Autor

7.12.2016. >

UPPR ljudskih života

Posle Libije, mojoj porodici ostala je ogromna finansijska rupa (prošle su godine, preživelo se i zaboravilo) i nemerljivo dragoceno životno iskustvo, koje ne bi menjali ni za kakve pare. Ipak, potpuno razumem Jovana Pajkića što je toliko dugo na sve legalne načine pokušavao da dobije novac teško, preteško zarađen pod užarenim saharskim suncem

U dnevnom listu "Danas" objavljen je tekst o slučaju Jovana Pajkića, koji je tokom 2002. godine proveo jedanaest meseci radeći u Libiji kao električar za preduzeće "Ivan Milutinović" (PIM) iz Beograda. Zaradio je više od 9.000 dolara, ali ih nikada nije dobio. Tužio je PIM, a uprkos pravosnažnoj presudi iz aprila 2007. firma mu nije isplatila novac. U međuvremenu, Jovan je preminuo, a njegova supruga i dvoje dece i dalje pokušavaju da dobiju novac koji je on zaradio u libijskoj pustinji.

Jovanova supruga Biljana rekla je za "Danas" da je suma koju je PIM trebalo da isplati verovatno tri ili četiri puta veća, jer se računa i kamata koja ide od februara 2002. godine, i da je od advokata čula da su tražili da se otpiše kamata i prepolovi dug. Prošlog leta Biljana Pajkić je angažovala i izvršitelje jer na drugi način nije mogla da dobije novac svog supruga, ali i oni su Pajkićevoj porodici posle nekog vremena rekli da dug ne mogu da naplate.

Potpisnik ovih redova je sa porodicom boravio u Libiji skoro godinu dana, tokom 2002. i 2003. godine, jer je supruga preko tadašnjeg Ministarstva za rad i socijalna pitanja kao lekar dobila posao u jednoj libijskoj bolnici. Brzo se ispostavilo da su uslovi dogovoreni u Beogradu bili notorna laž. Plata je kasnila mesecima, bila je duplo manja nego što je pisalo u ugovoru, životni troškovi bili su tri puta veći nego što su predstavnici našeg ministarstva tvrdili, ispostavilo se da je 48 radnih sati nedeljno u ugovoru na srpskom jeziku u stvari 60 sati, i to noćnog rada, u arapskoj verziji ugovora. Kada smo libijskim poslodavcima rekli da ćemo se žaliti našoj ambasadi, cinično su se nasmejali i odgovorili: "Pa žalite se."

Ondašnji ambasador SRJ u Tripoliju rekao nam je da nam ne može pomoći, da je Libija strašna zemlja i da on jedva sme da izlazi iz ambasade. Na moju konstataciju da zemlja nije strašna nego potpuno bezbedna i prelepa, da je strašno jedino to što nas varaju za pare i ne poštuju dogovorene uslove, odgovorio je da je proverio kako je, na primer, 48 sati na srpskom postalo 60 na arapskom, da je u pitanju bila greška našeg prevodioca u Beogradu, i da se tu ništa ne može učiniti. Pitanje za šta prima više nego pristojnu platu u vili na obali mora ako ni na koji način ne štiti građane svoje države, ostalo je bez odgovora.

Naši sugrađani koji su radili u Libiji u doba počivše SFRJ svedočili su da bi, kada god su imali neki problem sa libijskim poslodavcima, pozvali nadležno ministarstvo u Beogradu. Neko iz ministarstva bi hitno dolazio u Tripoli, rešavao problem na visokom nivou, a pomenuti sugrađani kažu da su im godine provedene u Libiji bile najbolje u životu, i finansijski i sa svake druge strane.

Kako god, u identičnoj situaciji kao moja porodica u Libiji su bili svi novodošli ljudi iz Srbije, Ukrajine, Rusije, Belorusije, Bugarske, u još goroj oni iz Iraka, Palestine, Sudana. Domaći poslodavci su dobro znali da su nam matične države propale i korumpirane i da su im sopstveni građani poslednja briga, zato su se tako i ponašali prema nama. Zaposleni u zapadnim kompanijama kojih je u Libiji bilo bezbroj nisu imali sličnih problema kao sirotinja sa istoka, njihove vlade su ih čvrsto podupirale.

Brzo su do nas stigle priče da libijski zvaničnici koji dovode stranu stručnu radnu snagu dobijaju posebnu novčanu premiju "po dovedenoj glavi". Da su se premije delile sa inostranim kolegama shvatili smo kada smo se setili veselih priča ljudi iz našeg ministarstva o letovanjima u Tunisu sa libijskim kolegama, sa kojima su ugovarali slanje medicinskih radnika; shvatili smo i zašto su u našem ministarstvu tako masno lagali, zajedno sa libijskim zvaničnicima, obećavajući med i mleko u Libiji.

Po povratku, bio sam poslednji od prevarenih iz Libije koji je odustao od ganjanja odgovornih u Ministarstvu. Nekima se volja slomila posle šest meseci šetanja od šaltera do šaltera, popunjavanja bezbroj formulara "o slučaju", otkazivanja sastanaka, večitog "dođite sledeće nedelje"; nekima posle godinu, godinu i po - dosta ljudi nije bilo iz Beograda, nije bilo lako potezati svaki čas do prestonice. Ja sam istrajao oko tri godine, ispratio nekoliko garnitura ministara, državnih sekretara, nižih službenika kojima se ni broja ne sećam. Kada god bih se pojavio u Ministarstvu svi bi kolutali očima i znojili se ("Evo opet onog ludaka"), ali na kraju sam digao ruke, i pored urođene magareće tvrdoglavosti, izgubljen u kafkijanskim hodnicima države naštimovane da vara svog građanina i slomi prevarenog ukoliko se pobuni. Nisam čak uspeo da dođem ni do imena prevodioca koji je "slučajno" napravio grešku, a na imena onih koji su organizovali "libijsku prevaru" često naletim u medijima, eto ih kako se i dalje šetaju po raznim ministarstvima.

Posle Libije, mojoj porodici ostala je ogromna finansijska rupa (prošle su godine, preživelo se i zaboravilo) i nemerljivo dragoceno životno iskustvo, koje ne bi menjali ni za kakve pare. Ipak, potpuno razumem Jovana Pajkića što je toliko dugo na sve legalne načine pokušavao da dobije novac teško, preteško zarađen pod užarenim saharskim suncem; video sam previše ljudi koji su se slomili u toj tuđini, u koju su došli samo da bi zaradili ono što kod kuće nisu mogli i tako pomogli svojim porodicama. Razumem i Pajkićevu suprugu koja kaže da ne zna šta više da učini kako bi dobila novac koji pripada njenoj deci, i da će ako treba ići i do Suda u Strazburu. Da bi dobila dozvolu domaćeg suda za angažovanje izvršitelja, Biljana Pajkić je platila gotovo 40.000 dinara za taksu, a 26.000 dinara uplatila je i na račun Agencije koja je trebalo da naplati dugovanje. Bez rezultata.

"Danas" je postavio pitanja preduzeću "Ivan Milutinović" zašto ne isplate dug porodici Pajkić. Odgovor PIM-a možda najbolje pokazuje u kakav mračan lavirint ulaze Pajkićevi, ali i drugi građani ove zemlje, njih stotine hiljada, u javnosti nevidljivih, koji pokušaju da ostvare ono što im po zakonu pripada i dobiju ono što su pošteno zaradili:

"Potraživanja Biljane Pajkić utvrđena pravosnažnom i izvršnom Presudom u naznačenom iznosu, obuhvaćena su Unapred Pripremljenim Planom Reorganizacije, koji shodno Zakonu o stečaju predstavlja izvršnu ispravu i smatra se novim Ugovorom za izmirenje potraživanja koja su istim obuhvaćena. Kako su potraživanja imenovane obuhvaćena, evidentirana i razvrstana u pripadajuću klasu poverilaca, to proizilazi da će ista svoja potraživanja namiriti na način i pod uslovima utvrđenim Unapred Pripremljenim Planom Reorganizacije (UPPR)".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine