Živimo u društvu u kom je lični integritet postao luksuz koji samo neki od nas mogu sebi da priušte

Radnica "Jure" iz Leskovca kojoj nije produžen ugovor, a obolela je od kancera, biće ipak vraćena na posao nakon što se njena priča pojavila u medijima. Ministarstvo rada saopštilo je da je postupak "Jure" u skladu sa zakonom. Naravno, zakonita je i odluka "Jure" da joj produži ugovor.

Verujem da smo svi odahnuli jer samohrana majka na hemioterapiji ne mora na socijalnu pomoć. Međutim, ovo me podsetilo na jedan drugi slučaj, kad je onomad "Politika" otkazala saradnju maestralnom Dušanu Petričiću, pa ga zvala natrag nakon saopštenja kabineta premijera Vučića da im ne smetaju Petričićeve karikature. Dušan Petričić, pametan i dostojanstven kakav jeste, glatko je odbio ponudu.

E sad, da li to znači da je Petričić pametniji od radnice Jure? Naravno da ne. To znači nešto drugo. Živimo u društvu u kom je lični integritet postao luksuz koji samo neki od nas mogu sebi da priušte.

Gledala sam ispovest koju je ta žena dala Gordani Bjeletić, novinarki N1. Ispričala je svoju priču smireno i ravno, nijednom joj glas nije zadrhtao. Ni kad je rekla da ima dete od 12 godina. Ni kad je, upitana za uslove rada u "Juri" rekla: "Ja sam sve to trpela jer su primanja redovna." Ni kad je rekla: "Vraćam se na socijalnu pomoć."

Kako, ženo, kako ti je uspelo da se čak i smeješ dok pričaš svoju strašnu priču? Evo, tri dana se pitam kako je uspela. Mislim da sam shvatila. Ta hrabra žena je upravo pregrmela najgori strah u životu. Njen karcinom dojke uočen je u drugom stadijumu. Umakla je pred smrću, ostala živa sebi i svom dvanaestogodišnjem detetu.

Nisam majka, ali oduvek mislim da je jedan od najgorih majčinskih strahova onaj da će im se nešto dogoditi dok su deca još mala. Nema goreg straha od onog kad se bojiš za sebe jer ne znaš šta će biti s nekim drugim. Posle ove pobede, za ovu ženu sve je mačji kašalj. Ona je srećna što je živa.

A opet, ne mogu da ne mislim na Vučićevu pohvalu radu od 24 sata dnevno, na proslavi 10 godina rada "Gorenja" u Valjevu. Jer, da li je to sve što nam je ostalo? Da budemo srećni što smo uopšte živi?

Ima jedan strašan duet koji su Arsen Dedić i Kemal Monteno snimili posle rata. Tekst je inspirisan pismima koja su razmenjivali tokom okupacije Sarajeva. U toj pesmi, Monteno kaže:

"A što pitaš kako smo? Živi smo, živi smo..."

Ovo društvo nije ni u ratu ni pod okupacijom, a opet, na pitanje kako smo, odgovaramo: živi smo. Šta nam se to desilo? Ko nam je savio kičmu?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine