foto: d. kujundžić / tanjug
MARKETINŠKO-DEMAGOŠKA KAMPANJA: A. Vučić u poseti Prolom Banji

Vlada Srbije u Nišu >

Udar na sirotinju

Da li je vladina ekskurzija prelomna tačka na kojoj umesto marketinga, šminkanja brojki, mantranja o napretku i neprestane samohvale vlast menja strategiju i prelazi u otvoreno vređanje i ponižavanje građana. Nije novost da je to veoma uspešan mehanizam držanja u pokornosti. Doduše, samo kratkoročno, ali o tome nek misle oni koji ovu strategiju primenjuju

Dočekasmo i to dugo najavljivano višednevno zasedanje Vlade Srbije u Nišu, plus prateće aktivnosti. Prema svemu onome što se tamo događa, nešto se čudno zbiva sa premijerom Aleksandrom Vučićem. Na primer, nema pojma koliko Vlada Srbije izdvaja za socijalna davanja, pa je usred konferencije za štampu morao da ga ispravlja nadležni ministar Aleksandar Vulin. Do sada je, ako ništa drugo, Vučić mahao brojkama, pa ih stavljao u kontekst u kom lepše zvuče i uklapaju se u "ono njegovo" o napretku. Sada imamo posla sa napumpavanjem iznosa, netačnim podacima i probleme sa koncentracijom.

Skandali su počeli da izbijaju još prvog dana boravka vlade u Nišu. Posle sastanka sa načelnicima okruga, premijer je izazvao negodovanje javnosti zbog izjave da "neki mogu konju rep da iščupaju", ali neće da rade, nego prave i rađaju decu ne bi li živeli na njihov, dečji račun: "Za prvo dete 4500, za drugo 11.000 dinara i eto minimalca", rekao je Vučić. Opet greška u brojevima: na račun dva deteta može se dobiti 15.500 dinara, a minimalna zarada u Srbiji iznosi 21.050 dinara. Osim te greške, ima još jedna: ne kaže se iščupati rep konju, nego volu. Ali otkud bi to znao čovek koji je tek posle navršenih 40 godina života shvatio značaj rada za preživljavanje u životu i svetu?

MUĆAK ZA PORODILJE: No, kad smo kod narodnih izreka, nije majka karala sina što se kockao, nego što se vadio. U ponedeljak, 17. oktobra, Vučić se vadio u izjavi za Televiziju Prva kako je njegova izjava izvučena iz konteksta. Nije tačno, ima snimak, molim lepo. A nije mu ni prvi put da se okomi na ranjive društvene grupe: početkom oktobra ustremio se na invalidske penzionere, jer zaboga imaju po 40-50 godina. Kao da čovek može da bira kada će ga i u kojoj životnoj dobi bolest učiniti radno nesposobnim. Ako neko, u ovom slučaju Vučić, stvarno misli da je tako lako podmititi ili preveslati komisiju koja odlučuje o invalidskim penzijama, treba samo da pogleda društvene mreže, sa kojih se, sudeći po onome što komentariše, premijer očigledno ne skida. Ovih dana Fejsbukom kruži fotografija prodavačice jednog velikog trgovinskog lanca u Srbiji. Ta žena ne može da hoda bez štapa, a posao zahteva istovar i pakovanje robe, pentranje po rafovima itd. Odbijen joj je zahtev za invalidsku penziju.

Vratimo se na Vučićevo "vađenje". Reče, i ostade živ: "Porodiljama ćemo povećati prava i to na poljoprivredne penzionerke koje do sada nisu bile uključene u program." Čekajte, stanite, izvinite – porodilje ili poljoprivredne penzionerke? Opet mu je pala koncentracija. Da pojasnimo: u pripremi je novi Zakon o finansiranju porodica sa decom. Novost koju donosi jeste porodiljska naknada za žene vlasnice poljoprivrednih gazdinstava. A žene koje su na gazdinstvima registrovane kao zaposlene, već ostvaruju pravo na porodiljsko odsustvo i naknadu. Mera, sama po sebi, za svaku je pohvalu. Nema zanemarenije društvene grupe od seoskih žena. Ali ima jedna kvaka, zapravo – dve. Prvo, od ukupnog broja registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, samo 17 odsto je u vlasništvu žena. Njihova je starosna struktura takva da većina odavno nije u reproduktivnoj fazi. Što će reći, šta god da u zakonu piše, suma koja će realno biti izdvojena za seoske žene je mizerna. Lepo je i što žene koje su zaposlene na poljoprivrednim gazdinstvima već ostvaruju pravo na materinske naknade, međutim, i njih je jako malo, jer vlasnici gazdinstava uglavnom prijavljuju samo sebe same, pošto nemaju od čega da plaćaju doprinose za još zaposlenih. Dakle, sve u svemu, porodilje, a naročito one koje žive i rade u seoskim gazdinstvima, dobiće – mućak.

Idemo dalje: "Ja sam rekao, kad imate nekog ko je kao ja – sa 100 i ko zna koliko kila, ko može konju rep da iščupa, a neće da radi, mi ga zamolimo ako ti već dajemo 8000, 9000, 10.000 ili 11.000 dinara i kažemo mu jednom u mesec dana pomozi nam ako imamo problema sa snegom da počistimo taj sneg, a ti kažeš da nećeš to da radiš, pa nema baš smisla jer te država pomaže", objasnio je premijer i upitao za koga je ta konstatacija uvreda. Pa evo odgovora: za sve one koji zbog razorene privrede ne mogu da nađu posao, pa su prinuđeni da traže socijalnu pomoć. Za one kojima tih 8000, 9000, 10.000 ili 11.000 ne mogu da obezbede najosnovnije potrepštine. A ne mogu jer je od tih para nemoguće kupiti hranu, ogrev i platiti komunalije za mesec dana.

Zna to premijer, samo se pravi da nije postojao pre 2012. godine kad je došao na vlast. Naime, u aprilu 2004. godine, dok je Aleksandar Vučić bio poslanik Srpske radikalne stranke, poslanici su sproveli eksperiment: probali su da žive od tadašnje minimalne plate koja je iznosila 12.700 dinara. Pogodite koji je poslanik prvi odustao! Posle samo deset dana, tadašnji radikal Vučić prekinuo je eksperiment uz objašnjenje da sa tom sumom i dvoje male dece može da se živi svega 10 dana, osim ako nećete da vam deca gladuju. To je bilo pre 12 godina, kada je evro bio jeftiniji i cene niže. Te 2004. Vučić nije mogao da sastavi kraj s krajem sa 12.700 dinara, a 2016. nam priča o ljudima koji mogu, ali neće da rade jer za dvoje dece (one što posle 10 dana moraju da gladuju), izvuku od države 15.500 dinara mesečno. Ili o ovima koji muzu po 8000 dinara socijalne pomoći, a neće da čiste sneg. Pa neće, jer im ista ta država preti oduzimanjem te bedne sume ako ne izađu da lopataju. A to se onda zove prinudni rad. Uostalom, čemu komunalne službe, ako će sirotinja da grebe led i skuplja lišće?

UDRI PO SIROTINJI: Na dan kada nastaje ovaj tekst, premijer i ponizna svita još se motaju po jugu Srbije, pa su svratili u kontroverznu "Juru" u Leskovcu. Vučić reče da nigde nije video "te pelene o kojima svi pričaju". Reč je o tvrdnjama bivših radnika ove fabrike da ih poslodavac primorava na korišćenje pelena za odrasle kako ne bi gubili vreme na odlaske u toalet. Premijer te pelene nije video. Istina, njihovo postojanje nikada nije dokazano jer su se o "Juri" usudili da govore samo bivši, ali ne i sadašnji radnici. Ako pretpostavimo da su tvrdnje tačne, kako bi tačno premijer mogao da ih vidi? Bože dragi, pa ne bi valjda tražio od radnika da skidaju gaće? Ne, dragi čitaoci, nije smešno. Ponižavajuće izjave i zahtevi ove vlasti prema građanima toliko su se namnožili da ovo nije nezamislivo.

Pelene video nije, ali onim što u "Juri" jeste video, premijer je, kaže, zadovoljan. Pitao je i radnike da li im je naporan posao, a oni su rekli da nije. Naravno da su to rekli, jer ni bog ne bi spasao nekog nesrećnika koji bi se slučajno požalio. Kao što rekosmo, to sa pelenama nikad nije dokazano, ali jeste dokazano da je "Jura" poklonila dva automobila inspekciji rada, što ostavlja prostora za osnovanu sumnju da nešto nije u redu. To Vučića nije sprečilo i da se sprda: "To je ta užasna fabrika o kojoj svi pričaju u Srbiji, ja sam ponosan kako ta fabrika izgleda", poručio je premijer.

Kad već postoji osnovana sumnja, a utvrdili smo da postoji, premijerova pošalica o "užasnoj fabrici" u najmanju je ruku neumesna, a u svakom slučaju – ponižavajuća. Što nas vodi ka pitanju, da li je vladina ekskurzija u Niš prelomna tačka na kojoj umesto marketinga, šminkanja brojki, mantranja o napretku i neprestane samohvale vlast menja strategiju i prelazi u otvoreno vređanje i ponižavanje građana. Nije novost da je to veoma uspešan mehanizam držanja u pokornosti. Doduše, samo kratkoročno, ali o tome nek misle oni koji ovu strategiju primenjuju.

PONIŽAVANJE NA SVIM NIVOIMA: U krajnjoj liniji, bilo je očekivano da će Vučić pre ili kasnije intenzivirati i verbalno ponižavanje građana. Ona konkretna poniženja preživljavamo i doživljavamo decenijama unazad, ko god da je na vlasti. No, ovo se moglo predvideti i po tretmanu koji imaju ministri u Vladi Srbije. Njih niko nije pitao da li žele da provedu sedam dana u Nišu, da li hoće da spavaju u vojničkim krevetima, kupaju se u zajedničkim kupatilima i jedu pasulj i uštipke. Uoči odlaska vlade u Niš, dnevna štampa je naveliko zabavljala narod pričama o gvozdenim krevetima i "zajedničkom kupanju". Zajedničko je kupatilo, što ne znači da se ministri kupaju zajedno, ali daj da se sprdamo, iako, što bi rekao Vučić, ništa nije smešno. Kad su stigli tamo, zabava za mase nastavljena je fotografijama iz "vojničkih soba" koje su dvokrevetne, uglancane i relativno komforne.

To će reći, ne zamazujte nam oči, jasno je da je kasarna "Mija Stanimirović" u Nišu propisno uglancana i dodatno opremljena za boravak cele vlade. Fetišizam medija dalje se ogleda kroz detaljne izveštaje o tome šta je ko od ministara jeo. U celoj toj halabuci, kuka i motika digla se na ministarku Zoranu Mihajlović, koja je o sopstvenom trošku odsela u hotelu. Te razmažena, te ovakva, te onakva... Neće biti. Kako je saopšteno, za žene članice Vlade ne postoje adekvatni uslovi u kasarni.

ŠTA SE OVIM HOĆE REĆI: Majka svih pitanja u vezi sa sedmodnevnim boravkom članova Vlade Srbije u Nišu jeste: čemu sve ovo? Prvo, čemu odlazak u Niš? Ako je cilj da se pokaže kako nam država nije samo Beograd, ili da je Vladi jednako mio svaki sokak zemlje Srbije, onda je projekat propao. Nijedan se sokak u ovoj zemlji neće ovajditi od toga što ministri sa premijerom na čelu kroz njega defiluju. Ako je cilj ona famozna decentralizacija, ni to se ne radi ovako, nego izmeštanjem određenih institucija državnog aparata u veće administrativne centre. Obilazak fabrika koje rade, onih koje će tek da prorade, polaganje kamena temeljaca i ostale protokolarne stvari spadaju i inače u redovne aktivnosti Vlade, pa nisu morali da biju put do Niša na nedelju dana da bi to radili.

Ima u pravoslavlju jedna lepa reč – podvižništvo. Glagol izveden od nje je podvizavati se. To vam je ono kad neko iskušava svoju veru tako što se baca na razne muke, ne jede, ne pije vodu, spava na hladnoj steni, hoda bos po snegu, i tako dalje. Ima ljudi koji to stvarno rade. Ali ima i teških foliranata. Šta oni rade? Oni zamlaćuju građane tako što odu na nedelju dana u Niš, da spavaju u kasarni, tom simbolu mučenja i neudobnosti; da jedu klot pasulj i mesni narezak, takođe simbole sirotinjske hrane; da se peru pod vojničkim zarđalim tuševima na hladnim pločicama, kao da nikad fotografije Aleksandra Vulina iz spa centra nisu procurile u javnost. Foliranje je u tome što je kasarna za ovu priliku uređena i doterana. Istine radi, nije baš hotel sa pet zvezdica, ali ipak, daleko je od onoga kako prosečna kasarna u Srbiji zaista izgleda. Ali kasarna sa sobom nosi snažno simboličko značenje. Koga briga što su u nju uneti novi itisoni i kreveti kad ministri i, ej, premijer lično spavaju, zamisli gde – u kasarni. Muče se i podvizavaju. Sami sebe ponižavaju, što se i od nas, građana očekuje. Ne dajte se prevariti...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PUTUJUĆI CIRKUS: Zasedanje vlade u Nišu<br><br>foto: d. kujundžić / tanjug

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine