri. I to mnogima smeta, jer su tada ponižavali građane Srbije, ne malom platom, nego time što su bili nezaposleni. Prvo su ih ostavili bez posla, uništili kompanije, preduzeća, imali one lopovske privatizacije kojima nije bilo kraja, zaduživali i opštine i firme i državu milionima evra, a da to nije otišlo ni u jednu novu stvar. Nikakvu novu vrednost nisu stvorili. Stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla, bili su na biroima rada. To je bilo poniženje građana koji nisu imali posao, budili su se ujutru i nisu znali da li uopšte treba da se probude to jutro, jer nisu imali gde da odu. Ova Vlada uspela je da 150.000 ljudi više u poslednje četiri godine uposli. Ti ljudi imaju budućnost, imaju nadu."

Varijacije na ovu temu su bezbrojne i sve učestalije.

MMF I REFORME: Ovi naprednjački navodi zbilja imaju uporište u zvaničnoj statistici. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS), 2008. godine Srbija je imala nešto više od 2,8 miliona zaposlenih. Godinu dana kasnije, ta brojka je opala za čak 210.000, a nakon još tri "žute" godine, u 2012, opet prema podacima RZS-a, Srbija je imala nešto više od 2,2 miliona zaposlenih. Dakle, prema zvaničnoj statistici, u periodu 2008–2012, Srbija je izgubila oko 600.000 zaposlenih. Na majskim izborima 2012. na vlast dolazi osovina SNS-SPS, i RZS pokazuje dramatične promene u broju zaposlenih: neprestanim i stalnim rastom, broj zaposlenih se zaustavlja na 2,76 miliona zaposlenih, kako govore podaci za poslednji dostupni period, drugi kvartal 2016. godine. Ovi podaci – tačni ili ne – pružaju snažnu političku podršku aktuelnoj vlasti, a ona ih bez prestanka medijski umnožava u stanju permanentne izborne kampanje, nevezano za trivijalnu činjenicu da li će biti izbora ili ne: biće ih jednom. Iako će podaci za 2016. biti znatno precizniji tek sledeće godine, za sada je zvanični podatak RZS-a da je od kraja prvog kvartala u martu, do kraja drugog kvartala, u junu 2016, Srbija dobila skoro 200.000 zaposlenih – od toga, skoro je 90.000 formalno zaposlenih više nego u prethodnom kvartalu.

I dok na temu smanjenog deficita i rasta BDP-a uglavnom nema mnogo javnih polemika – ova "trilična" vlada (2012–2014–2016) zbilja je uradila ono što vlada pre nje nije umela ili htela da uradi, i kredibilno smanjila budžetski deficit – vode se žustre polemike o tačnosti gore navedenih podataka RZS-a o smanjenju stope nezaposlenosti i povećanju broja zaposlenih u poslednjih osam godina. Ujedno, u listu "Danas" je poslednjih dana započeta i rasprava (opet u vezi sa podacima RZS-a) o tome da li je i visina prosečne plate tačna ili nije.

Krajem 2014. je dogovoren, a od prvog kvartala 2015. i stupio na snagu sporazum Srbije i MMF-a o aranžmanu iz predostrožnosti, u vrednosti od 1,2 milijarde evra. Kako je u martu 2015. rekla Zuzana Murgasova, šef misije MMF-a, ova organizacija je imala tri ključna cilja u programu sa Srbijom: vraćanje održivosti javnih finansija, povećanje stabilnosti i otpornosti finansijskog sektora i obimne strukturne reforme, koje će pospešiti otvaranje novih radnih mesta i ponovo omogućiti visok privredni rast. Ispod svih ovih ciljeva je onaj neizrečeni – da se obezbedi da Srbija ponovo dođe u poziciju da kredibilno garantuje vraćanje dugova. Rast zaposlenosti, rast plata i standarda građana nije nužan uslov uspeha sporazuma sa MMF-om, već su reforme usmerene ka tome da država vraća svoje dugove, kroz gore pomenute ciljeve. U svom poslednjem saopštenju od 16. decembra MMF kaže: napravljen je znatan napredak u fiskalnoj konsolidaciji tokom 2016, finansijski sistem je ojačan i privreda nastavlja da jača. Međutim, one strukturne reforme i dalje ostaju prioritet – reforma javne uprave i restrukturiranje preduzeća u državnom vlasništvu sa neodrživim poslovanjem, "naročito u sektorima rudarstva, energetike i transporta".

Sasvim je jasno da dugovi moraju da se vrate, i da je sa te strane misija MMF-a do sada bila uspešna. Međutim, postavlja se pitanje, da li ovakva vrsta reforme onemogućava ono što MMF, u suštini, ne zanima mnogo, a to je rast zaposlenosti i standarda građana izražen i kroz porast prosečnih zarada? I dok se o ovome vode rasprave na globalnom nivou, u Srbiji pitanje glasi mnogo prizemnije i banalnije: da li se građanima bez osnova prikazuje da je na delu i jedno i drugo – i reforme i rast zaposlenosti i standarda? Ili, konkretno, da li je tačna statistika koja pokazuje spektakularan rast zaposlenosti (nakon spektakularnog pada), i plate od oko 400 evra u proseku? Zanemarićemo ovom prilikom tvrdnju predsednika vlade da "mi, bre, imamo 500 evra platu, i nemoj da se lažemo".

ZVANIČNA I NEZVANIČNA NESLAGANJA: "Vreme" je već pisalo o polemici koju su u javnosti vodili članovi Fiskalnog saveta (FS) i Republičkog zavoda za statistiku (vidi broj 1315 i tekst "Kreativno tumačenje statistike"). Ukratko, članovi FS-a tvrde da do rasta broja zaposlenih nije došlo: "Snažan rast zaposlenosti u prethodne tri godine uz stagnaciju privredne aktivnosti se, po svemu sudeći, nije ni desio, već je posledica nepouzdanosti praćenja kretanje na tržištu rada od strane RZS-a." Osim sa RZS-om, članovi FS-a (Pavle Petrović, Darko Brčerević, Slobodan Minić) imali su polemiku i sa dvojcem sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu – Mihailom Arandarenkom i Draganom Aleksićem – koja traje od početka godine u časopisu "Ekonomika preduzeća" (izdanje Saveza ekonomista Srbije).

"Nijedna zemlja Centralne i Istočne Evrope nikad nije imala sličan rast zaposlenih kao Srbija u protekle tri godine iako je većina imala znatno veći rast BDP-a", pišu članovi FS-a početkom godine, dodajući da bi snažan rast broja zaposlenih morao da ima jasne efekte na privredu bilo koje zemlje, a takvih efekata nema u Srbiji. "BDP u suštini stagnira od 2012, privatna potrošnja je opala uprkos činjenici da su zarade najveći pojedinačni motor privatne potrošnje, a visina doprinosa i poreza na dohodak pokazuju potpunu nekonzistentnost sa kretanjima formalne zaposlenosti u Anketi o radnoj snazi (ARS)".

Oni se osvrću i na podatak o pomenutom ogromnom smanjenju broja zaposlenih od 600.000 ljudi, kao o još jednom pokazatelju da zvanični podaci o tržištu radne snage nisu pouzdani. U periodu 2008–2012 BDP je opao za 2,2 odsto, nezaposlenost skočila za više od deset odsto – sa 14,4 na 24,6 odsto, a broj zaposlenih pao za čak 21 odsto. Ujedno, broj zaposlenih u državnom sektoru od oko 750.000 ljudi je ostao manje-više netaknut, što znači da je svih 600.000 radnih mesta izgubljeno u privatnom sektoru, odnosno skoro jedna trećina od tadašnja dva miliona zaposlenih "kod privatnika".

"Skoro je sigurno da je ovde zapravo reč o velikim greškama u proceni broja zaposlenih od strane RZS-a. Naglašavamo epizodu smanjenja zaposlenih u Srbiji 2008–2012. da bismo pokazali da postoji sistemski problem u praćenju zaposlenosti RZS-a, što znači da slabo praćenje trendova u prethodne tri godine ne bi bio presedan." Zaključak članova FS-a je da se "u periodu 2012–2015. verovatno povećala za oko jedan odsto, a ne za više od 14 odsto, kako pokazuje ARS."

Međutim, u odgovoru (u sledećem broju "Ekonomike preduzeća"), Mihail Arandarenko i Dragan Aleksić tvrde da su "sve osnovne tvrdnje poricatelja metodološki irelevantne i zasnovane na "netačnim računicama i iskrivljavanju podataka i terminologije". Zbog promene metodologije početkom 2015, podaci RZS-a pre i posle 2015. godine postaju neuporedivi, a RZS revidira podatke (samo) za 2014. godinu. Arandarenko i Aleksić kažu da su Petrović i saradnici računali rast zaposlenih na osnovu pogrešnih podataka – "spojili su originalne podatke o zaposlenosti za 2012. i 2013. sa revidiranim podacima za 2014. – što je RZS uradio da osigura dalju kompatibilnost sa 2015. i kasnijim podacima, a ne zarad poređenja sa prethodnim podacima. Na taj način su ‘naduvali’ rast zaposlenosti u periodu 2012–2014. sa 8,5 na 14 odsto (...) Pošto su revidirani podaci o broju zaposlenih za 2014. veći za više od 100.000 nego prethodno objavljeni, jasno je da bi, da je anketa za 2012. bila sprovedena na način kao što je to bilo u 2015, procenjeni apsolutni broj zaposlenih u 2012. bi bio znatno viši, i razlika u zaposlenosti između ova dva podatka bi bila znatno manja".

Ujedno, Arandarenko i Aleksić tvrde da je ARS u svojoj generičkoj formi oblikovana na takav način da ne može dati direktnu vezu između ovako dobijenog broja zaposlenih i bilo kog makroekonomskog podatka izraženog u novcu, koji je deo završnog računa, zaključujući da se kritika pouzdanosti ARS podataka Petrovića i saradnika sa sigurnošću može odbaciti kao činjenično netačna i metodološki irelevantna.

U, za sada, poslednjoj replici u "Ekonomici preduzeća", članovi FS-a kažu da Arandarenko i Aleksić nisu ponudili empirijske dokaze za svoje nalaze. Ujedno, oni proširuju svoju tvrdnju i na 2016. godinu: "Zvanična statistika i u 2016. godini prikazuje sumnjive trendove na tržištu rada, što ukazuje na to da problemi koji dovode do nepouzdanosti tih podataka najverovatnije još nisu otklonjeni. Smatramo veoma važnim da RZS revidira postojeće serije podataka od 2008. godine, kako bi one bile tačne i kredibilne." Takođe, oni odbacuju i objašnjenje koje su ponudili Arandarenko i Aleksić, da je znatno povećan broj tzv. part-time poslova, odnosno poslova sa kraćim radnim vremenom, bio uzrok daleko većeg rasta broja zaposlenih u odnosu na rast BDP-a i zaključuju: "Poslednji podaci ARS sugerišu da se raskorak između trenda zapošljavanja i BDP nastavlja. Prema podacima za drugi kvartal 2016, broj zaposlenih se povećao za 174.000 u poređenju sa istim periodom prethodne godine, odnosno za 6,7 odsto. U isto vreme, rast BDP-a je bio tri puta manji, dostižući dva odsto. (...) Ako se slični trendovi nastave i u narednim kvartalima, to bi nesumnjivo osnažilo naše nalaze i pokazalo da serija podataka ARS-a i dalje ima ozbiljne greške."

MODEL OBRAČUNA: Osvrnućemo se nakratko i na polemiku o pomenutoj visini plate. U septembru, u listu "Politika", direktor RZS-a Miladin Kovačević dao je sledeću izjavu: "U julu 2016. prosečna neto zarada u javnom sektoru, računajući javna državna i javna lokalna preduzeća, bila je 47.646 dinara, dok je u čisto privatnom sektoru, ne uzimajući u obzir male preduzetnike, jer je statistika zarada u ovom delu nepouzdana, iznosila 48.268 dinara (kurziv novinara)." Ovo je primetio Milan Knežević iz Asocijacije malih i srednjih preduzeća, pa 8. decembra u listu "Danas" piše: "U izjavi za ‘Politiku’ direktor Zavoda za statistiku kaže da u obračun prosečnih plata nisu uzeta u obzir primanja preduzetnika i zaposlenih kod njih zato što su ti podaci nepouzdani!? Napomenimo, procenjeni broj preduzetnika, prema podacima istog zavoda je 232.765, a zaposlenih kod njih 236.359 – ukupno 469.124 plata. Svi su pravno registrovani i u zakonskoj obavezi da plate isplaćuju preko računa. Zašto su podaci o preduzetnicima nepoželjni za statistiku kad se obračunavaju prosečne zarade? Ako bi podaci o zvanično isplaćenim platama preduzetnika i zaposlenih kod njih ušli u bazu obračuna prosečne plate, njen iznos ne bi bio veći od 32.000 dinara."

U reagovanju RZS-a nekoliko dana kasnije, između ostalog, stoji: "Prosečna mesečna zarada dobija se na osnovu podataka iz Mesečnog istraživanja o zaposlenima i zaradama zaposlenih (RAD1), za zaposlene kod pravnih lica, i na osnovu podataka iz Poreske uprave, za zaposlene kod preduzetnika, s tim što, zbog dinamike objavljivanja podataka o prosečnoj mesečnoj zaradi (25 dana nakon isteka posmatranog meseca), u obračun prosečne mesečne zarade ne ulaze svi preduzetnici i zaposleni kod njih, već deo njih kojima je zarada za prethodni mesec isplaćena do određenog dana u mesecu kada se podaci preuzimaju iz Poreske uprave", navodeći da nema velike razlike između iznosa koje je Kovačević izneo u "Politici" i ukupne prosečne neto zarade za jul 2016.

Knežević u, za sada, poslednjoj replici, podseća da Kovačević nije rekao "bez zaposlenih kod preduzetnika", kako tvrdi u demantiju, nego bez "malih preduzetnika". "Molimo Vas da nam pojasnite zašto su podaci za 232.765 preduzetnika nepouzdani? Znači li da su onda i podaci za 236.359 zaposlenih kod njih nepouzdani? (...) Ovakav model obračuna neto isplaćene zarade isključuje iz statističkog obuhvata sve preduzetnike koji ne isplaćuju redovno plate za tekući mesec ili sa platama kasne više meseci. Model obračuna ne ‘vidi’ sve neisplaćene plate u obračunskom periodu kod preduzetnika i zaposlenih kod njih. (...) Zavod obračunava prosečnu neto isplaćenu zaradu, a ne prosečnu neto zaradu u ovom sektoru."

Deluje da će građani, i po ovim pitanjima, morati da čekaju promenu vlasti da bi otkrili punu statističku istinu o tome da li žive bolje ili ne – empirijski su se, valjda, odavno uverili.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine