Seksualno nasilje u ratu >

Zločin o kom se najmanje govori

Zakon o pravima civilnih invalida rada datira iz 1996. godine i prepoznaje status žrtve tek kod jedne desetine osoba koje su pretrpele povrede i traume u ratu. Ovaj Zakon ne prepoznaje kao žrtve žene koje su silovane u ratu, porodice nestalih, stradale od snaga bezbednosti Srbije i mnoge druge

Napadački narod retko priznaje silovanje -

Žrtve seksualnog nasilja u ratu i dalje nepriznate

Dokumentarni film „Ženski sud – feministički pristup pravdi", snimljen na osnovu svedočanstava 36 žena koje su na istoimenom događaju u Sarajevu, maja prošle godine, svedočile o preživelim ratnim zločinima i njihovim posledicama, emitovan je 7. oktobra u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Svedokinje su bile iz svih sedam država bivše Jugoslavije, a njihove priče bile su grupisane u pet sesija. Jedna od njih bila je "Žensko tijelo - bojno polje: seksualno nasilje nad ženama". Ovim je, povodom obeležavanja 25 godina rada antiratne organizacije Žene u crnom, još jednom u domaćoj javnosti otvoreno pitanje odgovornosti Srbije za zločine počinjene u ratovima tokom devedesetih, ali ujedno i specifično pitanje zločina o kojem se najmanje govori, zločina čije su žrtve najmanje vidljive – seksualnom nasilju u ratu.

Zakon o pravima civilnih invalida ratajedan od najdiskriminatornijih u Srbiji

Jedini pravni okvir koji definiše kategoriju civilnih žrtava rata, te prema kome one imaju mogućnost da ostvare svoja prava u Republici Srbiji, je Zakon o pravima civilnih invalida rata. Ovaj zakon ne sadrži posebne odredbe koje bi se odnosile na ratna dešavanja iz perioda devedesetih godina, a sama činjenica da datira iz 1996. godine, te da nije bilo političke ni društvene volje da se u međuvremenu promeni, „najbolje govori o tome kakav je zakon i šta mu je bio cilj", smatra Milica Kostić iz Fonda za humanitarno pravo (FHP). Prema njenim rečima, ovo je jedan od najdiskriminatornijih zakona u Srbiji.

„Zakon iz kruga zaštite isključuje ogroman broj žrtava. Naša je procena, prema iskustvima u zastupanjima žrtava i na sudu i u administrativnim odštetama, da je možda 10% žrtava koje žive u Srbiji danas prepoznato prema ovom Zakonu, a možda i manje", navodi Kostić. Prema pomenutom zakonu, „Civilni invalid rata je lice kod koga nastupi telesno oštećenje od najmanje 50% usled rane, povrede ili ozlede koje su ostavile vidne tragove, zadobijene zlostavljanjem ili lišenjem slobode od strane neprijatelja za vreme rata, izvođenja ratnih operacija, od zaostalog ratnog materijala ili neprijateljskih diverzantskih, odnosno terorističkih akcija". Ovom odredbom izuzete su, kako objašnjava naša sagovornica, porodice nestalih, žrtve koje su stradale od pripadnika snaga bezbednosti Srbije, žrtve stradale na teritoriji drugih država, kao i druge kategorija žrtava.

Kada je reč o žrtvama koje su preživele seksualno nasilje u ratu, Kostić navodi da Zakon pravno nije striktan oko toga da ih ne prepoznaje, jer navodi „samo žrtve koje pate od telesnog oštećenja većeg od 50%". „To šta znači ’50%’ je vrlo sporno. Opštine često primenjuju liste poput onih koje imaju osiguravajuća društva – jedno oko, dva oka, leva ruka, desna noga. Oni to tako gledaju", govori Kostić.

Uzimajući u obzir činjenicu da silovanje, pogotovo silovanje u ratu, na ženu ostavlja pre svega teške psihološke posledice i traume (preživele imaju visoki nivo trajnog posttraumatskog stresnog poremećaja u poređenju sa žrtvama ostalih zločina), a da fizičke mogu i da izostanu, jasno je da je ostvarivanje njihovih prava na reparaciju ovim Zakonom potpuno onemogućeno. Sve i da postoji mogućnost da prema trenutnom zakonu žrtva seksualnog nasilja dobije odštetu, činjenica da je ovaj dokument ne imenuje kao civilnu žrtvu rata jasno govori o tome koja je politika države prema ženama koje su ovo preživele. Ukoliko ih nema u zakonu, one i ne postoje.

Staša Zajović iz Žena u crnom, takođe kritikuje trenutni zakonodavni okvir kada je reč o civilnim žrtvama rata. „Ovaj Zakon je militaristički, etnifikovan i potpuno ponižava žrtve, što je jedna kontinuirana praksa", kaže ona. Na pitanje zašto dosadašnje vlasti nisu obezbedile obeštećenje za žrtve seksualnog nasilja u ratu, ona odgovara: „To je neodgovornost. Raskorak između onoga što oni govore da primenjuju kao standarde i onoga što faktički rade. Oni ne misle da promene vrednosni okvir i da naprave vladavinu zakona. Oni samo žele da stvaraju similakrum toga kako bi dobili spoljnopolitičke poene." Ona navodi da novoizabrana tužiteljka za ratne zločine, Snežana Stanojković, u svojoj agendi nigde nije navela seksualne zločine. „Ona samo ima nacionalistički pristup, a ne pominje žrtve seksualnog zločina. Da li to znači da su one u toj kategorizaciji zločina nad nedužnima na najnižem nivou? Da li nepokrivanje tih zločina u okviru nacionalističko-militarističke muške matrice znači da bi morali da priznaju da srpska nacija nije uspela da odbrani te žene? Odnosno, svoju čast, gledajući u tom ključu. Time bi dokazali da ni svoje nisu uspeli da odbrane. Takođe, morali bismo da govorimo o ogromnom broju žena silovanih od strane pripadnika srpske nacije i to bi značilo veliko ratno oštećenje", govori Zajović.

I dok Kostić smatra da je glavni problem u vezi sa odštetama finansijske prirode, Zajović navodi da je ovde ključno pitanje sprega muške časti i vrlo duboke mizoginije. „Zločini prema ženama su njima na poslednjem mestu, i prema svojima i prema drugima. Feministkinje iz Beograda su se još 1992. godine izjasnile da je zloupotreba žena žrtava seksualnih zločina od strane nacionalističko-militarističkih elita više nego sramna i kriminalna. Ne smemo da zaboravimo činjenicu i da je ratni zločin silovanja bio strategija rata, strategija za osvajanje teritorija, za etničko čišćenje, ali takođe i mržnja prema ženama, zločin prema ženama, odnosno zločin na rodnoj osnovi", navodi Zajović.

Promena prastare muške postavke

Praksa procesuiranja počinilaca ratnih zločina seksualnog nasilja otpočeta je na međunarodnom nivou, i to Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) koji je uspostavljen 1993. godine od strane Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. „Nakon što su prve vesti krajem avgusta 1992. o seksualnom ropstvu žena u Bosni i Hercegovini obišle svet, feminističke pravnice su preuzele ovu temu i primorale međunarodnu zajednicu da preduzme akciju", objašnjava Lepa Mlađenović, feministička konsultantkinja za rad sa ženama koje su preživele seksualno nasilje.

Presudama ovog suda prvi put u istoriji međunarodnog humanitarnog prava se silovanje okarakterisalo kao vid mučenja, a seksualno porobljavanje kao zločin protiv čovečnosti. Više od 160 lica je pred ovim sudom optuženo za ratne zločine, a polovina njih za seksualno nasilje.

Iako je pretrpeo kritike od strane dela feminističke javnosti koja smatra da, i pored jasne definicije silovanja kao zločina protiv čovečnosti, MKSJ nije uzeo u obzir rodnu dimenziju i prepoznao ovaj zločin kao zločin protiv žena jer preko 95 posto žrtava ratnih silovanja su žene, ovim prvim presudama za silovanje u ratu, MKSJ je nedvosmisleno doprineo kažnjavanju počinalaca seksualnog nasilja u oružanim sukobima. U međuvremenu su uspostavljeni i sudovi u vezi sa sukobima u Ruandi, Siera Leoneu, Republici Kongo, Kambodži, Liberiji i Bangladešu koji krivično gone i ovu vrstu zločina. Rimski statut, kojim je 2002. godine osnovan Međunarodni krivični sud, takođe eksplicitno navodi da su „silovanje, seksualno ropstvo, prisilna prostitucija, prisilna trudnoća, prisilna sterilizacija ili bilo koji drugi oblik seksualnog nasilja usporedive težine - zločini protiv čovečnosti". Sutkinja Gabrielle Kirk McDonald, predsednica MKSJ od 1997. do 1999. godine, u filmu „Kraj nekažnjivosti, seksualno nasilje pred Tribunalom" navodi: „Verujem da je ono što je MKSJ uradio, pre svega time što je uopšte uvrstio silovanje u zločine protiv čovečnosti, a zatim i time što je za te zločine krivično gonio i razvio sudsku praksu vezanu za seksualno nasilje, dovelo do toga da su vođe ovih sukoba sada upozorene da su se pravila promenila".

Nesporno je da je na međunarodnom nivou status seksualnog nasilja kao zločina u ratu izašlo iz mraka, te da se više ne smatra „kolateralnom štetom", već grubim narušavanjem ženskih ljudskih prava. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija doneo je 2008. godine Rezoluciju 1820 o zaustavljanju svih činova seksualnog nasilja protiv civilnih lica u konfliktnim zonama. „Ovom Rezolucijom i feminističkim aktivnostima u poslednjih 20 godina je promenjena prastara muška postavka, da nakon teškog ratovanja svaki vojnik ima pravo na malu utehu, kao što su govorili Staljin, Hirohito, Mladić itd, a to znači da mu vođe daju dozvolu, odnosno naredbu na zločin silovanja žena", navodi Lepa Mlađenović.

Pri UN-u je 2010. godine uspostavljeno telo Specijalne predstavnice Generalnog sekretara za seksualno nasilje u konfliktima, a pre toga, još 2000. godine, Savet bezbednosti je doneo Rezoluciju 1325, Žene, mir, bezbednost, kojom poziva države članice ne samo da „spreče nekažnjivost i krivično gone odgovorne za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, uključujući one koje se odnose na seksualno i drugo nasilje nad ženama i devojkama" (čl. 11), već je pozvao „sve uključene strane da pri pregovorima i implementaciji mirovnih sporazuma usvoje rodnu perspektivu, uključujući, između ostalog i posebne potrebe žena i devojaka tokom repatrijacije i ponovnog naseljavanja, te tokom rehabilitacije, reintegracije i post-konfliktne obnove" (čl. 8).

Kada je reč o odštetama za civilne žrtve rata, najznačajniji dokument Skupštine Ujedinjenih nacija jesu Osnovna načela i smernice za ostvarivanje prava na pravni lek i reparacije žrtava teških kršenja međunarodnog prava, ljudskih prava i ozbiljnih povreda međunarodnog humanitarnog prava, donete 2006. godine. Prema ovom dokumentu, propisano je pet vrsta nadoknade štete – restitucija, rehabilitacija, reparacija, razni oblici zadovoljenja (javna izvinjenja, komemoracije, utvrđivanje činjenica, govorenje istine itd.), kao i garancije neponavljanja. Za žrtve ratnog silovanja Republika Srbija nije obezbedila ni jednu od pomenutih nadoknada.

Staša Zajović navodi da pomenute rezolucije nemaju obavezujući karakter, „ali imaju veliki moralni i politički značaj i utiču na odnose Srbije sa međunarodnom zajednicom, ali i na regionalne odnose još više. Njihovo poštovanje može da bude jedan od važnih instrumenata za postizanje regionalne stabilnosti".

Pod uticajem MKSJ vremenom su nastajala i lokalna tužilaštva za ratne zločine. U Srbiji od 2003. godine postoji Tužilaštvo za ratne zločine, pa ipak, do marta 2016. godine bilo je samo dve osuđujuće presude za seksualno nasilje u ratu (predmeti ’Lekaj’ i ’Bijeljina’), od ukupno šest predmeta u kojima su optuženi bili i za ova dela. Dakle, i pored toga što u Srbiji, praktično, ne postoji nikakva vrsta reparacija i priznanja za žene preživele seksualno nasilje u ratu, satisfakcija koju bi dobile procesuiranjem onih koji su seksualno nasilje vršili, takođe je neadekvatna i beznačajna. Mlađenović naglašava da ovo mora da se promeni, „i to ne samo zbog međunarodne zajednice, već pre svega zbog naše odgovornosti prema ženama bilo koje pripadnosti koje žive na teritoriji Srbije, a preživele su teške zločine". Pravila su se, kako je rekla sutkinja Kirk McDonald, možda promenila, ali žene u Srbiji pravdu ne osećaju na svojoj koži. Primeri procesuiranja zločina seksualnog nasilja u ratu, u okviru optužbi za ratne zločine protiv civilnog stanovništva, pred domaćim zakonodavstvom dokazuju ne samo neosetljivost za ovu temu i neadekvatnu zaštitu za žrtve, već i aktivno odbijanje da se njome bave. U oslobađajućoj presudi iz slučaja „Bijeljina II" se navodi da nema dokaza da je optuženi preduzeo radnje ’silovanja i protivprirodnog bluda’ nad oštećenima. Naime, oštećene su svedočile da su silovane od strane lica u uniformi, a u svojoj odbrani, optuženi je tvrdio da on jeste bio na licu mesta zločina, ali je bio u beloj trenerci. Iako je u prvostepenoj presudi sud smatrao da je logično da oštećene ne mogu biti precizne u pogledu odeće počinilaca zbog „dramatičnosti situacije", Apelacioni sud je ovo odbio, smatrajući „neživotnim" da niko od oštećenih ne navodi da je jedan od počinilaca bio u beloj trenerci. Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo, oštećene u slučaju „Skočić" bile su izložene vulgarnom dobacivanju i omalovažavanju od strane optuženih tokom svedočenja, a uprkos zakonskoj obavezi da zaštiti integritet svedoka, predsednik veća nije optuženima izrekao formalne sankcije, već samo neformalna upozorenja. Ove žene, takođe, nisu imale psihološku podršku tokom suđenja, a jedna od njih je odbila da svedoči u ponovljenom postupku, donevši istu odluku koju su donele i sve svedokinje u pomenutom slučaju „Bijeljina II".

U slučaju „Lovas" koji se takođe vodio zbog ratnog zločina protiv civilnog stanovništva kao i prethodna dva, iako su svedoci i svedokinje eksplicitno govorili o scenama silovanja, sud ova dela nije uneo u optužnicu. „Svaki put kada bi svedokinja pomenula silovanje, sud bi odmah razgovor preusmeravao na pitanje da li su ih tukli. Kada je svedokinja pogrešno razumela zahtev suda za dodatni opis, misleći da je pitaju za silovanje, i rekla da ne bi o tome pričala, sud je eksplicitno izneo svoj stav: ‘Ja i neću da Vas vraćam da pričate ovaj događaj vezano za silovanje, ali me interesuje za tučenje, ako ste fizički tučeni, maltretirani?’", navodi se u izveštaju FHP.

Praksa država u regionu

Federacija BiH je 2006. godine amandmanima na postojeći Zakon o osnovama socijalne zaštite, zaštite civilnih žrtava rata i zaštite porodica sa djecom -36/99 prvi put u istoriji priznala status civilne žrtve rata žrtvama seksualnog nasilja u ratu. Usvajanju amandmana i priznanju statusa civilne žrtve rata doprinela je i kampanja „Za dostojanstvo preživjelih" kojom je, uz prikazivanje nagrađenog filma „Grbavica", u Federaciji BiH prikupljeno 50.000 potpisa podrške žrtvama seksualnog nasilja u ratu. Pre toga, jedini zakon iz regiona koji je pominjao nadoknadu za žrtve ratnog silovanja donet je 1993. godine u Republici Srpskoj. Međutim, pored toga što Zakon o zaštiti civilnih žrtava rata Republike Srpske zahteva da žrtva ima telesno oštećenje od najmanje 60%, rok za podnošenje zahteva za odštetu bio je propisan na pet godina od momenta stupanja na snagu. Izmenama zakona iz jula 2007. godine, odredbe u vezi sa seksualnim nasiljem se nisu menjale, a ovaj rok je produžen - do kraja te iste godine. Nada Golubović predsednica Upravnog odbora organizacije Udružene žene Banja Luke navodi da „žene žrtve ratnog silovanja nisu prepoznate u tom zakonu kao posebna kategorija, pa u tom smislu nisu imale ni prava iz socijalne zaštite." Ona objašnjava da je za ostvarivanje statusa trebalo dokazati 60% invalidnosti, „što je bilo gotovo nemoguće". Pored toga, prema njenim rečima, većina žena žrtava ratnog silovanja nije ni znala da ima pravo da ostvari prava prema ovom zakonu, nisu imale nikakvu podršku i žive na granici siromaštva ili u potpunom siromaštvu. „Za razliku od Federacije BiH, gdje se vrlo rano radilo na tome i davala se podrška ženama žrtvama ratnog silovanja, u Republici Srpskoj je to bila tabu tema i tek odnedavno se počelo o tome govoriti", objašnjava Golubović, i dodaje da zbog toga žene „više i nisu spremne da govore o silovanju u toku rata".

Marijana Senjak, feministička terapeutkinja, kaže da su one u Federaciji BiH, „poučene tom nemogućnošću ispunjavanja roka, u ovaj zakon ugradile odredbu da nema roka za podnošenje zahteva". Ona objašnjava da je u Zakon o socijalnoj zaštiti prenesena definicija torture iz UN-ove Konvencije o žrtvama torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni i postupaka, te da je žrtvama seksualnog nasilja dodeljen poseban status. „Jedino tako je moglo, da bi im se dodelila odgovarajuća mesečna naknada i druga prava, jer bi sve žrtve trebale imati jednaka prava po istom zakonu. Njima je, dakle, dodeljen poseban status i uporište za dodelu mesečnog iznosa je bilo 70% od prosečne boračke mirovine u to vreme. To je pristojan iznos i danas je to negde oko 280 do 300 evra", govori Senjak. Ona objašnjava da se kasnije finansiranje tih naknada razdvojilo na federalni i kantonalni nivo, te da je federalni bio redovniji, dok se na kantonalnom nivou čekalo u određenim periodima. Problem u vezi sa sprovođenjem ovog Zakona nastao je i zbog činjenice da je naknada za žrtve ratnog zločina silovanja smeštena u sistem socijalne zaštite, a ne u poseban okvir u vezi sa tranzicionom pravdom i reparacijskim programom, te da žena koja je ovo preživela mora da bira između reparacije ili drugih vidova socijalne zaštite.

Za 10 godina postojanja ovog zakona, više od 800 žena preživelih silovanje u Federaciji BiH su ostvarile pravo na naknadu – one su prve u istoriji koje imaju ovu vrstu odštete zbog seksualnih zločina počinjenih tokom rata. Pa ipak, istovremeno je jasno da ovaj broj i dalje ne predstavlja realan broj onih koje žive sa ovim iskustvom i da je većini žena potrebno još mnogo lične i institucionalne podršle kako bi o svojim iskustvima progovorile.

Staša Zajović navodi da pitanje „da li su zakoni dovoljni?" predstavlja feminističku dilemu. „Sve i da imamo zakone i primenu, ostaje pitanje šta ćemo sa predrasudama, stereotipima i demonizacijom žena koje su žrtve seksualnog nasilja. To je i teža i ozbiljnija stvar od zakona jer se pokazuje da je to mnogostruko pitanje kako ohrabriti žene koje su žrtve tog zločina". Ona kaže da su i najbolji zakoni na papiru beznačajni ukoliko se kulturne predstave ne promene. „Ukoliko se isključivo perpetuira predstava o tome da žene koje to rade nanose ljagu svojoj porodici, zajednici, ali i da time dokazuju da muškarci nisu bili sposobni da ih odbrane, gledano iz muškog ključa, to je onda najveća prepreka da se žene jave i obelodane zločine nad sobom. Tu se pokazuje perverzija patrijarhata, ali i celokupnog zakonodavnog okvira tu je najočiglednija. To kako žrtve postaju krive i odgovorne za nasilje koje su pretrpele. Kako je moguće da se u uslovima siromaštva i bede tako mali broj žena odlučuje na to da se prijavi? To znači šikaniranje, samokažnjavanje", završava Zajović.

Stigma, stid i sramota nisu karakteristični samo za žene iz Bosne i Hercegovine. Nora Ahmetaj, stručnjakinja za pitanja tranzicione pravde i osnivačica Centra za istraživanje, dokumentovanja i objavljivanje (CRDP) sa Kosova, navodi da je i kosovsko društvo izrazito patrijarhalno i da zajednica i porodice žena koje su silovane umeju da budu izrazito strogi prema njima. „Tu nije naglasak na zakonu, jer nama je važno da žene budu prihvaćene ne samo u zakonski okvir, već i da im društvo restauira dostojanstvo i da javnost zna za njihovu patnju", navodi Ahmetaj. „Zamislite kako se one osećaju kada ni svojim porodicama, ni svojim ćerkama ne mogu da svedoče ono što su preživele. Taj teret koji one nose, tu patnju i taj osećaj krivice, za to samo zajednica može da im pomogne time što će im reći da nije njihova krivica što su bile silovane", dodaje ona.

Na Kosovu su žrtve ratnog silovanja zakonski prepoznate 2014. godine u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona br. 04/L-054 o statusu i pravima palih boraca, invalida, veterana, učesnika Oslobodilačke vojske Kosova, žrtvama seksualnog nasilja u ratu i njihovih porodica. Ahmetaj navodi da je njoj lično bilo važno da se te žene stave u zakonski okvir i da im se time da važnost i pruži prilika da povrate svoje dostojanstvo. „Mi, kao civilno društvo, smo jako oštro lobirali za to, imali smo jaku podršku međunarodne zajednice, a zatim nam se pridružila i tadašnja predsednica, Atifete Jahjaga. Mislim da je ona htela da ostavi legat kada ode i zaista, bez nje ne bismo stigli do te komisije koja je formirana", dodaje ona. „Međutim, došlo je do promene predsednika, a upravo stranka trenutnog predsednika je bila jedna od najžešćih zagovornica protiv toga da silovane žene budu tretirane kao civilne žrtve rata", navodi Ahmetaj. Vlada Kosova nikada nije usvojila budžet i zakon se ni danas ne sprovodi, i pored stalnih protesta i zahteva civilnog društva. Ahmetaj navodi da ne vidi ni trunke želje ni volje da se trenutna Vlada time bavi.

Pored toga što se zakon ne sprovodi, pre samog donošenja bilo je različitih kontroverzi u vezi sa istim. U kosovskoj, ali i međunarodnoj javnosti govorilo se da je procenjeni broj žena koje su bile silovane tokom rata – 20.000. Nora Ahmetaj, pak, kaže da je ova cifra isključivo politička. „Tim ciframa mnogo više gubimo nego što dobijamo. Kada je bila rasprava u parlamentu, upravo zbog tog broja, došli su neki ljudi iz finansijskog odreda koji su rekli da je nemoguće platiti odštetu za 20.000 žena. Vidite, Kosovo je jako mala država i vrlo je teško to uopšte dokazati, a čak i civilno društvo ovde je vrlo oštro podeljeno oko toga. Istina je da mi ne znamo koliko je žena silovano. Znamo neke lokacije gde je bilo silovanja, znamo i za neke žene koje su bile silovane za koje niko i ne zna i neće ni saznati. Međutim, 20.000 je ogroman broj", navodi Ahmetaj.

Druga stvar koja je izazvala diskusiju u javnosti odnosila se na odredbu o vremenskom okviru rata. Naime, prema ovom zakonu, na reparaciju će imati pravo samo one žene koje su preživele silovanje i seksualno zlostavljanje u periodu od 27.02.1998. do 20.06.1999. „To je kjlučno pitanje, da kosovski Albanci, pogotovo političari, žele da se potpuno distanciraju od odgovornosti koju bi imali za sve što se desilo posle tog datuma. Mi znamo koliko je bilo ubistava, zapaljenih kuća, nestalih lica i silovanja nakon toga. Zakon o nestalim licima pokriva i period do decembra 2000. godine, ali zakon o civilnim žrtvama ne", navodi Ahmetaj. Ona navodi da Fond za humanitarno pravo sa Kosova i CRPD čvrsto stoje iza toga da je i kršenje ljudskih prava koje se desilo posle toga u vezi sa ratom. „To je u vezi sa ratom i to je posledica rata", dodaje Ahmetaj.

Komentarišući vremenski okvir određen u kosovskom zakonu, Staša Zajović kaže da je neprihvatljiv, jer znamo da se veći broj nestanaka srpskih civila desio nakon toga. „To je uvek odgovornost većinske nacije, odnosno onih koji zakon donose", navodi ona i dodaje da sva ova pitanja imaju „strašne mogućnosti zloupotrebe u državno nacionalne svrhe".

Hrvatska je jedina država u regionu koja ima poseban zakon za žrtve seksualnog nasilja u ratu. Zakon o pravima žrtava seksualnog nasilja za vrijeme oružane agresije na Republiku Hrvatsku u Domovinskom ratu donet je 2015. godine. Žrtve seksualnog nasilja u ratu su u žižu javnosti u Hrvatskoj došle 2010. godine kada je objavljena knjiga „Sunčica", o devojčici koja je imala 8 meseci kada su srpski vojnici na nju bacili jakne kako ne bi slušali njen plač dok je bila zatvorena sa majkom koju su držali kao seksualno roblje u Vukovaru. Autorka knjige, Marija Slišković, bila je predsednica organizacije Žene u Domovinskom ratu koja je organizovala niz javnih predstavljanja knjige na kojima su govorile i žene koje su preživele seksualno nasilje. Nela Pamuković, jedna od osnivačica Centra za žene žrtve rata - ROSA iz Zagreba, navodi da su „priče žena koje su preživjele silovanje u Vukovaru izazvale veliki interes i saosjećanje javnosti, ali i da je problem došao u fokus rasprava i radi drugih okolnosti – u čitavoj regiji je započela je organizacija Ženskog suda, u čemu je sudjelovalo preko 200 ženskih organizacija koje su ponovno otvorile prostor da žene progovore o svojim iskustvima". Prema njenim rečima, u Hrvatskoj je bila važna finansijska podrška međunarodne zajednice koja je finansirala izradu zakona, psihološku i pravnu podršku ženama iz Vukovara, te istraživanje u okviru kojega su se zatražile informacije od svih institucija i organizacija koje su radile sa ženama u vreme rata. „Opisala sam im već tada primjer žene iz Bosne i Hercegovine koja je živela u Hrvatskoj i nije mogla dobiti prava, odnosno status, tamo, a u Hrvatskoj još nije bilo te mogućnosti. Dala sam im primjere iz prakse Centra za žene žrtve rata - ROSA, od kojih je svaki bio različit i koji su ukazivali da su silovane žene različitih nacionalnosti, suprotno prevladavajućem nacionalističkom diskursu u javnosti kada se pisalo o ovoj temi. Navedeno je istraživanje, nažalost, služilo Ministarstvu branitelja prvenstveno da dobije procjenu koliko žena bi moglo zatražiti status, što znači financijsku procjenu", navodi Pamuković. Ona kaže da su različite organizacije po prvi put zajedno sarađivale u procesu izrade zakona kako bi se postigla što veća prava za žene, bez obzira na njihova suprotna politička gledišta.

Marijana Senjak, koja je tada bila u Radnoj grupi za donošenje zakona, navodi da je na njemu, pored predstavnika institucija, radila i grupa žena, predstavnice civilnog sektora, ženskih organizacija, feministkinje, predstavnice međunarodne zajednice i žene iz udruge koja je objavila svedočenja u knjizi „Sunčica". „To što smo mi zajedno radile za dobrobit žena za koje je donesen zakon, ne znači da smo delile iste vrednosti i ista uverenja, ali smo sve bile u službi procesa puno važnijeg od svake od nas", navodi Senjak.

Međutim, tokom procesa donošenja zakona pokazala se lakoća sa kojom pitanja pravde za žene postaju alati nacionalističkih i desničarskih vrednosti. „Feminističke organizacije su izrazile zabrinutost zbog izjava u javnosti, uključivši i one tokom rasprave o Zakonu u Saboru, da žrtve seksualnog nasilja ne mogu ostvariti prava ako su počinitelji pripadnici hrvatske vojske i redarstvenih snaga. Pojavio se diskurs prema kome je rečeno da sve žrtve silovanja ne trebaju imati ista prava i zastupana su rješenja po kojima bi se žrtve silovanja diskriminirale i kojima se željelo onemogućiti ostvarivanje prava ženama srpske nacionalnosti", navodi Pamuković.

Zakon je konačno donet 2015. godine, uz jaka zalaganja ženskih grupa da ne postoji rok za podnošenje zahteva i da iznosi propisane mesečne i jednokratne nadoknade odgovaraju na osnovne životne potrebe i bar delimično nadoknade zanemarivanje prava žrtava seksualnog nasilja u prethodne dve decenije. Nela Pamuković navodi da su „upozoravale i da je definicija seksualnog nasilja u Zakonu preuska jer je seksualno nasilje definirano ’zatvorenim popisom’ protupravnih radnji", te da su ukazivale na to da, „iako je evidentno da npr. bludne radnje i spolno uznemiravanje nemaju istu težinu kao u Zakonu nabrojani oblici seksualnog nasilja, svakako bi ih zakonom trebalo obuhvatiti kako bi se osiguralo pravo i onim osobama koje su po ovim osnovama mogle zadobiti trajnu traumu s obzirom na ratne uvjete počinjenja djela". Iako u Zakonu, pored zatvorenog kruga radnji, stoji i otvorena odredba „drugi oblik seksualnog nasilja usporedive težine", Pamuković objašnjava da svakako „postoji strah kako će se odredba tumačiti ako drugi oblici nisu eksplicitno navedeni".

Marijana Senjak navodi da do zadnjeg predloga nacrta zakona nisu bile sigurne hoće li ugraditi odredbu da ne bude roka. Ona dodaje da je to jako značajno, pogotovo s obzirom na vrstu traume. „To kada će neko podneti zahtev i kada će otvoriti pitanje, odnosno javno progovoriti o preživljenoj traumi seksualnog nasilja ovisi i o stupnju oporavka žrtve. Tek kada se dovoljno osnaži, kada smogne snage da progovori o tome, krenuće i u borbu za ostvarivanje svojih prava", navodi Senjak.

Do kraja maja 2016, u Hrvatskoj je podneto 146 zahteva, a 105 žrtava je ostvarilo status i pravo na odštetu. Još u procesu donošenja zakona, feminističke organizacije su takođe kritikovale odredbe kojima su data značajna ovlašćenja ministru branitelja u odnosu na Povjerenstvo za žrtve silovanja u ratu, tela zaduženog za dodeljivanje statusa. „Ovo se vrlo brzo i pokazalo točnim, obzirom da je ministar smijenio članove i članice Povjerenstva i blokirao provedbu zakona", navodi Pamuković. I zaista, nakon privremenog zaustavljanja rada Povjerenstva, ministar branitelja je u septembru ove godine odlučio da razreši šest članica i članova. „Žrtve seksualnog nasilja u ratu su još jednom, nakon više od dvadeset godina nebrige, postale žrtve predizbornih političkih preslagivanja, a to smatramo nedopustivim", navodi se u saopštenju Ženske mreže Hrvatske povodom ovih razrešenja.

Jasno je da praksa država u regionu ukazuje na to da zakone koji omogućuju nadoknadu za žene preživele seksualno nasilje u ratu nije bilo lako doneti, a da još teže funkcioniše njihova primena, te da politička strujanja i dalje odnose prevagu nad pravdom na koju sve žrtve imaju pravo. Srbija nije samo imala mogućnosti da uči iz ovih primera, već je trebalo da bude prva koja će preuzeti odgovornost i obezbediti mogućnost vraćanja dostojanstva ženama koje su silovane tokom ratova koje je vodila. Pa ipak, čini se da je obrazac koji je još 1970. godine zapisala feministička autorka Suzan Braunmiler u delu „Protiv naše volje: žene, muškarci, silovanje", uvek isti - „napadački narod retko priznaje silovanje".

Definicija neprijatelja

Ministarstvo rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Republike Srbije je krajem 2014. godine iniciralo usvajanje novog zakona u vezi sa civilnim žrtvama rata. S obzirom na to da se povodom ovoga nisu konsultovali sa civilnim sektorom, Fond za humanitarno pravo je Ministarstvu uputio primedbe na tekst zakona. Sve do kraja 2015. godine nije bilo novih informacija iz Ministarstva na ovu temu, a zatim su se u medijima pojavili natpisi da se na zakonu i dalje radi i da će uskoro biti usvojen. Iako FHP nikada nije zvanično dobio radnu verziju novog nacrta zakona, uspeli da imaju uvid u nju. „Ništa nije menjano što se tiče civilnih žrtava. On će da obuhvati civilna i boračka pitanja u jedno. S tim da je ovaj deo o borcima unapređen i sređen, a deo koji se odnosi na civilne žrtve rata je samo prilepljen bez promena", kaže Milica Kostić.

Na ovaj nacrt reagovao je i Komesar Saveta Evrope za ljudska prava, Nils Muižnieks, koji je u septembru ove godine uputio dopis ministru nadležnog ministarstva, Aleksandru Vulinu, kojim je skrenuo pažnju na važnost prepoznavanja žrtvi ratnih dešavanja. „Iako je nacrt zakona značajno unapredio pravni status veterana i njihovih porodica, potpuno je izostavio neke kategorije žrtava rata (oko 15.000 ljudi) kao što su porodice nestalih osoba, žrtve seksualnog nasilja u ratu i žrtve akcija srpskih oružanih snaga", navodi se u pismu.

Komentarišući trenutni nacrt Zakona koji privileguje borce, Kostić kaže da je to logično iz perspektive države jer sa borcima postoji poslovan odnos – radio si za državu, ja moram da ti garantujem prava, dok civilne žrtve rata uvek bivaju ostavljene po strani. „Uvek je to pitanje, zašto država Srbija treba time da se bavi kada, navodno, rata nije bilo na njenoj teritoriji. Prvo, mora da se bavi počiniocima jer oni žive u Srbiji i to je sasvim jasno. Srbija je bila učesnik skoro svih ratova u bivšoj Jugoslaviji (sa izuzetkom Makedonije) i veliki broj učesnika ratova srpske nacionalnosti iz Hrvatske i BiH su nakon ratova dobili državljanstvo Srbije i tu se nastanili, te veliki broj počinilaca ratnih zločina živi u Srbiji, uključujući i počinioce seksualnog nasilja. Drugo, na teritoriji Srbije se trajno nastanio i veliki broj izbeglica, među kojima su i žrtve seksualnog nasilja", navodi Kostić.

Zbog svega navedenog, Fond za humanitarno pravo je 2015. godine izradio svoj model Zakona o pravima civilnih žrtavapovreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine. „Ovaj model je nastao sa idejom da dodatno to pitanje podigne u javnosti, makar samo stručnoj, i sa nadom da će se tretirati kao dobronamerni pokušaj rada na tu temu", kaže Kostić. Iako su ga prosledili nadležnom, ali i drugim ministarstvima, Kostić navodi da nikada nisu dobili nikakav odgovor.

Ovaj model zakona prepoznaje status žrtava seksualnog nasilja u ratu, ali i znatno poboljšava odredbe postojećeg zakona. Posebno je važno izostavljanje odredbe da delo mora biti počinjeno od strane „neprijateljske vojske", jer otvara krug počinioca zločina, a iz iskustava žena znamo da nije bilo neuobičajeno da budu silovane i od strane muškaraca iste nacionalnosti. Ovu odredbu je istakla i Staša Zajović, govoreći o građankama romske nacionalnosti koje su bile prisiljene da sa svojim porodicama napuste Kosovo 1999. godine. „Romkinje - gde su one danas? U kojim uslovima žive? Da li se uopšte usuđuju da pričaju o tome? One su preživljavale seksualno nasilje od strane svih strana", navodi Zajović, pitajući se kako bi trenutni zakon definisao njihovog neprijatelja.

Pa ipak, i ovaj model propisuje određeni rok za podnošenje zahteva (3 godine), o čijoj ograničenosti je već bilo reči. Za žrtve seksualnog nasilja je važno obezbediti poseban specijalizovani tretman i psihološku podršku, što ovaj model zakona ne prepisuje. Takođe može postojati opravdani strah da bi Kancelarija za dodeljivanje statusa koju bi, prema ovom modelu, sačinjavala tri člana iz državne službe, bez obzira na dugogodišnji angažman u domenu ljudskih prava, bila nedovoljno osetljiva i stručna za slučajeve seksualnog nasilja, te da bi bilo značajno da u njenom radu učestvuje i predstavnica civilnog društva iz neke od ženskih organizacija. U tom smislu, i ovaj model zakona je važno shvatiti kao nacrt na kome se može raditi, što je i bio cilj Fonda za humanitarno pravo.

U Srbiji ne postoji statistika, niti procena o broju žena koje su silovane tokom rata. Jedna od prvih organizacija kojoj su žene tada mogle da se obrate za podršku bio je Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja, koji je i nastao 1993. godine sa ovim ciljem. „Autonomni ženski centar protiv seksualnog nasilja je nastao kako bi organizovao emotivnu podršku ženama koje su preživele seksualno nasilje u ratnim područjima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a kasnije i na Kosovu. Mnoge od njih su ostale da žive u Srbiji. Iz našeg iskustva rada sa ženama, znamo da je bilo onih koje su silovane od strane muškaraca svih nacionalnosti", navodi Lepa Mlađenović. Prema njenim rečima, sve i da postoji samo nekoliko žena kojima bi ovaj zakon mogao da koristi, država Srbija mora da ga uvede. „Time potvrđuje da je seksualno nasilje u ratu postojalo i da se država brine za građanke koje su preživele tu vrstu zločina", navodi ona. Mlađenović smatra da će odredba biti uneta u zakon, ali da je pitanje „da li će to biti zbog žena i priznavanja njihove patnje, ili zbog određenih političkih ciljeva". Ipak, ponavlja da i pre, a pogotovo nakon toga, našem društvu predstoji dug rad na preuzimanju odgovornosti, skidanju stigme i podršci ženama koje žive sa teškim traumama.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

NE ZNA ZA NACIONALNOST: Ženski sud

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine