fotografije: marko rupena

Intervju – Boris Tadić >

Zašto je i kako Jeremić obavestio generala Krgu

Povezivanje smrti gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića sa predsedničkim kandidatima i Vučićev javni istup u kome on proglašava za neprijatelje države i naroda ne samo Marka Đurišića i neke druge opozicione poslanike već i zaštitnika građana Sašu Jankovića, svedoči u kakvoj će se atmosferi odvijati ovi predsednički izbori. Oni su već na samom početku neregularni

Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke i bivši predsjednik Srbije, spada u najveće zagovornike jedinstvenog izlaska građanske i demokratske opozicije na predsedničke i, ukoliko ih bude, na još jedne vanredne parlamentarne izbore. Međutim, aktualna politizacija i zloupotreba slučaja gardista ubijenih 5. oktobra 2004. u topčiderskoj kasarni otvorila su mnoga pitanja o onom što još čeka potencijalne predsedničke kandidate, pa i samog Tadića.

"Svakom je jasno da je reč o političkom teatru", kaže za "Vreme" Boris Tadić. "Sada ću vam objasniti mehanizam funkcionisanja Vučićevog kabineta, odnosno njegovog medijsko-teatarskog ili, medijskim jezikom rečeno, spinerskog dela. Tu, pored međunarodnih i domaćih spin doktora radi i nekoliko urednika tabloida – zna se i kojih, a neki su i sami priznali da su njihovi mediji funkcionisali kao deo Izbornog štaba SNS-a. Svi oni imaju prepoznatljiv rukopis. On počiva na čuvenim državnim udarima koji se dešavaju po regionu dosad nezabeleženom frekvencijom, a da se pritom ne mogu naći ni izvršioci ni oružje, i raznim državnim aferama koje zatrpavaju jedna drugu. Svi ti mozgovi za spinovanje ovako razmišljaju: aha, general Branko Krga je u nekom intervjuu rekao da mu je bilo čudno što ga je Vuk Jeremić obavestio o smrti gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića – hajde sada da proizvedemo utisak da Jeremić kao kandidat za predsednika Srbije ima nešto s tim. Istina ovde uopšte nije bitna, važno im je da javnost na osnovu laži poveruje da tu mora biti nečeg. To jest da građanima ostane gorak utisak u ustima i da se baci blato na potencijalnog predsedničkog kandidata. A pošto i ja slovim za jednog od mogućih kandidata, onda nastoje da i mene zakače – makar malo. Posle će se gledati da i još nekog zahvate ovom sramotnom akcijom, kada su je već pokrenuli i toliko investirali u nju".

"VREME": Kada ste vi saznali za smrt gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića u kasarni na Topčideru 5. oktobra 2004?

BORIS TADIĆ: Pretpostavljam, najkasnije sat vremena nakon što se to dogodilo. A da li me je o tome obavestio šef moga kabineta Miodrag Miki Rakić ili neko drugi – sada jednostavno ne mogu da se setim.

Možda ipak Vuk Jeremić?

Ne. U to vreme on je bio moj savetnik za međunarodne odnose i, koliko me sećanje služi, nalazio se na odsluženju vojnog roka... U svakom slučaju, sa Jeremićem tada nisam razgovarao o slučaju u Topčideru; o tome smo pričali tek ovih dana. Rekao mi je da je on informaciju o smrti Jakovljevića i Milovanovića dobio o Rakića. Naime, Rakića su zvali iz kabineta Svetozara Marovića, predsednika tadašnje državne zajednice Srbije i Crne Gore sa molbom da im pomognemo da stupe u kontakt sa načelnikom Generalštaba generalom Krgom, koji se nalazio na službenom putu u Nemačkoj... Za razliku od Marovića i njegovog kabineta, moji saradnici i ja imali smo odlično razvijenu međunarodnu saradnju. Evo kako je išlo: Generalštab i Ministarstvo odbrane – tada je ministar bio Prvoslav Davinić – nisu imali mogućnost da stupe u kontakt sa partnerima kod kojih se nalazio general Krga, pa su tražili pomoć od Marovića, a on od nas. To je i logično.

Ako dobro shvatam, Rakić je tražio od Jeremića da stupi u kontakt sa generalom Krgom?

Taj zahtev Rakić je postavio Jeremiću, čije je direktno zaduženje bila tehnička komunikacija sa svetom, sa svim međunarodnim institucijama. Problem se sastojao u tome što se sa generalom Krgom nije mogla uspostaviti telefonska veza... I Jeremić je krenuo da redom zove razne poznanike u nemačkim institucijama, jer sam ja, kao predsednik Srbije, imao obavezu i da održavam međunarodnu komunikaciju. Pretpostavljam da mu je najviše pomogao državni sekretar spoljnih poslova Germut Erlerder, koga smo obojica znali i koji je tada u okviru SPD-a bio zadužen za Balkan. Tako je Jeremić i došao do generala Krge.

Kako vam je posle izgledao zaključak vojno-istražnih organa da su gardisti Jakovljević i Milovanović ubili jedan drugog?

U prvi mah dopustite da je i to moguće. Ali, posle smo na Vrhovnom savetu odbrane vrlo otvoreno analizirali taj izveštaj i zaključili da ima bezbroj razloga za otvaranje nove istrage; Marović i Vujanović su tu odigrali važnu ulogu. Zato smo i imenovali advokata Božu Prelevića za predsednika nezavisne komisije. Kada su oni završili sa radom, izneli su uverljivu argumentaciju da je ubistvo gardista počinila treća osoba. Ja sam taj zaključak prihvatio. Međutim, to je sada deo pravne procedure koje tužilaštvo tek mora da dokaže.

Da li su ubijeni vojnici vidjeli nešto ili nekog? Na primjerRatka Mladića?

Veoma sam zabrinut zbog činjenice da je dokazni materijal velikim delom uništen na licu mesta. Zbog čega se to dogodilo? Iz nepažnje ili loše namere? Ta pitanja otvorena su do današnjeg dana.

Bilo je mnogo insinuacija o izvršiocima tog, po mom mišljenju, ubistva. Najznačajnija je ta da su oni videli Mladića ili nekog ko ga je štitio. Sada mogu da kažem da su nakon hapšenja Ratka Mladića napravljene analize njegovog i kretanja ljudi koji su ga štitili. Sve one su pokazale da se Mladić od 2003. nije nalazio u vojnim objektima. Oni koji šire takve glasine zapravo ometaju istragu u ovom slučaju. Ponoviću: na osnovu onoga šta sada znam o kretanju Ratka Mladića, gardisti Jakovljević i Milovanović nisu mogli vide u kasarni njega ili nekog ko ga je štitio. Inače, čim sam postao ministar odbrane 2003, po mom nalogu vojne institucije više nisu smele da kriju haške optuženike.

Kao Ratka Mladića?

I ne samo njega. Do tada to uopšte nije bilo zabranjeno. Tek posle mog naloga vojni organi morali su da hapse haške optuženike, ali i one koji su im pomagali.

U kom kontekstu vidite aktualizaciju smrti gardista Jakovljevića i Milovanovića? Koliko je to povezano sa izborima?

U potpunosti. Povezivanje njihove smrti sa predsedničkim kandidatima i Vučićev javni istup u kome on proglašava za neprijatelje države i naroda ne samo Marka Đurišića i neke druge opozicione poslanike, već i zaštitnika građana Sašu Jankovića, svedoči u kakvoj će se atmosferi odvijati ovi predsednički izbori. Oni su već na samom početku neregularni. Pogledajte samo kako Vučić cinično govori o svojim političkim protivnicima kao ljudima "koji su već dobili izbore" i kako, opet cinično, kaže da će se potruditi da "pronađe kandidata koji im se možda može da suprotstavi". To je potpuno izlišan politički stil i opasan za demokratiju; to blaćenje predsedničkih kandidata podseća na Gebelsovo vreme. Izbori bi morali da se odvijaju bez bacanja kletvi i napada na lični kredibilitet kandidata. Sve to govori da su ovi predsednički izbori za Vučića životno važni.

Zašto?

Predsednički izbori su uvek bili politička prelomnica u Srbiji. Kada je Slobodan Milošević izgubio izbore 2000, to je izazvalo trenutnu promenu snaga; moj poraz 2012. od Tomislava Nikolića – isto tako.

Ali, kada ste izabrani za predsednika Srbije nije došlo do prelomnice o kojoj govorite. Bili ste u kohabitaciji sa premijerom Vojislavom Koštunicom...

Samo se radilo o vremenu... Kada sam ja prvi put dobio predsedničke izbore, politička snaga Koštunice i njegove partije počeli su da opadaju. Da bi opali do kraja, bilo je potrebno napraviti nekoliko međukoraka. Trebalo je da prođe neko vreme.

Sada se dosta govori da bi opozicija morala imati samo jednog kandidata na predsedničkim izborima...

Svako ko predlaže više kandidata za ove predsedničke izbore radi za Vučića! Tu nema dileme. Tako se cepa biračko telo opozicije. U ovom trenutku najvažnije je sabrati glasove da opozicioni kandidat uđe u drugi krug, a onda nastupa sasvim druga vrsta izborne matematike. Ponavljam – svako iz opozicije ko predlaže više kandidata na ovim izborima direktno radi za Vučića. Nije važno da li je on toga svesan ili ne. Takav isti slučaj imali smo na prošlim parlamentarnim izborima. Njihova svrha nije bila samo ulazak u Skupštinu – reč je bila, za svakoga ko iole politički razmišlja, o kvalifikacionoj utakmici za predsedničke izbore. Zato sam i na osnovu svog iskustva predložio jednu listu građanske i demokratske opozicije. Zašto je to Demokratska stranka u poslednjem trenutku odbila, pitanje je za njih, a ne za mene. Ali da smo tada imali jednu izbornu listu ne samo da bi bili mnogo jači u parlamentu, već bi sada i naš kandidat imao kud i kamo veću snagu i bolju poziciju i danas bismo bili druga najjača politička opcija.

Kako doći do tog jedinstvenog kandidata opozicije?

Odgovornost potencijalnih kandidata je nezaobilazna i oni moraju da sednu i postignu dogovor. Ne smeju da podstiču jedan drugoga na kandidaturu već da ozbiljno komuniciraju i postignu najbolje rešenje. U suprotnom, ako građanska i demokratska opozicija bude imala više kandidata, tada ćemo u drugom krugu imati Nikolića i Vojislava Šešelja. Pa neka sada građani zamisle kao će izgledati atmosfera u državi između ta dva izborna kruga; neka samo pomisle kako će se osećati ako protukandidati budu dvojica prononsiranih nacionalista i šovinista – jedan otvoreni, drugi prikriveni – dva čoveka koji su deceniju unosili zastrašujuću mržnju u naš politički život.

A što ako se Vučić kandidira?

Isto je. Kakva je razlika između Vučića, Nikolića, Šešelja? Opet bismo imali dvojicu srpskih radikala u drugom krugu predsedničkih izbora. Da se to ne bi dogodilo, izuzetno je važno da opozicija ima jednog kandidata.

Ako vas pitam da li razmišljate o kandidaturi, vi mi nećete odgovoriti...

Neću vam odgovoriti iz razloga elementarne političke logike. Ovo je trenutak kada se borimo protiv Vučićeve politike, pa time i protiv njegovog kandidata. Kada već to čine, bolje da napadaju više potencijalnih kandidata iz redova opozicije, jer to povećava verovatnoću da veći broj građana prozre suštinu te politike zastrašivanja i blaćenja.

Zar sada niste u kontradikciji sa onim što ste rekli o jedinstvenom kandidatu opozicije?

Nisam. Mi tek moramo da dođemo do jednog kandidata, a do tada da maksimalno raširimo Vučićev front. Što se moje stranke i mene tiče, mi ni u jednom trenutku nećemo naše interese stavljati iznad opštih. Lično sam spreman – ako ne budem kandidat za predsednika Republike – da učinim sve kako bih pomogao onome se bude suprotstavio Vučiću ili nekom njegovom kandidatu. I to ne samo da učestvujem u kampanji, nego i da druge potencijalne kandidate lišim tog egoističnog aspekta politike. Inače, čuo sam i za školu mišljenja da je mala verovatnoća da možemo pobediti Vučića ili njegovog kandidata, pa da je u tom slučaju nebitno koliko ima lista. To su katastrofalni stavovi i jačaju Vučića u dužem vremenskom intervalu. Nažalost, tako je dosta dugo radila i opozicija.

Postoje li kandidati opozicije koji mogu da pobjede na predsjedničkim izborima?

Mislim da i Jeremić i Janković mogu imati taj potencijal. A da li je zaista tako – to se vidi tek na izborima. Takvo je moje iskustvo. Pravo da vam kažem, ni za sebe nisam znao da li imam ili ne potencijal za pobedu. Ispostavilo se da sam ga dva puta imao, a treći put nisam. Zoran Đinđić je pronašao Koštunicu svestan da sam ne bi mogao da dobije predsedničke izbore. Da li je to podrazumevalo da je Koštunica idealan kandidat za predsednika Republike? Ne – to je sasvim nešto drugo; on je bio idealan kandidat da pobedi na predsedničkim izborima.

I ja, kao potencijalni predsednički kandidat svih ovih meseci razgovaram sa ostalim kandidatima u potrazi za onim koji može da pobedi. Mora se objediniti energija stranaka, sav ljudski i materijalni potencijal u ovim predsedničkim izborima. To je vrlo kompleksna politička arhitektura, ali je moguća. To smo uradili 2000, a možemo i sada. Zato moj predlog glasi: jedan predsednički kandidat i jedna stranačka lista koja je, koliko god je moguće, ideološki i strateški koherentna. Sem predsedničkog kandidata koji mora, ne moraju sve stranke biti čak ni za Evropsku uniju, ali sve moraju podržavati ljudska prava, demokratske vrednosti, ekonomski razvoj, stabilnost društva – sve ono što, u stvari, Vučić ne proizvodi svojom politikom. Taj opozicioni blok mogao bi da ima svoja tela i svoje organe; mogao bi i da mu predsedava onaj kandidat koji ima manji potencijal da pobedi na predsedničkim izborima. A ukoliko bude i parlamentarnih izbora – što je sasvim moguće – onaj kandidat koji ne izađe na predsedničke izbore, može da bude kandidat za premijera ili gradonačelnika, jer ima značajnu podršku građana.

Moramo konačno napraviti jedan racionalan sistem i krenuti u kampanju. Pojedinačno, kao stranke, nemamo materijalnih resursa za vođenje izborne trke, a zajedno ih možemo naći; pojedinačno nemamo dovoljno ljudi obučenih za kontrolu biračkog procesa, a zajedno i više nego što je potrebno. Samo na taj način možemo raditi kampanju od vrata do vrata i aktivirati sve one ljude koji nisu u strankama da svojim autoritetom pomognu u jednom izuzetno važnom trenutku za zemlju.

Ukoliko pobjedi kandidat opozicije i dođe do kohabitacije, što on može uraditi sa položaja predsjednika Srbije? Kolika je stvarno njegova moć?

Veća nego što sam je imao ja u takvom položaju sa Koštunicom. Predsednik Republike je predsedavajući Saveta za nacionalnu bezbednosti i ima značajnu ulogu u koordinaciji takozvane obaveštajne zajednice. Takođe, može da pokrene čitav niz inicijativa kada je reč o bezbednosti, a to je u izvršnom i socijalnom smislu jako važno za funkcionisanje države. Zašto Nikolić ne koristi te mogućnosti? Pa ja i ne znam da li je on ikad sazvao Savet za nacionalnu bezbednost. Da li je to iko primetio? On je tu svoju ustavnu i zakonsku obavezu potpuno prepustio sekretaru Saveta za nacionalnu bezbednost Aleksandru Vučiću. To je pravno apsurdno. Vučić sada ima tri funkcije: on je premijer i potpredsednik Saveta za bezbednost i kao sekretar ovog tela koordinator svih službi. To je enormna vlast u rukama jednog čoveka i sasvim je moguće da on veliki deo svoje moć i crpi iz poslednje dve funkcije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Između Mikija Rakića i Vučića postojale su fundamentalne razlike

Ovih dana se mnogo pominje Miki Rakić. Što je on konkretno radio kao vaš šef kabineta?

Upravljao je čitavim administrativnim sistemom Predsedništva i koordinirao rad savetnika. Ali održavao vezu i sa Marovićevim i sa kabinetom predsednika Crne Gore Filipa Vujanovića. Prosto, imali smo složenu državu, jedan unikum u međunarodnom sistemu...

Zbog čega ste ga postavili za šefa kabineta?

Problem sa prethodnim predstavnicima Demokratske stranke na najvišim državnim položajima bila je slaba komunikacija sa stranačkim institucijama. Pre nego što ću biti izabran za predsednika Republike, Predsedništvo DS-a predložilo mi je Rakića za šefa kabineta jer je dobro znao stranačku infrastrukturu. Predlog sam prihvatio i sa Rakićem obavio razgovor kako da obavlja državni posao u slučaju da pobedimo na izborima. Kada se to desilo, dao sam mu instrukcije o načinu komuniciranja u domenima bezbednosti, spoljne politike i drugih aspekata u vezi sa predsednikom Republike. On tada formalno nije bio uključen u institucije bezbednosti. To se desilo tek kada smo formirali Savet za nacionalnu bezbednost.

Vi ste tako odlučili?

Jesam. Stekao sam poverenje u Rakića i uverenje da može da radi taj posao. Predsednik Saveta za nacionalnu bezbednost postao je predsednik Republike, a potpredsednik – predsednik Vlade. Imenovao sam Mikija Rakića za sekretara Saveta koji je imao i koordinirajuću ulogu u sektoru bezbednosti. On je taj posao izuzetno uspešno obavljao.

U javnosti se više puta govorilo o prijateljstvu Mikija Rakića i Aleksandra Vučića. Da li ste toga bili svjesni?

Reč je o sledećem. Rakić je, kao moj šef kabineta, imao i zaduženje da komunicira i sa drugim političkim strankama kako bismo mogli da održavamo stalni dijalog i postižemo dogovore oko najvažnijih državnih pitanja. Nikolić je odredio Vučića, Vojislav Koštunica – Aleksandra Nikitovića, Mlađan Dinkić sadašnjeg šefa Vučićevog kabineta Ivicu Kojića i tako dalje. Sasvim je normalo da je Miki Rakić s nekim od njih imao bolji, a s nekim ne tako dobar lični odnos. E, sad, da li su on i Vučić bili prijatelji? Vučić kaže da jesu. Ja ne mogu da sudim o tome. Ali, sigurno je da su u tom periodu između njih dvojice postojale suštinske, fundamentalne razlike...

Kakve?

Partija u kojoj je bio Vučić bila je protiv Evropske unije, a mi smo bili za; oni su bili promoteri nacionalizma, mi protiv svega toga... I da ne nabrajam dalje.

Ipak, da li je bilo koristi od Rakićevog kontakta ili prijateljstva sa Vučićem?

Sećate li se nasilnih, rušilačkih demonstracija nakon hapšenja Radovana Karadžića u kojima je izgubljen i jedan ljudski život? Vodili su ih tadašnji prvi ljudi Srpske radikalne stranke, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. U toj situaciji ne kontaktiram ja Nikolića, već sam dao nalog Rakiću da zove Vučića. On je bio koordinator službi bezbednosti, a policija je tražila ne samo operativnu, već i političku pomoć. To jest – da utičemo na inspiratore demonstracija da se počnu ponašati racionalno, a ne da potpiruju nasilje. I da vam odgovorim do kraja na pitanje – bilo je koristi jer se situacija na ulicama ipak postepeno smirila.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine