Tačka susreta – Enver Petrovci, glumac, reditelj, pisac i profesor >

Ima li ko nešto lepo da kaže

"Stereotipi su proizvod nepoznavanja i neznanja, a predrasude, stereotipi, postojali su i za Bosance, Crnogorce, za svaki narod u Jugoslaviji, ne samo za Albance. I za to nije kriva naša generacija, bilo je to i pre nas. Ali tad su se puno pričali vicevi na tu temu, pričao sam ih i ja kad sam se šetao po Jugoslaviji. Čini mi se da više nema viceva, davno nisam čuo neki novi vic o Albancima i Srbima. A nije dobro što ih nema zato što je vic znak da je situacija opuštena. Čim se ne čuju vicevi, mora da ima neke tenzije"

Enver Petrovci, rođen u Prištini 1954, diplomirao je glumu prvo na Višoj pedagoškoj školi u Prištini, a zatim i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Glumačku karijeru je počeo u Beogradu, kao glumac bio angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212 i Beogradskom dramskom pozorištu, i glumio je na scenama cele bivše Jugoslavije. Pamte se njegove uloge Mitketa u Koštani u SNP-u i Istrefa u predstavi Kosančićev venac u Ateljeu 212. Igrao je u više od pedeset filmova i televizijskih serija. Napisao je četiri drame. U Prištini, gde živi od devedesetih, osnovao je pozorišta Dodona i Očevo pozorište. Profesor je na Univerzitetu u Prištini, i dalje glumi i režira na prostoru bivše Jugoslavije i Albanije.

Enver Petrovci je specijalni gost u filmu Radoša Bajića Braća po babine linije, koji je od prošle nedelje na repertoaru domaćih bioskopa. Bio je to povod ovom razgovoru.

"VREME": U filmu Braća po babine linije Radoša Bajića igrate Gruju, srpskog seljaka, koji insistira na običajima i pogleduje u nebo zbog drona za koji misli da je poslat sa Kosova da špijunira. Poslednji put ste snimali u Srbiji 1998. godine...

ENVER PETROVCI: Jeste, bio je to Stršljen u režiji Gorčina Stojanovića. Između ta dva filma glumio sam u Top je bio vreo, zvao me je Boban Skerlić, snimali smo u Bosni. Ja volim kad me ljudi zovu, i nema razloga da se ne odazovem svakom pozivu koji mi odgovara. Drago mi je što me se Radoš Bajić setio. U njegovom pozivu je bilo mnogo pozitivne energije i puno ljubavi, i nije mi palo na pamet da ga odbijem. Radoš je pun ljubavi. Lik koji igram u njegovom filmu, Gruja, je čovek kakvih ima svuda, u svakoj državi na Balkanu. Ja dobro poznajem tu vrstu ljudi.

Prilikom predstavljanja filma otkrili ste još jedan zajednički projekat sa Radošem Bajićem.

Gledajući ovaj film, shvatio sam zašto je Radoševa televizijska serija Selo gori, a baba se češlja bila uspešna. Zato što je iskrena. Mnogi scenaristi i reditelji šmiraju kako bi pridobili publiku. A Radoš to ne radi. On piše o sebi, o komšijama, o okolini, onako kako jeste, autentično, bez uticaja drugih. Svi smo mi pod uticajem drugih, i treba da budemo. Evo i ja pišem, i osećam da scenarija i knjige koje čitam utiču na mene, jer dok čitam, pomislim: ovo je baš dobro napisano, zašto da i ja ne napišem nešto slično. A to je pogrešno. Gubi se autentičnost. Radoš piše bez uticaja sa strane. Poželeo sam da i ja albanskom gledalištu podarim ovo što je Radoš podario svom narodu. Da njegovu seriju adaptiram za albansku televiziju. Ako budem umeo. On se složio, pod uslovom da ja režiram i da igram njegov lik, Radašina. Kaže, zato što ja najbolje poznajem i jedan i drugi mentalitet.

Televizija je moćan medij, pogodan za prenošenje poruke o zajedništvu koje je nemoguće ne učitati u vašoj ideji da albanskom gledalištu prenesete srpsku seriju.

Verujte mi, ne radim ja to zbog zajedništva nego zato što mislim da je serija dobra. A ako neko u tome vidi zajedništvo, nemam ništa protiv. Da je Radoš ovako kako je pisao o Šumadincima pisao o Kinezima, ja bih to radio. Seljak je seljak i u Šumadiji i tamo u Albaniji. Imaju iste probleme, apsolutno iste. A on je to pokazao.

Diplomirali ste glumu u Beogradu na Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi sa Darom Džokić, Danicom Maksimović, Sonjom Knežević, Branislavom LečićemKako se sećate dolaska u Beograd i studentskih dana?

Kad sam u Prištini završio prvu godinu glume na Višoj pedagoškoj školi, moj profesor Faruk Begoli mi kaže: "Ti bi trebalo da odeš u Beograd da studiraš, greota da ovde budeš." I ja odem. To je bilo 1973. godine.

Na prijemnom neko mi šapne da ne primaju ljude koji su već negde studirali glumu. Zato, kad me je profesor Miljenko Maričić koji je tada primao klasu pitao "šta si radio godinu dana posle gimnazije", ja slažem: "Studirao sam medicinu." Oni me ne prime. Odem kod Koče, sekretara Fakulteta, da uzmem dokumenta, a Koča, koji je prisustvovao prijemnom, pogleda me i kaže: "Ti da dođeš sledeće godine." Ja ljut kažem: "Neću da dođem." Ali mi je bilo milo što mi je to rekao.

Vratim se kući, i sve vreme mi se motaju po glavi te reči: "Da dođeš, da dođeš..." Završim ja glumu na Višoj pedagoškoj u Prištini, i opet dođem na prijemni u Beograd. Na pitanje profesora Minje Dedića, koji je te godine primao klasu, "šta si radio dve godine", ja kažem: "Studirao sam glumu." Nisam slagao. I, prime me u uži izbor. U hodniku mi priđe profesor Maričić, zapamtio me od prošle godine, i pita: "Imaš li gde da spavaš?" Ja kažem: "U hotelu." Bio sam u nekom levom hotelu. "Imaš li para?", pita me. Kažem da imam. "Nemoj slučajno da me lažeš. Nemoj zbog para da odeš kući", kaže mi jer je trebalo nekoliko dana da ostanem do sledećeg kruga prijemnog, što je meni bio znak da imaju nameru da me prime. I, prime me! Nisam imao kome da saopštim tu moju radost, ja odem na Kalemegdan i počnem da se derem: "Ja sam primljen, ja sam primljen!" Gledali me ljudi kao budalu.

Onda sam se vratio kući vozom, sačekali me otac i majka. Kad sam rekao da sam primljen, otac me zagrlio, a majka, vidim, u ćošku plače. Ja mislim plače od radosti, priđem, pitam: "Majko, što mi ne čestitaš?" A ona kaže: "Šta da ti čestitam? Pa ja sam od danas izgubila sina." I bila je u pravu.

Bili ste beogradski glumac, prvo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu...

... Tamo sam ostao samo nekoliko dana...

... a onda u Ateljeu 212 i na kraju u Beogradskom dramskom pozorištu. Zašto ste otišli iz Jugoslovenskog dramskog?

Pozvao me u JDP Dejan Mijač. Kad tamo, glumci nisu dolazili na probe, nedisciplina, rasulo, i ja sam izašao iz tog projekta. Ne znam, možda sam bio idealista, ali uradio sam ono što sam osećao da treba. Istini za volju, u to vreme sam se već spremao za Ameriku. To vam nisam rekao: jedan Amerikanac je gledao moju diplomsku predstavu, pa me pozvao da snimam neki film. Nisam znao engleski, pa odem na kurs u London da učim jezik, pa posle toga odem kod brata u Švedsku da izvežbam to što sam naučio na kursu.

I, jednog dana, zvoni telefon. Moj brat kaže: "Traži te iz Beograda neka Mira." Ja se javim, čujem: "Ovde Mira Trailović, direktor Ateljea 212." Ja sednem na dupe. Čuj, Mira Trailović traži mene, klinca! Nikada mi neće biti jasno kako me je pronašla čak u Švedskoj! Kaže mi: "Da dođeš, dali smo ti glavnu ulogu u predstavi Kosančićev venac." Ja kažem: "Gospođo, ali ja sam krenuo za Ameriku!" Ona kaže: "Kakva Amerika, tamo ćeš biti gastarbajter, dođi ti ovde. Završi ti ovu ulogu pa idi za Ameriku."

Meni se to dopadne, odem u Beograd, bude premijera, a po novinama krenu naslovi: "Rodila se nova zvezda!" Meni je to prijalo, osećao sam da sam voljen, da sam poštovan, i – zaboravim na Ameriku. Kosančićev venac smo igrali dok mi nije opala kosa i dok mi nije porastao stomak. U stvari, sve dok Atelje nije počeo da se renovira. Nije ni bio red da nastavimo, ja sam počeo da starim. Tako, nisam otišao u Ameriku, ali sam ostao u Beogradu.

Vrlo brzo po dolasku počeo sam da igram u svim beogradskim pozorištima. A kad je počelo da dolazi ono kritično doba, osetio sam potrebu da povezujem ljude, pa sam igrao po celoj Jugoslaviji: Banja Luka, Cetinje, Dubrovnik, Sarajevo, Niš, Subotica, Novi Sad, Tivat, Podgorica, Zaječar, Bar... Pa tako i u Prištini. Tamo sam igrao dve predstave, Konfiteor Slobodana Šnajdera u režiji Vlade Milčina sa Albanskom dramom, i Proces Franca Kafke u režiji Miška Milojevića sa Srpskom dramom. Glumio sam svuda po zemlji i osvajao ljude. Ja imam potrebu da me ljudi vole jer i ja volim. Volim da volim i da budem voljen. To sam celog života radio – voleo.

U pozorištu, na televiziji i filmu tumačili ste mnoge poznate likove iz srpske literature. Mitke iz Koštane u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu je uloga koju često pominjete. Zašto vam je ona posebno draga?

Između ostalog, jer sam sanjao kako razgovaram sa piscem Borom Stankovićem, gde mi on kaže da je tu ulogu pisao zbog mene i da mi u amanet ostavlja da je ja odigram u Narodnom pozorištu, jer sve do mene tu ulogu su pogrešno igrali.

Igrali ste u mnogim jugoslovenskim i srpskih filmovima. Ima se utisak da su za vas bile rezervisane uloge Albanaca.

Hoćete da kažete: zato što sam Albanac, reditelji su me uzimali da igram Albanca. Tačno je da znam albanski, ali igrao sam ja i na mađarskom, i na francuskom, italijanskom, engleskom, čak i na grčkom, iako ih ne znam. Znači, nije u pitanju to što vi mislite. U Stršljenu sam igrao Albanca, ali su u filmu igrali i Sergej Trifunović i Branimir Popović, Srbin i Crnogorac, na odličnom albanskom. Naročito Branimir. Pitao sam ga gde ga je učio, a on kaže nije, nego je rastao sa Albancima u Crnoj Gori. Ne verujem da me je Gorčin Stojanović izabrao zato što sam Albanac. Za lik Istrefa u Kosančićevom vencu u Ateljeu 212, razumem zašto su birali Albanca. To je glavna uloga, mora da je igra neko ko oseća taj mentalitet. Ali ja sam tamo igrao čoveka koji je posle rata došao u Beograd, ne zna jezik, treba da se snađe. Eto, igrao sam taj lik, a ne nekog Albanca. Ne zaboravite, odigrao sam oko 100 uloga a samo tri puta Albanca.

Kako se na osnovu kulture stvarao stereotip o Albancima?

Kako kod jedne tako i kod druge strane, stereotipi su proizvod nepoznavanja i neznanja. Inače, predrasude, stereotipi su postojali i za Bosance, Crnogorce, za svaki narod u Jugoslaviji, ne samo za Albance. I za to nije kriva naša generacija, bilo je to i pre nas. Tad su se puno pričali vicevi, pričao sam ih i ja kad sam se šetao po Jugoslaviji. Ali pričao sam ih kao neko ko ih je prevazišao, a ne kao neko s kompleksom. Pričao sam vic kao vic. Čini mi se da više nema viceva, davno nisam čuo neki novi vic o Albancima i Srbima. S druge strane, nije dobro što ih nema zato što je vic znak da je situacija opuštena, da je narod opušten. Čim se ne čuju vicevi, mora da ima neke tenzije!

Po dolasku u Prištinu osnovali ste dva pozorištaDodona i Očevo pozorište. Kakva su vaša iskustva s njima?

Pred rat u Sarajevu, igrao sam u Kamernom teatru 55 dramu Djelidba Skendera Kulenovića. Kao da sam predosećao da će je biti, djelidbe. Igrao sam konobara kafane, i imao sam monolog koji poziva na ljubav i mir, ne na djelidbu. Trebalo je da glumim plač. U publici, na premijeri, bile su glavešine sva tri entiteta bosanska. Kad sam ih video, počeo sam stvarno da plačem. Nisam mogao da izgovorim tekst zato što sam stvarno plakao. To mi je bilo zadnje igranje u Sarajevu.

Posle smo gostovali u Mostaru, gađali su voz u kome smo mi bili i slomili prozor. Vidim, biće sranja. I odem za Beograd.

Samo što sam stigao, počeo je rat u Sarajevu. Nisam mogao više da igram.

Napustio sam Beograd misleći da će to kratko trajati, a znate kako je bilo. U Prištini sam osnovao pozorište Dodona, pre podne za decu, uveče za odrasle. To pozorište još uvek radi. Onda se sve smirilo, umro mi otac, i ja sam od njegove kuće napravio pozorište, i nazvao ga Očevo pozorište. On bi zbog toga bio ponosan na mene. Nema stranca koji se nije čudio da neki kreten posle rata otvara pozorište. Svi su otvarali biznise, kafane, ja sam otvorio pozorište. Niko iz Ministarstva mi nikad nije došao, pozorište nije njihov nivo. Da sam otvorio kafanu ili javnu kuću, sigurno bi došli. Ministarstvo za kulturu mi nikad ništa nije pomoglo. Od mojih ličnih prihoda održavao sam pozorište četiri godine. Sa tim pozorištem dobio sam više nagrada nego celo Kosovo zajedno. Vidim, nema smisla održavati ga a da je država protiv toga. Pozorište je zatvoreno, ali je tamo gde je i bilo. Ponekad ga čistim i čekam neka bolja vremena za kulturu.

Da li pratite beogradsko pozorište i srpsku kulturu uopšte?

Samo iz novina, znači ne pratim. Prodao sam stan i u Beogradu i u Prištini kad sam pravio pozorište. Šta ćete, ludak ostane uvek ludak. Ali dobro, dao sam sebi oduška, uradio sam šta sam želeo.

Albanska kultura, pa i ona na Kosovu, za nas ovde je gotovo potpuna nepoznanica. Kako biste je dobronamernima predstavili u kratkim crtama?

Nažalost, došli su nekulturni ljudi kojima je nebitna kultura. Kao da ih neko plaća da unište sve što je u kosovskoj kulturi. Ne verujem da oni to rade namerno, već iz neznanja. Ne znaju šta imaju, pa ni šta uništavaju. I kad biraju direktore ustanova kultura, biraju poslušne ljude koji nemaju veze s kulturom. Pet godina nije snimljen nijedan film.

A kratki igrani film Shok, koji je ove godine bio nominovan za Oskara, i igrani film Tri prozora i vešanje Ise Ćosje koji je pre tri godine kandidovan za nagradu Oskar?

U filmu Shok samo su glumci Kosovari i govori se na albanskom. Sve ostalo je britansko, a Ćosjin film je počeo da se snima davno pre nego što je kandidovan. Ako se nešto i realizuje, sve je to samo zahvaljujući entuzijazmu. Pojedinaca.

Kako su u delima koja se bave najnovijom istorijom prikazani odnosi Srba i Albanaca?

Pa sad sam vam rekao da se tamo ništa ne dešava! Ja sam pre desetak godina imao divnu ideju da se napravi konkurs za scenario u svim zemljama u kojima žive Albanci, da se tako dobije desetak scenarija, i da scenario iz, na primer, Srbije režira srpski reditelj i tako redom, a da tema svakog tog budućeg TV filma bude priča o ljudima sa Kosova. Predložio sam to UNMIK-u, oni su u početku ideju prihvatili, i odjednom nestali. Kao da im je neko naredio da nestanu. Propalo je, ne znam zašto. Čudi me da je Miki Manojlović uspeo sa Romeom i Julijom. Možda je ono moje bilo prerano.

Da li postoji neki pozitivan uzor u istoriji i kulturi srpskog i albanskog naroda na kome bi mogli da se grade bolji odnosi u budućnosti?

Ne da postoje, nego ih je na stotine. Ma koliko da na Kosovu ima nepriličnih događaja, postoji neuporedivo mnogo pozitivnih primera u narodu. Slušao sam priče o divnim događajima, nema čoveka koji ih nije čuo. Razne priče, pa i o malim ljudima koji su žrtvovali svoju decu da bi spasli tuđe dete. Po novinama se stalno priča o ružnim stvarima, toliko se to ponavlja da se dobija utisak da nam se samo ružno dešava. A toliko dobrog ima među nama. Ali, dobra vest nije novinska vest. Ako sam ja tebe ošamario to jeste vest, a ako sam te poljubio to nije vest. Strašno.

Imate li vi neku takvu priču?

Naravno da imam i to ne samo jednu već na desetine. Evo na primer. Moja se kuća graniči sa dvorištem pravoslavne crkve Sveti Nikola u Prištini. Ja sam pored nje rastao. Crkva ima veliko dvorište sa nekoliko grobalja. Pop je u ono vreme dozvolio samo mome ocu da sruši dvorišni zid koji je odvajao naše i crkveno dvorište. Ostalima nije dozvoljavao, iako su bile srpske kuće. U crkvenom dvorištu je raslo puno voća, trešnje, jabuke, kruške, ali ja nisam smeo da ih berem od oca. S vremenom sve su te voćke propale. Posle rata sam u crkvenom dvorištu posadio 20 voćki i cveće po crkvenom groblju. Komšije su me gledale kako sadim cveće, bilo je to posle rata. Mogao je neko da mi kaže: "Šta to radiš, čuvaš srpska groblja?", ali mi niko ništa nije rekao. Nikad niko. A sve su bili Albanci oko mene. Ali to nikad nijedan novinar nije napisao, to ih ne zanima, zato što je lepo. Takvih priča ima puno.

Drug Tito nije bio lud kad je zabranjivao da se priča o ružnim događajima. Nije demokratija pisati samo ružno. Kad se mali ljudi budu oslobodili i počeli da pričaju ono što zaista misle jedni o drugima, kad Srbin bude smeo da kaže: "Mene je spasao Albanac", onda će nam biti dobro. Kad se oslobodimo da pričamo i ono što osećamo, ono što nam nisu nametnuli političari. Političari su nametnuli samo ružno. Narodu je nametnuta ružna politika, narodu treba da daš pozitivnu energiju, da ga vaspitaš da voli, a ne da pojačavaš njegovu ružnu energiju. A narod hoće da živi. Da živi u miru i ljubavi.

Da li kultura može pomoći u prevazilaženju istorijskih i političkih trauma?

To joj je zadatak. Učestvovao sam na književnom festivalu Krokodil u Beogradu. Eto, to je jedan pokušaj, ali opet pokušaj pojedinca, entuzijazam. Takva misija mora da krene odozgo. Nisam vam za džabe maločas pomenuo Tita. Kakvih krvavih stvari je bilo za vreme Drugog svetskog rata, Jasenovac na primer, pa je Tito to polako sve uspeo da pomiri i to sa nepismenim narodom. Ovo što danas radi Evropa, to je uradio Tito i to sa nepismenim narodom. Evropska unija je savremeno bratstvo-jedinstvo. Znači, kad politika hoće da nametne mržnju, ona će da je nametne. I obrnuto. Pojedinac nema te moći. Može samo da pokušava.

Trebalo bi da radim sa Zoranom Ristićem, rediteljem koji živi u Gračanici, predstavu po mom tekstu Balkanski prokletnici. Igrali bi kosovski glumci, srpski i albanski, svako na svom maternjem jeziku. To je priča o deci rođenoj u mešovitim brakovima. Kad je mir, ljudi su okej prema njima, a kad nije mir, niko ih ne voli. Prokletnici su. Srbi im kažu da su albanski špijuni i obratno. Nadamo se da će UNMIK imati interesa da finansira našu predstavu.

Da li su baš svi mostovi između Srba i Albanaca porušeni?

Da jesu, vi i ja sad ne bismo sedeli ovde. Narod je spreman da mu se dogodi bolje, samo neko treba da ga u tome podrži.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine