Autor

25.10.2016. >

Tupilo od nekuženja

Telefoni su se – kako se to kaže u lošim novinama – usijali u ponedeljak uveče. Tema je bila jedna jedina: proveravali su ljudi jedni kod drugih jesu li glupi ili ludi, kad već nisu pijani, ako nisu. Tešili su jedni druge da svi imaju istu dilemu i da mora biti da je o nečemu drugome reč. Reč je bila – pogađate – o još jednom iznenadnom obraćanju permijera Vučića naciji, u osam uveče, po završetku sednice Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Sednica je trajala samo jedan sat, što može da znači i da je bila nepotrebna. Vidno uzbuđeni premijer pojavio se u društvu tri gospodina od kojih je jedan bio tužilac (za organizovani kriminal, ako sam dobro razumeo). Tom gospodinu se Vučić – protivno svojim ranijim navikama – nekoliko puta obratio za dozvolu da nešto kaže, ne bi li izbegao kompromitovanje postupaka u toku. Šteta što i ranije nije imao tužioca uz sebe; tako bi se bio lišio nepotrebnih neprijatnosti u kojima se našao više puta na konferencijama za novinare: Kosmajac, žandari, helikopter, Savamala itd. Ova novost u ponašanju Aleksandra Vučića, uostalom, pohvalna je; neka nastavi tako.

Što se sadržaja te kratke i konfuzne konferencije za novinare tiče, bilo je to neobično zbunjuće za sve; čini se i za njega. Počelo je sa uopštenim pretnjama narkodilerima, kretanjem cene droge na ulici i obećanjem da će „dobiti po gubici"; kao da policija nešto drugo radi. Onda se okomio na neimenovane policijske funkcionere koji prijateljskim stranim silama prodaju fleš memorije sa kriminalističkim obradama iz Uprave kriminalističke policije – sram ih bilo da ih bude. Kojim stranim službama? Svima, a naročito jednoj „agenciji"; koliko znamo „Agencija" (od milja „Kompanija") je samo jedna, osim ako nije mislio na Australiju ili Južnu Koreju koje imaju agencije. Niko se nije setio da pita ima li to sve neke veze sa nedavnim šturim saopštenjem da je u UKP otkriven funkcioner koji je špijunirao za CIA, ali se posle ispostavilo da možda ima, a na pitanje je li taj „visoki funkcioner" uhapšen, premijer je odgovorio da tužilaštvo tek treba da zatraži pritvor, a sve ćemo to, uostalom, saznati narednih meseci. Kao što smo saznali i za Savamalu. Zanimljivo je da nema podataka o tome da ji je nekom američkom diplomati uručen izgon kao personi non grata; to je inače običaj kad se špijunske afere već prospu u javnost.

E, onda je premijer prešao na crnogorska posla: oni imaju materijalne dokaze (uniforme; ne kaže se čije i kakve; telefone, lai ne sme da kaže kakve, ne da mu tužilac), zaplenili su 125 hiljada evra, ali ti ljudi o kojima je reč nisu oni iz Crne Gore, već neki drugi koji su „iz sekunde u sekundu pratili kretanje Mila Đukanovića"; ne kaže ko i kako. Ovoga puta nije pominjao „ravnogorce iz Zubinog Potoka" i tamošnjeg komandira policije Seljimaja, kao prošli put, ali je upotrebio zbirni naziv „bašibozluk" (kaže se bašibozuk, turska neredovna pešadija). Pohvalio se i da naše službe znaju više od crnogorskih, što je i logično ako je o teritoriji Srbije reč.

Iz svega toga nismo, barem nas desetak koji smo menjali utiske ponedeljka, razumeli ama baš ništa. Uhvatilo nas je tupilo od nekuženja, kako bi rekao Robi K. U Feralu. Šta je ovaj hteo da kaže? Čemu izvanredna konferencija za štampu, osim što on to voli? Šta je uopšte rekao? Ništa konkretno ni o čemu, osim o Zoranu Čičku koji da je „julovac" koji radi za Intelidžens servis (zamislite!) i na svom blogu plasira vest da Vučić ima neke pare na nekom švajcarskom računu. Vučić je rekao da nema „ni dukata više" (dvaput) nego ranije; rekao je da se ne plaši nikoga; da je svestan da će njega i to malo poštenih ljudi iz službi skupo koštati to što su pošteni patrioti, jer da velike sile mrze male narode koji su ponosni i pošteni. Bitno je da se Vučićć opet izvikao na neimenovane (osim Čička) mrzitelje Srbije, njega i njegove porodice, ali da ga je „baš briga"za njih. Tokom popodneva, dok je sedeo sa Slovencima, ponižavao je Ivicu Dačića i nediplomatski zezao Miru Cerara zbog izbegličke krize: došlo im nešto malo, a oni se zabrinuli, a nama prošli onoliki pa ništa: muva na međeda, ha, ha.

Osim što nismo ništa razumeli (možda Zoran Čičak jeste), postavlja se pitanje: da li se mi to „pravimo blesavi", kako premijer voli da kaže kad ne povede tužioca sa sobom? Od jednog premijera očekuju se neke osnovne stvari: da ne najavljuje unapred kolosalne akcije službi; da ne obećava „za koji mesec" spektakularne rezultate nečega za šta niko ne zna šta je; da – kad već priča – priča konkretno (ko, kako, koji dokazi, kakve uniforme, koja krivična dela, čiji špijuni; itd). Takvi poslovi prvo se obave, pa se onda obraća javnosti sa jasnim rezultatima. U ponedeljak uveče ostali smo zbunjeni i popišani: ko je špijao Mila, a ko UKP? Ako nisu onih četrnaest iz Spuža, nego su neki odavde, neka nam kaže – kad mu tužilac bude dozvolio, naravno. Ovako se osećamo kao Štefica Cvek iz filma „U raljama života" dok joj Bata Živojinović obećava kako će da je kara. Fale mu samo leopardske gaće.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine