Koji jedan? Pa onaj koji je u utorak jedini glasao protiv bilo čega što je opozicija predlagala; ostalih 174 (u proseku) iz vladajuće većine nisu glasali uopšte: briga njih, pljunemo im pod prozor. Mrzelo ih je – ili im je bilo naređeno – da glasaju protiv ili uzdržano; ne, za njih opozicija i ne postoji, pa zato i ne glasaju. Taj onaj jedan uporno je glasao protiv – dok mu se nije dosadilo ili je otišao u skupštinsku kafanu na one „jevtine ćevape" (Vučić), videvši da ceo taj cirkus ionako nema smisla.

E, sad: da mi je znati ko je taj jedan koga nije mrzelo da glasa protiv svaki put kada se ostatak vladajuće većine čak nije udostojio da uopšte glasa. Svaka čast čoveku, barem je bio iskren, iz koje god stranke bio.

Ova priča ima nekog smisla, kao što ćemo videti. Naime, opozicija je shvatila u utorak da ima priliku – sad ili nikad – da nešto kaže u proceduri predlaganja izmena dnevnog reda. Pa su tako satima marljivo predlagali nove tačke dnevnog reda, obrazlažući ih razumno i odmereno. Njihovi predlozi izneli su u Skupštini kompletni jelovnik svoh problema ove države i društva: od statusa umetničke fotografije u zakonu, pa od skandala sa helikopterom i Savamalom, preko Etihada i Beograda na vodi, sve do položaja prosvetnih radnika, predškolskih ustanova i svega već što imamo na dnevnom redu, ali vlast to odbija da prihvati – mada dobro vidi. Uzaman su opozicioni poslanici postavljali veoma umesna pitanja; uzalud su hvatali premijera u bezbrojnim lažima; džabe su ukazivali da je nešto jako važno; vladajuća većina svečano ih je ignorisala tako što nije pružila ruku i prst da stisne neko od dugmadi na toj „skalameriji" (Zoran Živković) od „poslaničke jedinice".

Politička poruka tog veličanstvenog ignorisanja jasna je: ko vas jebe, žohari, kad vi budete na vlasti, onda predlažite i usvajajte ili odbijajte. Sama okolnost da je nas 174 (u proseku) znači da možemo sve što nam se ćefne i pljunete nam pod prozor, pa se klizajte. Meritum (značaj, ajde) nekih opozicijskih predloga, međutim, bio je nesporan: reč je bila o pitanjima od opšteg i bitnog značaja za ovu državu; ta pitanja zaslužuju u najmanju ruku kakvu-takvu raspravu i sučeljavanje argumenata. Kanda je u tom sučeljavanju i problem. Zašto bi neko stupao u dijalog braneći neodbranjivo, kad taj sumnjivi posao može da se prepusti Informeru i Pinku? Ako je već Lordprotector Serbiae rekao o tome šta ima da se kaže, sve je jasno i ni za kakvom parlamentarnom raspravom nikakve potrebe nema. Parlament se u ovoj državi polako svodi na onu Lenjinovu „brbljaonicu": samo vi brbljajte (dok vam ne istekne vreme, pa vam Maja oduzme reč), a mi ćemo već „ono naše" (Zoran Kesić). Iz okolnosti da su stekli većinu od 126 plus glasova u Narodnoj skupštini, Vučićevi klijenti i pajtaši izvukli su zaključak da mogu sve što im se prohte, da ne moraju da slušaju nikoga niti – daleko bilo! – da razmisle o tome jesu li ti iz opozicije možda u pravu. Dobro sada: i oni bivši žuti imali su isti arogantni običaj da opozicijske predloge olako odbacuju i neka ih je sram, ali zašto bi naredna vlast ponavljala tuđe greške?

Ukratko, gledanje prenosa iz parlamenta u utorak bilo je depresivno i pesimistično. Ova vlast sve više uzleće na pogon sopstvene arogancije, klijentelizma, šlihtanja Vođi i uopšte autoritarnog metoda vladavine, u kome se njima sve može. Valjda će se tako i ugruvati; daj budali dovoljno dugačak konopac, obesiće se pre ili kasnije, kaže narod,

A mene i dalje zanima ko je taj iskreni čovek koji je barem glasao protiv dok svi ostali nisu glasali uopšte, a plaćeni su da glasaju i još imaju onako jevtin restoran, na koji ih Vučić stalno podseća; doduše one iz opozicije, a ne ove svoje. Njegovi mogu jevtino da žderu bez griže savesti, jer imaju većinu. A ostali ima da kušuju i ne smeju ni da se „brčkaju po moru" dok Vučić radi onoliko.

Odmah priznajem da sam septembar proveo na moru: i to hrvatskom, a Ratko Dmitrović neka se jedi do mile volje kad me je već proglasio za „kroatofila" na pravdi Boga, optužujući me, ni krivog ni dužnog, da sam se „radovao" nekoj pobedi hrvatskih sportista; ja koga sport svečano ne zanima u životu. D sam se radovao – jesam, ali lignjama koje je lovio moj drug Jakša, opasan ribar i lovac, koga i ovim putem pozdravljam. Kroatofil nisam, kao i razne druge stvari na "–fil", ali lignjofil jesam i ne stidim se toga. Po tome sam sličan za sada anonimnom poslaniku koji je imao hrabrosti i iskrenosti da glasa protiv. Ostalih 174 sakrili su se u anonimnosti rubrike „nisu glasali".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine