„Ne suočava se Evropa sa izbegličkom i migrantskom krizom, već se izbeglice i migranti suočavaju sa Evropom u krizi," napisala je nedavno u britanskom „Gardijanu" Natali Nugajrede. A u suočavanju sa krizom sopstvenog identiteta zidovi ne pomažu, ni minhenski, ni mađarski

U kišno i hladno novembarsko praskozorje iz koga se sluti da će dan jedva i svanuti, i ovog jutra, kao i svakog drugog u poslednjih par meseci, u parkove i na ulice u blizini autobuske stanice i Ekonomskog fakulteta u Beogradu izmilele su crne senke ogrnute sivim ćebadima. Prizor je mučan, kao da se kroz jutarnju sumaglicu vuku tifusari iz partizanskih filmova, ili grupe preživelih posle atomske kataklizme. U pitanju su izbeglice (ili migranti, kako ih u poslednje vreme češće u medijima zovu), u svakom slučaju ljudska bića, uglavnom mladi, često golobradi momci, koji su na put ka Evropi krenuli sami.

Noći provode po napuštenim hangarima iza stanice, parkiralištima, ulazima zgrada, klupama u parkovima. Njihov broj je neodređen, ali ima ih sigurno par hiljada. Smrznuti su, često vašljivi, a njihov očaj i beznađe prešli su podnošljivu granicu. Dok porodice sa decom još i prolaze mađarsku granicu, makar kap po kap, uz nadu (mada i za nih neizvesnu) da neku budućnost imaju, „samce" niko neće. Otvoreno im se poručuje da će legalan prelazak mađarske granice čekati godinama, one koji pokušaju da to učine ilegalno čeka surova mađarska policija, batine i psi. Čak i da uspeju sve to da prođu, nigde nisu dobrodošli.

U predgrađu Minhena po imenu Nojterlah Zud izgrađen je zid visok skoro četiri metra, viši i od onog čuvenog Berlinskog na čije rušenje su Nemci toliko ponosni, kako bi se stambeni blok odvojio od 160 izbeglica koje bi trebalo da se dosele u novoizgrađeni izbeglički kamp. Pomenutih 160 izbeglica trebalo bi da budu deca ili stariji maloletnici koji su do Nemačke stigli sami, bez pratnje odraslih. Lokalno stanovništvo je pokrenulo kampanju za izgradnju zida, čak su dozvolu tražili na sudu, a argumenti su im bili strah da će opasti vrednost njihovih stanova, strah od ponašanja migranata, njihovih navika, kulture...

Biće ipak da je problem nešto drugo. „Ne suočava se Evropa sa izbegličkom i migrantskom krizom, već se izbeglice i migranti suočavaju sa Evropom u krizi," napisala je nedavno u britanskom „Gardijanu" Natali Nugajrede. A u suočavanju sa krizom sopstvenog identiteta zidovi ne pomažu, ni minhenski, ni mađarski. Ne pomažu ni one jadne narandžaste ograde oko zelenih površina u parkovima kod Ekonomskog fakulteta i autobuske stanice u Beogradu, podignute letos navodno kao uvod u rekonstrukciju parkova, u suštini da bi sprečile izbeglice da sede i spavaju na travi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine