Bezobrazna razlika između dva sveta

„Poštovani gradonačelniče,

Sasvim nedavno primio sam iz Vaših ruku s radošću i ponosom Nagradu grada Beograda za muziku i muzičko scensko stvaralaštvo za 2015. godinu. Uz veliku zahvalnost onima koji su smatrali da sam to priznanje zaslužio, nažalost, moram da ga se naknadno odreknem i vratim ga u Vaše ruke, zajedno s njegovom novčanom podlogom!

Naime, u međuvremenu su se dogodile Olimpijske igre, na kojima su se naši učesnici pokazali zaista, impresivno, uz veliki ponos i radost nacije. Usledili su, opravdani i očekivani, razni izrazi zahvalnosti, pa i oni u „kešu“. A ti su još – malo je reći – stostruko impresivniji! Pa još iskazani u evrima (iako je u ovoj zemlji, valjda, zvanična valuta i dalje dinar?), ali možda zato što bi sume prevedene u legalnu monetu zašle već u područje milijardi i tako bile još šokantnije za „običan svet“. Za svet koji grca u kreditima, nezaposlenosti, otpuštanju tehnoloških viškova, uglavnom bednim penzijama, ciničnim povišicama u jednocifrenim procentima, itd. itd.

Ne želeći ni najmanje da potcenim dostignuća sportista i ogroman trud koji su morali da ulože da bi do njih stigli, ipak ostajem zapanjen bezobraznom razlikom između ta dva sveta i njihovih života! Kakva je savest onih koji tako olako „šakom i kapom“ dele (i čije?) pare, u sumama od kojih „boli glava“ ne samo one koji „jedva sastavljaju kraj sa krajem“?

Ova pitanja imaju još jedan aspekt: upadljivu, generalnu razliku između finansiranja sport(ov)a i kulture, računajući tu i „javne službe“ – prosvetu, zdravstvo…i razne njihove poslenike i ustanove – svakako bitnije za funkcionisanje i razvoj celog društva, nego što je to „vreme sporta i razonode“!

Meni lično uvek se postavlja i osnovno, načelno pitanje: mora li, uopšte, javno priznanje da podrazumeva i podlogu u „kešu“?

Nije li ono vrednost kao takva, na ponos i zadovoljstvo svoga nosioca, pa i na sredine čiji je dobitnik član? Mora li baš sve da se (is) plati? Aman!“

DEjan Despić, akademik, kompozitor

(Izvor: “ target=“_blank“>Zašto sam odlučio da vratim nagradu grada Beograda Politika, 28. 8. 2016. )

Dejan Despić (rođen 11. maja 1930. u Beogradu), kompozitor, muzički teoretičar i pedagog. Od 1956. do 1965. predavao u Muzičkoj školi „Mokranjac“ u Beogradu, a od 1965. do 1995. na beogradskoj Muzičkoj akademiji (Fakultetu muzičke umetnosti). Od 1985. dopisni, a od 1994. redovni član SANU, u Odeljenju likovne i muzičke umetnosti, čiji je i sekretar od 1999.

Komponovao je više od 140 muzičkih dela raznih vrsta – pretežno solističkih (najviše klavirskih), kamernih koncertantnih – za koja je dobio 27 nagrada (Udruženja i Saveza kompozitora, radio stanica, raznih festivala i tribina).

Dela su mu izvođena u 17 zemalja Evrope, obe Amerike i Azije, snimljena na 5 klasičnih ploča i 10 kompakt-diskova.

Napisao je 13 muzičkih udžbenika za srednje škole i univerzitet, nekoliko monografija i priručnika, kao i trotomnu naučnu studiju o tonalitetu, uključujući i originalnu teoriju o toj ključnoj pojavi tradicionalne muzike. Autor je oko 400 tekstova za stručne i popularne muzičke časopise i radio-
emisije.

Sarađuje i(li) rukovodi u organizaciji više muzičkih institucija i manifestacija (Međunarodno takmičenje Muzičke omladine, Beogradske muzičke svečanosti, Muzički informativni centar) a u SANU vodi (od 1999) koncertnu delatnost Galerije.

Dejan Despić, biografijaSANU