Tribina – »Šta je to Balkan, šta pričaju o njemu i šta bi Balkan mogao da bude« >

Bliskost koja razdvaja

Negde između starih i novih sukoba i pomirenja narodi na Balkanu su i dalje udaljeni jedni od drugih. Dugačak je put od predrasuda i stereotipa do upoznavanja i razumevanja. Umesto što se, kao do sada, u prvi plan stavlja sve ono što razdvaja narode Balkana, treba poći od onoga što nas spaja. To važi i za odnose Albanaca sa drugim balkanskim narodima

Koje su tačke susreta balkanskih naroda, šta ih spaja, a šta razdvaja, koje vrednosti mogu da nastanu iz zajedničkog delovanja, bila su neka od pitanja na tribini "Šta je to Balkan, šta pričaju o njemu i šta bi Balkan mogao da bude", održanoj u petak 11. marta u organizaciji nedeljnika "Vreme". Ovo je bila prva tribina u okviru projekta "Tačka susreta", koji podržavaju Fondacija za otvoreno društvo, Srbija i Foruma ZFD, a koji se bavi albanskim pitanjem na Balkanu, to jest odnosom albanskog naroda sa drugim narodima u regionu, pre svega sa Srbima, Makedoncima i Crnogorcima. Serija tribina koja je počela u Beogradu, a nastavlja se u Prištini, Preševu, Tirani, Podgorici i Skoplju jeste pokušaj da se utvrdi koliko su narodi na ovom prostoru podlegli stereotipima, koliko ti stereotipi odstupaju od stvarnosti i koliko se ovi narodi zaista poznaju.

O svim i drugim pitanjima govorili su Predrag Miki Manojlović, glumac i reditelj, Nedžmedin Spahiju, profesor univerziteta u Tirani, Tetovu, Prištini i Hamburgu, Dejan Đokić, istoričar, profesor na Goldsmits koledžu Univerziteta u Londonu, i Džabir Deralja, analitičar i predsednik nevladine organizacije Civil – Centar za slobodu iz Skoplja. Moderator je urednik RTS-a Zoran Stanojević.

"Ne postoje narodi geografski tako bliski, tako blizu jedan drugom, a tako udaljeni", započeo je svoje izlaganje Predrag Miki Manojlović. "Ne vidim pandan tome, čak ni u Izraelu. A to je apsurd." Manojlović je rekao da pametna i inteligentna javna reč ima svoju vrednost ako se dobro čuje, a da bi bila prodorna, njom moraju da se služe oni koji znaju da je formulišu, oni koje ljudi žele da čuju. "Slabost toga je što mnogi ljudi koji su iz najboljih namera želeli i žele da govore, ne mogu da prodru u javnost, i to je tako od ratova koji su vođeni pa sve do danas", smatra Manojlović i dodaje da je mnogo važnije od priče da se deluje praktično.

"To je najvažnije. Mislim da na istom prostoru ovako udaljene narode zaista mogu da približe samo vidljivi zajednički napori", rekao je Manojlović na početku tribine i nastavio: "Mi možemo da pričamo o raznim stvarima. Ja o istoriji ne mogu da govorim, tu su ljudi i nauka koji to mogu. Ja mogu da govorim o sopstvenim iskustvima koja su me obogatila i potvrdila da je mogućnost zajedničkog stvaranja tako udaljenih naroda veoma velika, samo je potrebna hrabrost da se to učini. Treba delati, javno i glasno govoriti. Ali, na prvom mestu, treba raditi."

ULOGA SVETSKIH SILA: Istorija i geografija uticali su na to da je Balkan danas takav kakav jeste, smatra Nedžmedin Spahiju: "Balkan je takav kakav je u kontekstu sveta, on je deo sveta i područje koje povezuje tri kontinenta. Balkan o kome mi govorimo, na koji imamo asocijaciju, jeste Balkan poslednja dva veka. On je takav zato što smo mi takvi, svi mi koji činimo balkanske narode, ali on je takav i u zavisnosti od toga kako drugi utiču na nas."

Spahiju je zatim podsetio kako su nastale moderne nacije na Balkanu i koji narodi su uticali na stvaranje određenih nacija na ovim prostorima. "Najstarija moderna nacija na Balkanu je grčka nacija, nastala početkom 19. veka pod uticajem tri tadašnje svetske sile – Engleske, Rusije i Francuske. Zato su se i prve stranke u grčkom parlamentu zvale engleska partija, francuska partija, ruska partija, koje su više od interesa svog naroda u tada krhkoj državi Grčkoj branile interese tih sila. Bugarsku naciju stvorili su Rusi i Nemci. Oni su se poslednjih 150 godina takmičili ko ima više uticaja i kako su koje političke snage u Bugarskoj imale prevlast, tako su se menjali stavovi o tome da li su Bugari Sloveni ili su turkijski narod koji je prihvatio slovenski jezik. To se događalo u zavisnosti od toga da li su na vlasti proruske ili pronemačke partije.

Isto je bilo i kod Rumuna", nastavio je Spahiju. "Ulogu u stvaranju rumunske nacije imali su Francuzi, Nemci i Rusi i u tom krugu se vodila unutrašnje politička borba. Kod Srba su na početku veliki uticaj imali Rusi i Nemci, ali od početka 20. veka Nemci su izbačeni iz igre, a upražnjeno mesto dobijaju Englezi i Francuzi. Ako pročitate Garašaninovo Načertanije, videćete jasno kako politika Srbije treba da se odnosi spram ovih svetskih sila i koju su oni ulogu odigrali i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Albansku naciju su stvorili Nemci i Englezi. U oba svetska rata Albanci su bili na strani Nemaca, ali su Englezi dosta ulagali u njeno stvaranje i nisu dozvolili da Albanija nestane sa zemljopisne karte. Na sva previranja tokom ova dva veka uticaj su imali odnosi između svetskih sila. Kako su se one odnosile jedna prema drugoj, tako su se odnosile i nacije na Balkanu. Sada se na svetskoj političkoj sceni konfrontiraju dva bloka – Zapad i Rusija – i bitka na Balkanu se i dalje odvija u tom kontekstu. Tako se mogu objasniti i sukobi i raspad Jugoslavije koji su doneli mnogo nesreće i pitanje je ko je više dobio, a ko izgubio. Moj je stav da su svi izgubili, samo što su neki izgubili manje, a neki više. U ratu gube svi."

MIGRACIJA, METODOLOGIJA, MAŠTA: Svoje izlaganje istoričar Dejan Đokić počeo je rečima da će se ono vrteti oko tri "m": migracije, metodologije i mašte. "Prvo ‘m’ su migracije. Šira tema ove tribine ‘Balkan kao tačka susreta’ podsetila me je na kratki opis Balkana istoričara Trajana Stojanovića u knjizi Balkanski svetovi: prva i poslednja Evropa u kojoj je napisao da je Balkan raskrsnica kultura i civilizacija koju skoro svi žele da pređu ili da spreče druge da je pređu. Mislim da trenutna tragična izbeglička kriza potvrđuje na neki način ovaj opis profesora Stojanovića. Zaista, istoriju Balkana možemo posmatrati kao jednu dugu istoriju migracija; svakako, tako možemo shvatiti i istoriju Srba, ali mislim i ostalih naroda na Balkanu. Nisam siguran, ali možda su zbog toga balkanski narodi bar do sada humanije tretirali izbeglice sa Bliskog istoka nego ostali Evropljani iz centralnih, pa i nekih zapadnih delova kontinenta, mada se sada, izgleda, i ovde stvari menjaju."

Drugo "m", objašnjava Đokić, tiče se metodologije, odnosno metodološkog pristupa. Dok je razmišljao o ovoj temi, zaključio je da treba da budemo veoma obazrivi kada su u pitanju bar dva njena aspekta. On kaže da treba sa izvesnom dozom skepticizma pristupiti tako nestalnim, heterogenim i na kraju konstruisanim kategorijama kao što su nacije ili možda grupe nacija. "Verska, društveno-kulturna, etnička i lingvistička heterogenost Južnih Slovena je danas opšteprihvaćena i na neki način je bila prihvaćena i 1918. godine", rekao je Đokić. " Nju su prihvatali čak i njeni najentuzijastičkiji pobornici, intelektualci koji su priznavali da imamo jugoslovensku državu, ali da još uvek nemamo jugoslovenski narod, odnosno naciju, i da tek treba da je stvorimo. Međutim, te različitosti ne treba preuveličavati, čak ni danas, posle relativno skorih ratova i onih ratova iz četrdesetih godina prošlog veka, jer iako Jugoslavije više nema, iako je više nikada neće biti, iako verovatno nikada nije bila potpuno integrisana, čini mi se da nije potpuno nestala i da nije potpuno dezintegrisana, jer i dalje postoje zajednički jezički i kulturni prostori, više sličnih kultura od Alpa i Trsta na severozapadu do Đevđelije i Crnog mora na jugoistoku."

Praveći paralelu, Đokić je rekao da je heterogenost među Albancima manje poznata, čak i među narodima koji žive u susedstvu. On je postavio pitanje o tome na koje se Albance tačno misli kada se govori o "Albancima" – na Albance iz Albanije, na Albance sa Kosova i iz Makedonije ili možda na Albance iz Grčke, Crne Gore ili sa juga Srbije?

"Osim ovih političko-međunarodnih podela, postoje i druge podele koje se kreću lingvističkim linijama između Gega i Toska koji govore dva dosta različita dijalekta, čije su razlike mnogo veće negu između Srba i Hrvata. Ili recimo verska heterogenost – iako su većinom Albanci muslimani, ima i rimokatolika, pravoslavaca, naravno da ima i ateista", nastavio je Đokić.

On je rekao da je drugi aspekt koji treba da imamo na umu i prema kome treba da budemo obazrivi pitanje pomirenja. "Mislim da je ovo pitanje dosta kompleksno, treba mu prići hladne glave i realno; bez minimalizovanja ili pak preuveličavanja podela izazvanim sukobima iz bliže i nešto dalje prošlosti", rekao je Đokić i dodao da ne treba zaboraviti da postoje i duboke ideološke podele unutar pojedinih naroda, a ne samo između različitih naroda i kao primer naveo Srbiju i Hrvatsku u kojima se vode velike debate oko Drugog svetskog rata iz koga su proizašle podele koje još uvek nisu prevaziđene.

"Da ne pominjem Grčku gde je građanski rat trajao sve do kraja četrdesetih godina prošlog veka. Mislim da je sličan slučaj sa Albancima i Rumunima, da se ograničim samo na balkanske narode. Međutim, to ne znači da treba odustati od razgovora, komunikacije, preispitivanja prošlosti i uopšte od ideje pomirenja. Čini mi se da toj ideji treba pristupiti sa više mašte, a mašta je moje treće i poslednje ‘m’", rekao je Đokić.

"Čini mi se da moje kolege istoričari, ali i neki antropolozi, sociolozi i politikolozi treba da izađu iz okvira nacije i da svojim istraživanjima pristupe malo više iz komparativne i transnacionalne perspektive", nastavio je on. "Naravno, ne tvrdim da je nacionalna istorija nepotrebna i da je treba odbaciti, ali mislim da je svaka dobra nacionalna istorija svesna šireg konteksta i svojih limita. Takođe, svestan sam da postoje objektivni razlozi što moje kolege više deluju u nacionalnim okvirima; pre svega to je nepoznavanje jezika, a zatim nedostatak sredstava za istraživanje u arhivima susednih zemalja. Meni nije poznato da bilo ko od mojih kolega iz Srbije ko piše naučne radove o Albancima na Balkanu, o Kosovu, o ideji Velike Albanije, uopšte zna albanski. Poznato mi je, međutim, i mogu da se setim dvoje ili troje kulturnih istoričara ili antropologa iz Albanije koji odlično znaju srpski, ne samo da čitaju nego i da govore, zbog toga što im je taj jezik potreban za njihova naučna istraživanja. Takođe, svestan sam da postoje primeri komparativnog pristupa pitanju albanskih odnosa sa susednim narodima."

SPLET KULTURNIH NASLEĐA: Pozivajući se na istoričarku Mariju Todorovu, koja u svojim radovima Balkan definiše i kao jedan prostor i društvo ili možda više društava koja određuju zajednička istorijska nasleđa, Đokić kaže da Balkan treba shvatiti kao grupu istorijskih nasleđa – osmanlijskog nasleđa, nasleđa državnog socijalizma, odnosno komunizma... "Manje-više svi Albanci i svi Južni Sloveni dele ova nasleđa. To verovatno objašnjava zašto je Lepa Brena tako popularna u Albaniji, kao što smo videli iz filma Gorana Paskaljevića Medeni mesec, odnosno zašto je predstava Dušana Kovačevića Balkanski špijun tako popularna u Albaniji. Jedna od tema za istraživanje je stvaranje nacije u 19. i 20. veku. Zašto su Albanci i pored velikih razlika uspeli da stvore manje-više kompaktnu naciju uz sve svoje heterogenosti, a Južni Sloveni nisu. Takođe, po pitanju otpora i kolaboracije u Drugom svetskom ratu situacija je vrlo slična u Grčkoj, u okupiranoj Jugoslaviji, u Velikoj Albaniji tada pod patronatom Italije i kasnije Nemačke. Tu je međunarodni položaj za vreme Hladnog rata. Mi smo u Jugoslaviji bili ponosni na to da smo izvan sovjetskog bloka, ali zaboravljamo da je i Albanija izašla iz sovjetske dominacije kada se vezala za Kinu, te su osamdesetih godina odnosi između Hodžine Albanije i Titove Jugoslavije bili relativno dobri. I 1978, kada Albanija nije više bila pod patronatom Kine, par godina pre demonstracija u Prištini, ti odnosi su bili veoma dobri. Takva istraživanja bi ne samo na jedan maštovitiji način zaobišla nacionalne ograde, već bi dovela i do zanimljivih rezultata i pokazala da verovatno ima više sličnosti nego razlika među balkanskim narodima kada je istorijsko iskustvo u pitanja. Naravno da bi se pokazalo da ima i dosta razlika i specifičnosti, međutim te specifičnosti verovatno ne bi bile toliko velike, a ne bi nužno bile ni određene nacionalnim razlikama."

RATOVI I POSLEDICE: Nakon sukoba na Balkanu početkom devedesetih godina prošlog veka biće potrebni vekovi da se duhovi smire, smatra Džabir Deralja. "Bilo je tako neverovatnih zverstava da je nemoguće da od toga pobegnemo, koliko god da želimo. Ono što ja kao aktivista za ljudska prava vidim jeste da su za to odgovorne institucije koje su kidnapovali nacionalisti i onda organizovali tako neviđeno ludilo na Balkanu da više ne možemo da izbegnemo da su interpersonalni ljudski odnosi totalno kontaminirani nasiljem. Zato držim institucije odgovornim za čitavo zlo koje se događa tokom istorije, a ne ljude, pojedince, pa čak i grupe."

Na pitanje Dejana Đokića o kojim Albancima je zapravo reč kada se uopšteno govori o "Albancima", Deralja smatra da treba govoriti o tri različita nivoa – izvornoj, matičnoj državi Albaniji, o Kosovu, kao novoj državi Albanaca, i o velikoj manjini Albanaca u Makedoniji. "Te, uslovno govoreći, tri Albanije takođe su različite, ne zato što su Albanci različiti ili zato što su Srbi ili Crnogorci različiti, već zato što su institucije unutar ta tri pravna entiteta različitih stanovišta i sa različitim koncepcijama, koje svojom agit-prop mašinerijom unutar svojih granica rade na socijalnom inženjeringu koji utiče na pojedince, grupe i etničke zajednice. Isto važi za Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Grčku, Makedoniju... U Makedoniji već deset godina vlada makedonska nacionalistička partija u poznatom maniru iz neke ne tako daleke prošlosti, a njen koalicioni partner je već osam godina albanska partija bivšeg komandanta UČK iz Makedonije. Oni zajedno rade na potpirivanju međuentičkih i međuverskih tenzija. To se dogodilo i 9. maja prošle godine, ironija je da je to Dan Evrope ili Dan pobede nad fašizmom, kada je u Kumanovu poginulo deset kriminalaca i osam makedonskih policajaca. Tada su se na trgu u Kumanovu okupili Makedonci, Albanci i Srbi i zajedno uprli prstom u vlast i rekli da je to režirani mali rat koji je trajao 48 sati, ali je bio toliko razoran da je podsećao na Šantićevu ulicu u Mostaru nakon rata. Tako je bilo i tokom građanskih protesta protiv autokratske vladavine u Makedoniji kada su se zajedno vijorile makedonske, albanske, turske, srpske i romske zastave. Ne znam da li ste ikada videli neki snimak na kome se vide povezane albanska i srpska zastava. To se dogodilo 5. maja u Makedoniji i u toku protesta u junu prošle godine. Ipak se dogodilo da su građanke i građani iz svih etničkih zajednica došli zajedno zato što su imali jednog zajedničkog neprijatelja, a to je bio onaj ko je oteo njihovu slobodu izražavanja, demokratiju i ljudska prava. Na tom institucionalnom nivou nalaze se Makedonci i Albanci."

PODELE: Slažući se sa svim prethodno rečenim, Nedžmedin Spahiju kaže da bi sva tri govora mogao da potpiše i spoji u jedan govor. "U svakom slučaju, ako treba da ponovim ono što je Miki rekao, da su odnosi između Srba i Albanaca bili teški, ponekad neprijateljski, da su njima dominirali kulturni stereotipi, žrtve i nesreće, to je gola istina. Kao što je gospodin Đokić rekao u vezi sa podelama unutar nacija, činjenica je da je svaka balkanska nacija duboko podeljena iznutra i nakon pada komunizma ima problem i sa rehabilitacijom određenih istorijskih ličnosti i prikrivanjem zločina. Na primer, kada se radi o Nediću, kaže se da ne može da se rehabilituje zbog toga što je on učinio zločine, a istovremeno se izostavljaju ili zaboravljaju zločini partizana. Nekoliko bi decenija nakon pada komunizma trebalo govoriti ne samo o zločinima jedne strane već o zločinima svih strana i svakom dati mesto u istoriji i društvu. Ono što je Džabir Deralja govorio, zaista je tužno, kako se oni koji čine vlast u Makedoniji, i Makedonci i Albanci, poigravaju međusobno na štetu sopstvene države i sopstvenih građana. Neki tobože hoće da grade veliki krst u gradu, a drugi hoće da ih spreče. Loše je što su takvi ljudi na vlasti."

SAĐENJE DEMOKRATIJE: Jedna od bitnih tema za albansko pitanje i pitanje balkanskih naroda uopšte jeste pitanje demokratije i njenog stvaranja i održavanja, smatra Miki Manojlović. "Ja ne mislim da je demokratija stvar koja može da se zasadi u bilo koji deo Zemljine kugle i da procveta istog trenutka. Dođe neko i kaže sad je pao Berlinski zid, počela je demokratija, izvol’te. Demokratija je luksuz istorije i pređenog puta jednog ili više naroda, građana koji stiču iskustvo i na osnovu tog iskustva, zaključaka i sazrevanja eventualno dolazi do nekog nivoa demokratije. To ne ide brzo. Pitanje je koliko izbornih ciklusa treba da prođe i kako se stiče to iskustvo. Naša iskustva su katastrofalna i ekstremna, ona nisu dobra, ona su loša i loš preduslov za demokratiju, za razumevanje kako se do tog pozitivnog iskustva dolazi. Ja govorim o Srbiji i pitam se kako je moguće da mi učimo istoriju od Filipa Višnjića. Imamo jednog slepog čoveka i usmeno prenošenje narodnih pesama s kolena na koleno. Zar vi mislite da Turska, kao jedna napredna, ozbiljna imperija, nije zabeležila svaku i najmanju stvar, kao što to rade ozbiljne države? Pitam se koliko to vekova treba da prođe da neko odavde zađe u turske arhive, da nauči turski i kaže nam šta se zaista događalo. Dokumentacija o tome svakako postoji. Mi učimo istoriju iz doživljaja koji mutira. Za mene je to strašno zanimljiva stvar. Demokratija se ne može ubrzati, jednostavno moramo da stičemo prava iskustva, da donosimo zaključke i da ne ponavljamo greške koje smo već mnogo puta ponovili pre nego što je demokratija bila zasađena kod nas."

KULTURNO DELOVANJE: Kada se institucije države usude da uskraćuju ljudska prava i slobode, bilo da su to individualna ili kolektivna prava, tada nastaju interetnički i intraetički sukobi unutar zajednica, smatra Džabir Deralja. "Interetnički, zbog jezičke i često verske razlike, a intraetički zato što neke elite žele da osvoje neku poziciju, vlast i moć unutar zajednice i onda ostale proglase neprijateljem. Tako dolazimo do situacije u kojoj institucije koje su nezrele ili koje su kidnapovali nacionalisti i kriminalaci šire uticaj preko medija i obrazovanja koje kontrolišu i tako povećavaju tenziju i šire mržnju. Miki Manojlović je rekao da ne postoje narodi tako bliski, a tako udaljeni kao što su ovi na Balkanu i da se tome treba suprotstaviti delovanjem. Onda je Đokić posebno dotakao to da su mašta, kultura, umetnost ono što može da premosti razlike i da zbliži ljude. Nedžmedin je govorio o istoriji, o tome kako je Balkan onakav kakav jeste zbog toga kakvi smo mi, ali i zbog drugih, zbog uticaja velesila, ali je izrazio nade da na tome može da se radi i puno toga postigne. Savremena umetnost ili rokenrol su deo civilizacije koji sve može da okupi za istim stolom."

Sa tim da treba delati slaže se i Đokić, i dodaje da upravo Miki Manojlović dela svojom predstavom. "Pomenuo sam scenu iz filma Gorana Paskaljevića gde na jednoj svadbi u Tirani svi slušaju Lepu Brenu i pevaju, ali to se možda može objasniti osmanskim nasleđem. Ili uspeh Balkanskog špijuna u Tirani. Jedan od razloga zašto je popularan jeste možda razumevanje situacije u socijalizmu. Šekspir isto može da nam pomogne da premostimo te razlike, baš kao i rokenrol. Ako ne grešim, grupa Repetitori iz Srbije je nedavno svirala na Kosovu, ne samo u srpskim enklavama već i pred albanskom publikom, i navodno je bilo dosta uspešno, ne znam detalje."

Đokić je saglasan sa time da su s raspadom Jugoslavije svi izgubili i primer koji je Džabir dao, da se opozicija u Makedoniji ujedinjuje uprkos etničkim i nacionalnim podelama, smatra zanimljivim i dodaje da je rekao da postoje unutarnacionalne podele, ali da postoji i međunacionalna saradnja, a da su razlike možda više političke.

ISTORIJSKE GREŠKE: Upitan na koje greške je mislio kada ih je na početku pomenuo, Miki Manojlović kaže da je govorio o istorijskim greškama, pogrešnim istorijskim odlukama, čije je ishodište nepružanje ruke svom komšiji i neizgovaranje reči Mirdita (Dobar dan). "Ne možete zajedno da živite dole, a da ne govorite ta dva jezika podjednako dobro. Ne može se pendrekom sto godina jedna teritorija držati i smatrati da si njen vlasnik. To je moje odavno izrečeno mišljenje koje stalno ponavljam. Ta ničim izazvana superiornost samo rađa otpor, uz sve što ide uz to. To su te greške. Dakle, osnovna greška od koje počinju i kulminiraju sve ostale jesu naše porodice u kojima rastemo i u kojima počinjemo da stičemo otpor prema nekom ko je Šiptar, a nije Albanac. Tu počinjemo da mrzimo, a onda ulazimo u sistem vaspitanja, društva i tako dalje. Te predrasude se stvaraju u porodici, tu sve počinje, a završava se verovatno kako se pojedinac snađe."

Komentarišući svoju konstataciju da su u ratu svi gubitnici, Nedžmedin kaže da je to podsticaj za saradnju i dodaje da je tri decenije Hrvatska bila razvijenija od Mađarske, Srbija od Rumunije, Makedonija od Bugarske, Kosovo od Albanije, a da je sada situacija suprotna u svim ovim slučajevima.

Sa ovom konstatacijom da u ratu gube svi, nisu u potpunosti saglasni Đokić i Deralja. Đokić kaže da je to gledište pojednostavljeno i da svi nacionalizmi na Balkanu misle i da su pobednici i da su gubitnici. "Ako gledamo samo jugoslovenski prostor, možemo da kažemo da su možda Hrvati najveći pobednici jer su se rešili srpskog pitanja, ali sa stanovišta hrvatskog nacionalizma to nije sasvim jasno jer nisu dobili ništa u Bosni, bar nisu dobili entitet, i drugo, i dalje su paranoični oko jugokomunista i Srba, kojih ima sve manje. Ako gledate Srbiju, ona bi rekla da su oni najveći gubitnici, međutim pola Bosne je jedna kvazidržava koja ima srpsko ime. Albanci isto mogu da kažu da su dobili još jednu državu, ali da im ustav zabranjuje da se ujedinjuju sa nekom drugom državom. Dakle, svi ti nacionalizmi sebe vide i kao gubitnike možda čak više kao gubitnike, nego kao pobednike", smatra Đokić.

ZVERSTVA I INSTITUCIJE: Kada je reč o zverstvima i ratovima koji su početkom devedesetih godina prošlog veka pogodili Balkan, Džabir smatra da su institucije koje su kidnapovali nacionalisti i kriminalaci krive i odgovorne zbog toga šta se događalo na terenu. "Oni su izgubili kontrolu nad onima koje su organizovano poslali na bojna polja kako bi oduzeli živote i teritorije od ‘neprijatelja’. Da institucije nisu bile to što su bile, da nisu odigrale najprljaviju moguću ulogu, sve se to ne bi ni dogodilo. Balkanski narodi nisu ni krvoločniji ni manje krvoločni od bilo kog drugog naroda na kugli zemaljskoj."

U tim zverstvima pomenuta reč mašta imala je i te kako negativan predznak, smatra Miki Manojlović. "Ubilačka mašta balkanskih naroda vrlo je razvijena. Oni imaju toliko mašte da ubijaju na vrlo kreativne načine. Verovatno su i Englezi imali takvu vrstu mašte pre četiri veka i bliže, ali su to kasnije pretvorili u neku vrstu discipline i drugu vrstu socijalnog ponašanja i uticaja koji su imali. Svoje nacionalne ciljeve su ostvarili i tu su se smirili. Ta mašta koja može da bude zaista kreativna mašta, ima i ovaj negativan predznak."

ZLOUPOTREBA ELITA: "Svi balkanski narodi imaju svoje intelektualne i kulturne elite koje su u stvari izdale čovečanstvo i ušle u pogone onih elita koje drže vlast i institucije", smatra Džabir Deralja. "Kada bi intelektualci i umetnici radili više u svom vlastitom okruženju na tome da emancipiraju vlastite zajednice ili društva, ta društva bi bila otvorenija, prijateljskija i radila bi puno intenzivnije na stvaranju jedinstvene istorije i kulture na ovom području. To je apsolutno moguće i nije nikakav levičarski ideal jer u svakom društvu na Balkanu postoje veoma dobri primeri intelektualaca i umetnika koje su elite prozivale da su izdajnici nacionalnih interesa, ali oni su izdržali te pritiske i još uvek izdržavaju. Imaju probleme da rade, probleme sa egzistencijom, ali su istrajali na kursu čovečnosti, nasuprot onome što je trend nacionalnih interesa, to jest nacionalizma." On dodaje da je siguran u to da je moguće da se intelektualne elite i umetnici zajedno okupe, da stvore jedinstvenu istoriju, jer ukoliko se takva jedinstvena, zajednička istorija ne stvori, uvek će biti krvoprolića.

Ne može kultura da sprovodi političke odluke i dogovore, smatra Manojlović. "Koliko smo puta mi pravili mostove u staroj Jugoslaviji, a onda dođe politika i sruši taj most kao od šale. Postavlja se pitanje kako da do toga ne dođe. U biti toga su vaspitanje i obrazovanje, odnosno kultura življenja i razmišljanja." On dodaje i da u pravcima umetnosti nema ničega dogovorenog i da se oni jednostavno dogode. "U umetnostni se procesi ne mogu kontrolisati i programski stvarati zajedničke ideje. Bilo je pokušaja. To je proces. Ali se uvek pita i politika. Umetnost bez pristojnog odnosa sa politikom ne može da živi."

Da kultura i politika nisu odvojene smatra i Đokić i podseća na reakciju Bijelog dugmeta na krizu Jugoslavije osamdesetih godina. "Pozvali su Svetozara Vukmanovića Tempa i hor pionira i pevali Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo i snimili prvu pesmu na albanskom, Kosovka. Pretpostavljam da to nije išlo kroz institucije, već je bilo nezavisni potez. Slažem se da su to dve različite sfere, ali često i nisu."

Na prostoru bivše Jugoslavije nema mnogo ljudi koji mogu da uđu u svaki kutak te bivše zemlje i da budu rado prihvaćeni, smatra Manojlović. "Vrlo malo ih je jer su se mnogi uprljali tokom ratova i zbog nacionalnih interesa svojih država. Mlada generacija da, ali ova naša, stara, koja se zaprljala, ne. Kada smo bili u Prištini igrali smo Romea i Juliju četiri puta u Nacionalnom pozorištu", zaključuje on.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine