Tribina – Tačka susreta (2) >

Dužnost umetnosti je da bude politička

Kultura je jedan on najvažnijih kanala za bolje uzajamno razumevanje i sagledavanje. Međutim, kulturna saradnja među balkanskim narodima uglavnom zavisi od pojedinačnih inicijativa, dok zvanične institucije u tome ne učestvuju. Saradnja pozorišta i filma postoji, ali ona je za medije i dalje nevidljiva, a kultura, zajednički projekti i komunikacija mogli bi da budu tačke susreta razjedinjenih balkanskih naroda. Ovo su neki od zaključaka druge tribine u okviru projekta "Tačka susreta" u organizaciji foruma ZFD i nedeljnika "Vreme" održane 22. aprila u Prištini. O tome šta spaja narode Balkana i mogu li da se suoče sa zajedničkim problemima govorili su dramaturškinja Milena Bogavac iz Beograda, reditelj Zoran Ristić iz Gračanice, pisac Kim Mehmeti iz Skoplja i publicista Škeljzen Gaši iz Prištine

Robovanje stereotipima i građenje odnosa prema nekoj zajednici na osnovu njih često svoj izvor nalazi u medijima. O tome kako su Albanci prikazani u srpskim filmovima, a kako Srbi u albanskim, već je bilo reči na stranicama ovog lista (vidi "Vreme" 1320). Mediji su postali oruđe za stvaranje i širenje stereotipa, umesto za njihovo rušenje. To je išlo u prilog rastućoj tenziji među ionako sukobljenim narodima na Balkanu. Najvažniji srpski mediji i dalje nisu zainteresovani za albansku kulturu, način života, sportske i ostale teme koje se ne tiču političkog života te zemlje. Tome treba dodati način na koji srpski i albanski istoričari tumače činjenice o istim događajima.

Baš kao što služi stvaranju stereotipa, film, ali i umetnost u celini, mogao bi da služi ispravljanju grešaka i uspostavljanju veza među narodima na ovom području. Kultura je jedan on najvažnijih kanala za bolje uzajamno razumevanje i sagledavanje. Međutim, kulturna saradnja među balkanskim narodima uglavnom zavisi od pojedinačnih inicijativa, dok zvanične institucije u tome ne učestvuju. Saradnja pozorišta i filma postoji, ali ona je za medije i dalje nevidljiva, a kultura, zajednički projekti i komunikacija mogli bi da budu tačke susreta razjedinjenih balkanskih naroda među kojima vladaju stereotipi i predrasude. Ovo su neki od zaključaka druge u nizu tribine u okviru projekta "Tačka susreta" u organizaciji foruma ZFD i nedeljnika "Vreme" održane 22. aprila u Prištini. O tome šta spaja narode Balkana i mogu li da se suoče sa zajedničkim problemima govorili su dramaturškinja Milena Bogavac iz Beograda, reditelj Zoran Ristić iz Gračanice, pisac Kim Mehmeti iz Skoplja i publicista Škeljzen Gaši iz Prištine.

Politika i drama u balkanskim zemljama zamenile su mesta, pa političari mnogo glume, a dramski narativi predstavljaju se kao politički, smatra Milena Bogavac. "Pozorište je prestalo da bude iluzionističko. To bi mogla da bude i njegova prednost jer je scena postala mesto na kome može da se govori istina."

Politiku i kulturu ne treba da se posmatrati kao dve suprotne krajnosti, one se ne nalaze na suprotnim stranama, pa ih ne treba posmatrati odvojeno. I pored toga, kultura se često koristi kao manipulativno sredstvo, smatra Zoran Ristić: "Da sam slušao sve što naši političari pričaju o tome kako treba da živim i šta da radim u svom životu, verovatno ne bih ništa uradio. Ranije ih jesam slušao, ali onda sam shvatio da moram sam da promenim nešto i da sam doprinesem nečemu. Tako sam napravio teatar i nazvao ga ‘Teatar geto’, jer smo svi koji živimo na ovim prostorima živeli i živimo i dalje u getu. Taj teatar postoji već 15 godina i nije čekao da se političari dogovore, već su svi u njemu radili svoj posao."

Za rad teatra Ristić je pre nekoliko godina dobio podršku međunarodne zajednice, koja je prepoznala značaj onoga čime se bavi. Kaže da je najveći problem to što za kulturu niko nema ni vremena, ni mesta, ni prostora: "Tražio sam pomoć ministarstva, ali njihova vrata su i dalje zatvorena."

Za zajedničke kulturne projekte vlade država nisu zainteresovane, ne podržavaju ih, pa se za njihovo finansiranje uvek traži inostrana pomoć, iako bi ta saradnja mogla da bude ključ u uspostavljanju boljih odnosa i razumevanja, kaže Bogavac: "Mi ne možemo da uspostavimo komunikaciju bez pomoći, potrebna su nam sredstva za to. Mislim da ćemo biti srećni kada se za zajednički rad budemo birali po senzibilitetu, interesovanjima, a ne po nacionalnosti. Kada budemo radili na zajedničkim projektima, bez obzira na to odakle dolazimo. Dužnost umetnosti je da bude politička. Zadatak umetnosti je da približi ljude sa jedne i sa druge strane kako bi se smanjila količina stereotipa kojima nas politika izlaže."

Ristić smatra da su narodi koji žive na Balkanu međusobno mnogo različiti, ali da su isto toliko i slični po karakteru, ponašanju, načinu života: "Mnogo volim ljude i ovaj prostor. Nisam školovan samo u Beogradu, već i u Prištini. Kada su svi Srbi odlazili sa Kosova i Metohije, ja sam se vratio iz Beograda, u nameri da pokažem većinskoj zajednici da možemo i da moramo da živimo ovde, da se međusobno poštujemo i da pronalazimo mnoge sličnosti koje nas krase, a ne razlike. Ne interesuje me koje je ko nacionalnosti, već da li sa nekim mogu da gledam iste filmove, čitam iste knjige, slušam istu muziku..."

Kao što se ni ljudi na ovim prostorima ne razlikuju previše, tako se ni problemi sa kojima se balkanske zemlje suočavaju ne razlikuju mnogo, kaže Bogavac: "Čak i u slučajevima kada problemi jesu različiti i specifični za jednu zemlju, to bi trebalo da se tiče i ostalih. Bilo bi dobro kada bismo imali prilike da što više komuniciramo i, što je još važnije, da sarađujemo na zajedničkim projektima. Kada god sam imala prilike da radim na nekom multietničkom balkanskom projektu, čini mi se da sam mnogo naučila. Uvek kada radimo na nekom zajedničkom umetničkom projektu, lako pronalazimo zajednički jezik. To je jedan od pokazatelja da živimo na istom kulturnom prostoru. Zajedničkih programa i projekata uvek nedostaje i bilo bi dobro da ih je što više."

LJUBAV: Pisac Kim Mehmeti živi u Skoplju, a svoja dela izdaje na albanskom, makedonskom, srpskom, hrvatskom... Kaže da ga je raspad Jugoslavije učinio poliglotom jer sada govori mnogo više jezika nego ranije. Sebe smatra balkanskim piscem. "Skoro svi Albanci govore dva jezika, samo je pitanje koliko dobro", kaže Kim Mehmeti: "Razlog za učenje jezika koji se govore u susednim zemljama je u tome što im albanski nije ni sličan ni srodan. Pošto govorimo potpuno drugačijim jezikom, mogli bismo da kažemo da smo sami, ali i dalje imamo potrebu da komuniciramo sa drugima, možda i više od ostalih, upravo zato što smo sami. Ostali narodi imaju manje-više isti jezik i nemaju toliko veliku potrebu da komuniciraju sa nama. Da bih mogao da komuniciram sa svim tim narodima, ja pišem na svim tim jezicima. Ne piše se na drugom jeziku tek tako, to nije u potpunosti izbor."

Potreba za komunikacijom sa ostalim narodima važna je za uspostavljanje zemlje koju će da vole ostali narodi, počevši od suseda, dodaje Mehmeti: "U balkanskom kontekstu bitno je da više ljudi može da vas razume. Što je zemlja manja, treba više da vas vole drugi. Problem Balkana je taj što se više brine o mišljenju dalekih zemalja nego o odnosu sa susedima i tome koliko nas oni vole. Trebalo bi da se okanemo toga i da se trudimo da nas zavole naši ljudi, susedi. Onaj ko bi mogao zaista da nas voli jeste prvi sused. Mi, Albanci, dali smo sve od sebe da nas vole komšije i u tome smo iskreni. Pisali smo na njihovim jezicima, za razliku od Srba ili Makedonaca koji ne pišu na albanskom. Mi nismo imali kompleks zbog toga, pisali smo, želeli da nas vole i nismo se osećali loše zbog toga. To je recept za sve narode na Balkanu. Moramo da se volimo."

DVOSTRUKI KRITERIJUMI: Produbljivanju sukoba naroda na Balkanu u prilog ide korišćenje različitih kriterijuma, smatra Škeljzen Gaši i dodaje da se odnosi između Albanaca i Srba ne mogu normalizovati istim umom koji ga je stvorio. "Sve dok su u vlast uključeni ljudi koji su učestvovali u kriminalnim aktivnostima devedesetih godina, odnosi se ne mogu stabilizovati. Problem je normalizovati odnose sa Vučićem i Dačićem na jednoj strani i Tačijem na drugoj."

Gaši je pre nekoliko godina poredio autonomije na Balkanu – autonomiju Srba na Kosovu, kao i Albanaca u Makedoniji i Srbiji – i najjači utisak ostavili su mu dvostruki kriterijumi koji se koriste: autonomija koju Srbi na Kosovu ostvaruju mora da bude jednaka onoj koju imaju Albanci u Srbiji:. "Kaže se da je Kosovo multietničko, ali 90 odsto populacije čine Albanci. U tom smislu, Srbija je multietničkija jer ima veći procenat etničkih zajednica i manjina. I u tom poređenju međunarodna zajednica koristi dvostruke kriterijume. Ako uzmemo u obzir jezik, medije i obrazovanje, vidimo da je autonomija koju Srbi imaju na Kosovu, veća od autonomije albanske manjine u Srbiji i Makedoniji, čak i od autonomije bilo koje manjine u Srbiji, ili manjina u Evropi uopšte. Srpski je zvanični jezik na čitavom Kosovu, a u Makedoniji i Srbiji, albanski jezik je zvaničan samo u mestima u kojima Albanci čine većinu. Čak ni etničke manjine u zemljama Evropske unije nemaju prava kao što ima srpska manjina na Kosovu", rekao je Gaši. On smatra da u ovom slučaju međunarodna zajednica nije obezbedila rešenje koje je trebalo, te da bi bilo bolje kada bi se isti kriterijumi koristili za sve manjine u ovim zemljama: "Ja sam za to da Srbi na teritoriji Kosova treba da imaju maksimalnu autonomiju, ali isti kriterijumi moraju da važe i za ostale manjine na Balkanu. Prava koja imaju Srbi u parlamentu Kosova, trebalo bi da važe i za autonomiju Albanaca u Srbiji. Albanska manjina trebalo bi da ima ista prava kao što ima srpska manjina u skupštini Kosova. To bi bilo rešenje za sukobe na Balkanu."

Gaši je u svom radu primetio i tumačenje istih istorijskih događaja na drugačiji način. "U udžbenicima istorije na Kosovu i u Srbiji različito se predstavljaju događaji o odnosima Albanaca i Srba", kaže Gaši. "Nijedna od strana ne predstavlja sopstvene zločine, već samo one koje je počinila suprotna strana. Još gore je što se u tome preuveličava. Najbolji pokazatelj je poslednji rat na Kosovu. Nevladine organizacije bavile su se registracijom stradalih. Na osnovu istraživanja Fonda za humanitarno pravo i Saveta za zaštitu ljudskih prava u Prištini, broj ubijenih albanskih, nedužnih civila tokom 1998. i 1999. godine bio je oko osam hiljada. U udžbenicima istorije na Kosovu pominje se oko 20.000, dok se u udžbenicima u Srbiji albanske žrtve uopšte ne pominju i tvrdi se da srpske snage nisu počinile nijedan zločin. To bi trebalo da se promeni, da ne čekamo međunarodnu zajednicu da utiče na nas, već da sami to uradimo, da zločine predstavimo onakvim kakvi jesu. Dva su različita tumačenja. Trebalo bi da damo obe verzije i da svi uče obe verzije."

U tim udžbenicima vidljiv je i neuspeh da se predstavi saradnja naroda, dodaje Gaši. "Ta saradnja je postojala u srednjem veku i bila je fantastična. Kosovo je bilo dva veka pod srpskom vladavinom. Najbolji prijatelji i ratnici cara Dušana bili su Albanci. Tokom sedamdesetih godina pa do devedesetih, postojala je saradnja, Rugova i Milošević su se sastajali, postojala je saradnja između srpskih i albanskih političara, ali to se ništa ne pominje u udžbenicima istorije. Srbija koristi dvostruke kriterijume, u zavisnosti od toga šta joj više odgovara. Na primer, po pitanju Bosne i Hercegovine koriste se etnički kriterijumi, a po pitanju Kosova, smatra se da treba da se koriste istorijski kriterijumi."

ZAŠTO UČIMO: Učenje istorije je pogrešno, ali ne zato što se ne upoređuju obe strane, već zbog toga što se ne postavlja pitanje zašto je važno učiti je, smatra Bogavac. "Istoriju učimo da bismo znali kako da se bavimo društvom danas, kako da budemo politični i odgovorni, učimo je da se ona ne bi ponavljala. Opasno je stalno se vraćati na prebrojavanje žrtava i utvrđivanje krivice i terati mlade da to rade. Mnogo bolji i odgovorniji način bi bio da osvestimo mlade da su ljudi, bez obzira na to koje su nacionalnosti, u stanju da počine takve zločine i da svaki mlad čovek treba neprekidno da razmišlja da u sebi ima taj zločinački potencijal. Za svaki rat potrebne su dve strane, one nisu etnički određene, već su to s jedne strane ratni profiteri, a sa druge žrtve rata. Ja se plašim istorijske retorike i pozivanja na to ko je kada vladao. Pripadam generaciji Srba koji su žrtve takve retorike, generaciji koja je učila da je Kosovo srce Srbije, a da ga nikada nije posetila, niti stvorila bilo kakav odnos prema njemu."

Ona dodaje i da je zadatak onih koji se bave kulturom, obrazovanjem i medijima da pokušavaju da rade sa mladima na tim važnim istorijskim temama, te da mlade treba učiti kako se određeni narativi ponavljaju. "Ogromna je prednost albanskih pisaca što govore oba jezika", kaže Bogavac: "Kada bih mogla da vidim Balkan iz mašte i da vodim kulturnu politiku, učenje oba jezika bi bilo obaveza za sve."

Bogavac podseća da se pri svakom govoru o nacijama etiketira ogromna grupa ljudi. Dodaje da svako i uvek treba da se zapita kako izgleda tipičan predstavnik njegove nacije i može li da se poistoveti sa njim. "Ja mogu da se donekle poistovetim sa pojmom Srpkinje, ali mislim da je mnogo važnije to ko sam ja. Više, na primer, mogu da se poistovetim sa nekim albanskim umetnikom nego sa nekim u Srbiji ko smatra da je bilo koja nacija nama nešto skrivila. Važno je da prestanemo da isterujemo istorijske pravde o tome ko je prvi počeo i da razmislimo šta možemo da učinimo sada, kako bismo mogli jedni drugima da pogledamo u oči, kako bismo svi zajedno mogli da živimo ovde. Važno je da nove generacije vaspitavamo da razlike prihvataju kao neku vrstu prednosti. Kada kažemo Srbi, Albanci, Hrvati, mi koristimo apstraktne pojmove, a apstraktan pojam može da se mrzi. Kada vas neprekidno uče da su Albanci zli i to ponavljaju u školi, izaći ćete puni tog uverenja, ali ako upoznate nekoliko ljudi koji pripadaju toj grupi, nemoguće je da i dalje budete pod utiskom stereotipa. Zadatak kulture i umetnosti je da te razlike otkloni, jer upravo gledanjem filmova, čitanjem, komuniciranjem sa ljudima druge nacionalnosti, rušimo stereotipe."

Kada je o društvenom potencijalu reč, treba biti pažljiv i korektan, smatra Kim Mehmeti i dodaje da je na prostoru Balkana najbolja saradnja između kriminalaca. "Oni funkcionišu bez ikakvih etničkih problema zato što su pametniji od svih nas. U tom svetu ulogu određuje najjači i najbogatiji.

Rat počinju oni koje možemo da nazivamo kriminalcima, ali istoriju pišu oni koji bi trebalo da opravdaju rat, a ne oni koji su objektivni. Oni koji bi trebalo da opravdaju rat osećaju loše jer ih je pobedila ljudska ludost. Bez obzira na to, ne bi trebalo da je pišu na pogrešan način i pristrasno. Uvek se postavlja pitanje gde ste bili kada je rat počeo, gde su bili tekstopisci, glumci, pisci... Istoričari i pisci pišu pogrešnu istoriju da bi opravdali sebe, a ne drugu stranu u sukobu. Rat ovde su počeli novinari RTS-a, kriminalci su tek posle došli. Istoriju pišu profesori, akademici, ne pišu je kriminalci", smatra Mehmeti. Prema njegovim rečima sve je iskvareno, standardi ne postoje i došlo je vreme kada su teretane pune, a biblioteke prazne: "Nije sramota čak i ako ste glupi. Moramo da se bavimo onim što je pred nama, moramo da radimo na izgradnji budućnosti. Mene ne zanimaju snovi, jer oni mogu da budu iracionalni. Mi, novinari, treba da sarađujemo, da vidimo ko opstruiše i ometa novinare i pisce u želji da sarađuju."

EU I BALKAN: Dok narodi sa Balkana čekaju da postanu deo Evrope, Evropa sve više podseća na Balkan, smatra Mehmeti i dodaje da nijedna od zemalja koja teži članstvu u Uniji ne bi trebalo da žuri. "Često mi izgleda čudno kako je to biti deo Evrope, kada ja osećam da sam isti kao drugi Evropljani. Evropa brzo postaje kao Balkan. Sve je nejasnije šta je i kako bi trebalo da izgleda." On dodaje da ne treba zaboraviti da je Makedonija proizvod Evrope: "Mi gradimo svoje zemlje prema formulama koje nam Evropa zadaje. Navedite jednu zemlju na Balkanu koja je nastala onako kako smo mi želeli. Da budem banalan, da li smo seli i rekli zemlja će biti takva i takva? Ne, uvek je postojao pritisak kako to treba da ide. Moje pitanje je gde je tu kraj, koja je konačna formula koju bi trebalo da poštujemo. Makedonija je međunarodni projekat, ni albanski, ni makedonski. Pitanje je šta ćemo sa njom – odakle je potekla, kuda ide... Ovde su žrtvovane zemlje, demokratija i državne institucije zbog stabilnosti. Tako smo dobili nacije, ali ne i države."

Da će se EU raspasti pre nego što bilo koja od zemalja regiona stigne da postane njena članica smatra i Zoran Ristić. "To će možda biti i poslednja stanica na kojoj će se jedna od ovih država parkirati. Balkanskim narodima se nameću zasebni jezici i kulture. Sve te veštački stvorene kategorije, koje na neki način pokušavamo da održimo, jednom će propasti, kao što ćemo propasti i mi ako se ne oslonimo jedni na druge, ako ne pogledamo šta nas muči. Više ne bismo smeli da ratujemo, da se mrzimo. Zatrovani smo mržnjom, netrpeljivošću, a treba da se borimo da ratova više ne bude. Teško je da ove balkanske kapije ikada budu potpuno otvorene. Rođen sam u jednoj državi i kako sam za ovih pola veka svog života ustajao iz kreveta, četiri ili pet puta budio sam se u različitim zemljama. Ludilo Balkana koje stalno tinja, a potpiruju ga treće strane koje u tome uživaju, dok mi kao glumci šetamo po pozornici, znajući koliko se volimo, poštujemo i koliko jedni druge dobro poznajemo."

On dodaje da je nemoguće postati članica EU sve dok se bude pričalo o međusobnim razmiricama, sukobima i neslaganjima: "Izgleda da je Srbima bolje kada je Albancima gore, a da je Albancima bolje kada je Srbima loše. Meni je neverovatno da mi 17 godina, od 1999, ne možemo da se dogovorimo. Živimo opterećeni time koje je neko nacionalnosti. Neši preci živeli su zajedno, bili prve komšije i nisu se mrzeli. Pitam se zašto mi ne možemo da živimo zajedno, šta je to što nas tera da jedni od drugih bežimo. Šta se to dešava da mi 17 godina ne možemo da nađemo model koji su naši preci imali. Živeli su jedni pored drugih i funkcionisali verovatno mnogo bolje nego što mi funkcionišemo danas. To je nešto što me jako opterećuje."

I Milena Bogavac nije optimista po pitanju članstva u EU. "Nisam sigurana da će ove naše zemlje postati članice EU. To pre svega posmatram iz generacijske perspektive jer sam odrastala u zemlji koja je bivala sve manja. Viđali smo da može da bude sve gora, dok su se starije generacije pozivale na bolja vremena. Mi nismo odgovorili na pitanje šta je alternativa. Pričanje da EU nema alternativu samo pokazuje da nemamo odgovornost za svoju državu. Stalno pričamo kako će doći neko, ko će da kupuje, da donese svoje zakone, a mi ćemo se voleti, poštovati, biti uspešniji i priklanjati tome. To je potpuno pogrešan način razmišljanja i moramo da se suočimo sa time da sami možemo da uredimo svoja društva tako da budu dobra za svakog od nas. Ako nisu dobra za svakog, onda nisu ni za koga. To je jedino što nema alternativu. Jedino je pokušaj da svi budemo u svojim zajednicama odgovorniji, otvoreniji prema različitima, vredniji, jedino što nema alternativu. Ako se to ne dogodi, ovde neće biti sreće ni za jednu generaciju. Moja generacija je u tom smislu izgubljena i ne verujem da ćemo doživeti trenutak kada će se ovde živeti bolje. Ne volim ideju o izgubljenoj generaciji i pre bih mogla da kažem da je moja generacija na potezu i da ako se sada uozbiljimo i počnemo zaista da radimo, možda naša generacija može da bude ta koja je napravila ključni korak ka tome da ova društva u kojima živimo postanu bolja."

U okviru projekta "Tačka susreta" do kraja godine biće održane još četiri tribine, u Skoplju, Podgorici, Tirani i Preševu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine