foto: 123fr.com
KRIVI SU ONI KOJI POVREĐUJU: Svakih četrdeset minuta strada jedna žena

Vreme protiv nasilja >

Da je bolest, lečili bi je

Svakih četrdeset minuta jedna žena u Rusiji izgubi život kao žrtva porodičnog nasilja. U Ukrajini je slično. Za iskorenjivanje bolesti koje imaju toliko visoku stopu smrtnosti ulažu se milioni smišljaju kampanje da bi ljudi obratili pažnju na moguće znake, lekari daju savete u javnosti, ističu važnost prevencije. Bilo bi dobro da se u zemljama kao što su Rusija, Ukrajina ili Srbija, s tom ozbiljnošću pristupi i problemu koji odnosi jednak, čak i veći broj života

U julu ove godine, Anastasija Melničenko iz Ukrajine nabrojala je sve slučajeve seksualnog uznemiravanja i nasilja kroz koje je prošla, uz poruku: "Mi ne moramo da se izvinjavamo. Krivica nije na nama, uvek su krivi oni koji nas povređuju. Ne plašim se da govorim. I ne osećam se krivom." Nakon što je ovo postavila na Fejsbuk, hiljade i hiljade žena iz Rusije i Ukrajine, ali i drugih zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, počele su da pišu o svojim iskustvima – o tome kako su bile zlostavljane, zastrašivane, silovane od strane svojih šefova, muževa, partnera, rođaka, porodičnih prijatelja, lekara... Mnoge žene su napisale da je to prvi put da uopšte govore i iznose na svetlo dana ono što im se dogodilo. Reakcija je bilo mnoštvo, a nisu izostali ni komentari u kojima se optužuju žrtve za nasilje jer su one te koje provociraju nasilnika. Nažalost, zvuči poznato.

U Rusiji je broj žena žrtava porodičnog nasilja veoma velik. Prema zvaničnoj statistici, čak 40 odsto svih zločina koji uključuju nasilje dogodi se unutar porodice. Predstavnici nevladinog sektora koji pomažu ženama žrtvama porodičnog nasilja iznose podatak da više od 14.000 žena godišnje u Rusiji umre zbog porodičnog nasilja.

Nevladine organizacije su godinama pokušavale da uvedu novi zakon koji bi se iscrpno i adekvatno bavio nasiljem u porodici. Naime, sve do pre nekoliko meseci, žrtva je bila ta koja je morala da tuži nasilnika, da skupi dokaze, obezbedi svedoke... Znači, ako bi ženu na ulici napao nepoznati napadač, policija i tužilaštvo bi mogli da reaguju, ali ukoliko bi to učinio njen partner, s kojim živi i gde postoji mnogo veća verovatnoća da se napad i zlostavljanje ponove, ona bi morala sama da podnese prijavu.

Ako ona to ne bi učinila, niko drugi nije imao prava da to radi. Policija nije bila ovlašćena da otvori slučaj iako bi imala i dokaze i svedočenja. Lako je naslutiti koliko je tu prošlo nekažnjenog nasilja – uplašena žena i dugogodišnja žrtva treba sudski da goni nasilnika. Pitanje je koliko ima finansijskih sredstava, koliko psihološke podrške, koliko snage i uopšte koliko je (ne)zaštićena ako to učini. Takođe, bilo je teško dokazati nasilje u porodici osim u slučajevima kada je žena pretrpela teške fizičke povrede. "I čak kada bi počinioci bili izvedeni pred sud, najčešće je to tretirano kao privatna porodična stvar. Drugim rečima, ako bi muškarac prebio svoju ženu ili devojku, ophođenje prema njemu, po ruskom zakonu, ništa ne bi bilo drugačije nego da je učestvovao u nekoj uličnoj tuči", piše novinar Sputnjika u tekstu "Patnja u tišini".

Međutim, početkom jula je stupio na snagu Zakon koji tretira porodično nasilje kao krivično delo kojim se bavi i koji procesuira država, na isti način kao što je na primer reč o huliganstvu i zločinima iz mržnje. U pitanju jeste veliki korak, koji će svakako situaciju učiniti boljom.

Ipak, kritike su došle sa dve strane. Oni koji su se zalagali za amandman smatraju da promene koje donosi nisu dovoljno korenite i žale što Rusija još uvek nije potpisala Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Takođe, Rusija je jedna od retkih zemalja u kojima se ne izdaje nalog o zabrani prilaska žrtvi.

Kao druga vrsta problema, ali jednako teška – možda čak i teža – predstavnici nevladinog sektora ističu mentalitet i atmosferu u kojoj je nasilje u porodici tabu, nešto čega se i sama žena stidi i pokušava da prikrije uz stav da se "prljavi veš ne iznosi van porodice".

Sa druge strane, kao reakcija na pomenuti zakon koji bi u praksi trebalo da pokaže da je nasilje u porodici i zaista kažnjivo, ruska parlamentarka Jelena Mizulina, poznata po svojim krajnje desničarskim stavovima, predložila je novi zakon kojim bi se nasilje unutar porodice dekriminalizovalo. Mizulina, inače predsedavajuća u Odboru ruske Dume za pitanja porodice, žena i dece, objasnila je to ovako: ne želite valjda da ljudi budu zatvoreni i obeleženi kao kriminalci do kraja života zbog jedne ćuške, kao i da novi zakon predstavlja pretnju za jedinstvo i slogu porodice.

Nasilje je pretnja za porodicu, ne zakoni koji to nasilje sankcionišu.

ČEKAJUĆI ZAKONE: Porodično nasilje je dosta rasprostranjeno i u ostalim bivšim zemljama Sovjetskog Saveza, a situaciju otežava stav da je to privatna stvar između muškarca i žena, kao i nedovoljno strogo (ili nepostojeće) zakonodavstvo po tom pitanju.

U Belorusiji, kako stoji u izveštaju iz 2014. godine, više od 77 odsto žena je doživelo neku vrstu nasilja – psihičko, fizičko, seksualno ili ekonomsko. Zakon o porodičnom nasilju koji bi odgovorio na ovakvu situaciju još uvek nije gotov.

U isto vreme kada je u Rusiji došlo do određenih promena na ovom polju, i u Ukrajini je prihvaćen zakon, odnosno amandmani na određene zakone koji imaju za cilj usaglašavanje ukrajinskog zakonodavstva sa Istanbulskom konvencijom. Parlamentarka Irina Lučenko, koja je radila na tom usklađivanju, izjavila je za tamošnje medije da promene na koje navodi Konvencija Saveta Evrope menjanju psihologiju porodice – "mi dostižemo nivo na kojem će vlada stvarati politiku nenasilja u porodici". Prema njenim rečima, porodično nasilje je tema koja se u Ukrajini ignoriše. Na godišnjem nivou, stotine hiljada žena trpe porodično nasilje i taj broj je u porastu. Ukrajinu svakako čeka dug put sprovođenja novih mera, odnosno prelaska sa papira na teren.

Svakih četrdeset minuta, svakog dana, jedna žena u Rusiji izgubi život kao žrtva porodičnog nasilja. U Ukrajini taj broj je takođe zastrašujući. Na iskorenjivanju bolesti koje imaju toliko visoku stopu smrtnosti ulažu se milioni i milioni, neprestano se smišljaju kampanje da bi ljudi obratili pažnju na moguće znake, lekari daju savete u javnosti, a važnost prevencije važi već kao opšte mesto. Bilo bi dobro da se u mnogim zemljama, kao što su Rusija, Ukrajina ili Srbija, s tom ozbiljnošću pristupi i problemu koji odnosi jednak, čak i veći broj života, a koji je dobrim delom u našim rukama – u rukama državnih institucija, obrazovnog sistema, društva...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Nordijski paradoks

Začuđuje i navodi na promišljanje podatak da nordijske zemlje, poznate po rodnoj ravnopravnosti, imaju visok nivo porodičnog, odnosno partnerskog nasilja nad ženama. Enrike Grasija i Huan Merlo su u naučnom časopisu "Social Science and Medicine" objavili rad u kojem pokušavaju da razumeju tu situaciju, nazvavši je nordijskim paradoksom. Žene u Švedskoj, Finskoj i Norveškoj doživljavaju mnogo više partnerskog nasilja nego što je evropski prosek. Kao najlogičniji u prvi mah nameće se odgovor da žrtve u nordijskim zemljama više prijavljuju nasilje. Međutim, Grasija i Merlo smatraju da je odgovor mnogo kompleksniji i da pojedina istraživanja pokazuju da nije reč o češćem prijavljivanju.

Oni smatraju, i u tome nisu usamljeni, da se dobrim delom radi o reakciji muškaraca protiv žena u društvima koja su dostigla visok nivo u rodnoj ravnopravnosti i o besu proisteklom iz relativno visokog statusa koji žene imaju u odnosu na svoje partnere u ovakvim društvima. Naravno, još je prisutno dosta elemenata, reč je o složenom fenomenu u koji su uključeni i alkoholizam, zaposlenje, odrastanje, odnosno kopiranje obrazaca iz detinjstva.... Ali ne treba prenebregnuti da rodna jednakost remeti tradicionalne rodne uloge i norme, te tako može ojačati stav po kojem se okrivljuje žrtva, a nasilje pravda. Naime, Grasija i Merlo citiraju studiju koja pokazuje da su žene sa većim ekonomskim statusom u odnosu na svoje partnere u većem riziku od partnerskog nasilja, naravno ukoliko je partner "tradicionalnijih stavova" kada su rodne uloge u pitanje. Uspeh žene se tu shvata kao pretnja.

Koja je poruka nordijskog paradoksa? Između ostalog, da muškarci, nezavisno od obrazovanja i statusa, čak i u najrazvijenijem delu svetu, kada je rodna ravnopravnost u pitanju, veruju da im drugo ljudsko biće pripada. Da napredak nije jednosmerna ulica, već ima svoja kretanja u rikverc i to bolna i ozbiljna. I najpre, da rodna nejednakost, koja je trajala hiljadama godina, ne može da se preokrene u nekoliko decenija.

Članak je objavljen u okviru projekta "Nasilje u porodici – Pogled uprt u evropsko pravo" koji finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz medijski program. Objavljivanje ovog članka omogućeno je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj članka odgovornost je isključivo nedeljnika "Vreme" i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine