Da mi je baba pre šezdeset godina dala kašiku za supu do sada bih prokopao podzemne prolaze za pešake na Slaviji

Rođen sam i odrastao sam u Ulici prote Mateje, stotinak metara od Trga.

Pamtim šta je sve porušeno: apoteka, bioskop, knjižara, komision, javni wc, pozamanterijska radnja - ona što prodaje konce, rajsferšluse i drugu robu potrebnu krojačima, a sagrađen je samo hotel „Slavija" za potrebe gostiju Prve konferencije nesvrstanih, daleke 1961, kada je i iz okolnih ulica uklonjena turska kaldrma i postavljen asfalt.

Detinjstvo i pozamašan deo mladosti proveo sam oko tog Trga i sad se vidim renovira, ali imam primedbu s početka teksta: šta ćemo s pešacima?

Mislim da je dobro što je spomenik Dimitriju Tucoviću sklonjen sa one pustpoljine i dostojnije je mesto da bude u centru novog parka, kod Narodne banke Srbije. Tako će neko moći da priđe spomeniku.

Ovo s fontanom, svetlećom i muzičkom, liči mi već na kičeraj. Slutim da će neko da se ugradi, a fontana makar svirala moju omiljenu muziku i blještala u svim bojama, bacanje je para kroz prozor ako tom šedrvanu niko ne može da priđe. Koštaće oko dva miliona evra.

Pešaci će novom semaforizacijom da budu udaljeni s Trga, ali pitajte bilo kog taksistu da li će to da ubrza saobraćaj i svi će vam reći: jok, more!

Gradske vlasti tvrde da bi kopanje podzemnih prolaza bilo skupo, da naš narod ne voli da ide pod zemlju, da je to tehnički komplikovano...Aman, ljudi prave tunele ispod mora a mi ne možemo da prokopamo Slaviju.

Ako za nešto nemate para ne laćajte se ćorava posla. To ne važi samo za trgove.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine