VREME | BR 1141 | 15. NOVEMBAR 2012. >

LJUBA POPOVIĆ: Logika vrednosti

"EVO I REČENICE KOJA OBJAŠNJAVA SVE: ČUVENI LEO KASTELI, KOJI JE BIO OTAC MODERNE U NJUJORKU, KAD SU GA PITALI DA LI VERUJE U MODERNU, ON JE REKAO, NE, JA SAMO VERUJEM U JAKE LIČNOSTI. NIJE DOVOLJNO SAMO SLIKATI"

U Modernoj galeriji Valjevo, koja je, kako kaže akademik Ljuba Popović, sa jednom stolicom i telefonom postala jedna od najprestižnijih u Srbiji, otvorena je Ljubina izložba, sa 36 slika iz kolekcije Ivana Ćurkovića, našeg poznatog sportiste i sportskog funkcionera, nekadašnjeg golmana Partizana i Sent Etjena i viteza Legije časti. Bila je to prilika da sa akademikom Popovićem, koji je skoro 50 godina u Parizu, progovorimo o kolekcionarstvu, slikarstvu, kulturi i kulturnoj politici, pa i politici...

"VREME": U vašem tekstu, u katalogu izložbe, kažete da niste odgonetnuli kolekcionara Ivana Ćurkovića, koga ste svrstali u familiju iskrenih ljubitelja umetnosti?

LJUBA POPOVIĆ: Njegovo kolekcionarstvo je za mene enigma, on nije čovek koji se time bavi kao zanatom. Kad je prvi put došao kod mene u atelje, početkom devedesetih, gledao je slike i otišao. Posle nedelju dana zove telefonom i kaže, ona slika desno u ćošku, ne mogu da je se otarasim, mogu li da je kupim. To je bila slika Kapija, veliki format, posvećena Frederiku Polu, piscu SF romana. Mislio sam da se radi o trenutnoj zabludelosti, ali je Ivan, malo-pomalo, oformio pravu kolekciju od 36 mojih slika, i to sa prefinjenim ukusom, što je bilo teško očekivati od jednog sportiste, makar on bio i prvoklasan. Ali suština njegove motivacije za sakupljanje slika, i to baš mojih, jer ja sam na kolekcionarstvo uvek gledao kao na blagi oblik ludila, za mene je i dalje bila nerazumljiva, tu iracionalnost ne objašnjava ni njegova rečenica koju mi je više puta ponavljao: "Šta si mi to uradio!"

U mojim slikama su zapletene tajne koje su i meni nedokučive. To što se na platnu odvija, pred mojim očima, često mi izgleda kao rezultat neke više volje, s kojom mi je teško da se sporazumem. I samo u onim srećnim trenucima, kad mi se čini da smo progovorili istim jezikom, samo onda uspeva mi da poverujem da to natezanje sa opskurnim slikama ima nekog smisla. Nije to za normalne ljude. Ponekad se, takođe, pitam koja je to vrsta ljudi kojima te slike zaista nešto znače.

Ćurković je poznatiji u Francuskoj nego ovde, i njegov odnos prema slikarstvu je dosta delikatan. Mi smo se našli u nekim temama, on je čovek čelične volje, korektan, pravi gospodin, i meni imponuje što kupuje moje slike. Svojevremeno smo u Parizu pošli taksijem na ručak, kad smo stigli pred restoran, pitam taksistu koliko to košta, on se okrene i kaže, gospodine, ja kad vozim najboljeg golmana svih vremena u Francuskoj, to se ne plaća. Ja padam na takve scene.

Jednom me zvao na neku proslavu Partizana, koja je bila u Narodnom pozorištu, da i ja nešto kažem. Šta da kažem, ne bavim se ni Partizanom ni Zvezdom. Izađem na binu i kažem da sam ja partizanovac od 1942. tajac, misle ljudi posenilio. Kod naše kuće u Valjevu čuveni Boba Mihailović je trenirao fudbal, mi deca smo mu dohvatali loptu, gledali smo ga kao ikonu. Kad sam došao u Beograd, Boba je igrao za Partizan, pa je normalno da navijam za Partizan od 1942.

U toj kolekciji su, kako kažete, i neka vaša najbolja platna?

Tu ima nekoliko mojih jako značajnih slika, pomenuta Kapija, pa Put u zamak posvećena Kafki, tu je i slika Mesto oplođenja, serija "Ostrvo glava", koja je vrlo čudna. Sad će biti 50 godina kako sam u Parizu, i moram da kažem da ja ne prodajem svakom sliku, ali strašno poštujem ljude koji ih kupuju. Važno mi je da slike do kojih mi je stalo odlaze u prave ruke. Ja nemam neku produkciju, i uvek želim da znam ko su ti ljudi, da bi slike otišle na pravo mesto. Kad god iz mase vlasnika pokušavam da izdvojim one koji su iskreno i intimno vezani za moje slike, nameće mi se zaključak da su to neobični, originalni, čak bizarni tipovi. Ta njihova neobičnost izgleda da je na istoj talasnoj dužini sa vibracijom mojih slika. Između njih se uspostavlja nekakav nemušti dijalog, koji isključuje i mene, i sve ostalo što je vezano za moje realno postojanje.

Čovek koji je najviše kupovao moje slike je direktor vode "Perije", koji mi je napravio internacionalnu kotu. On je to kupovao 70-ih godina, kad je izašla moja prva monografija, koju je napisao Rene Solije, to je prva monografija jednog Srbina u svetu. Tada je Žan Davre ušao u galeriju u kojoj su bile moje slike, i rekao: Kad se završi izložba, pošaljite slike i račun. To je van pameti, ali je tako. On je imao ogromnu kolekciju, kupovao je i Dadu Đurića, Dalija, naslednici su se kasnije raskusurali sa tim nasleđem.

Meni je drago što je ova Ćurkovićeva kolekcija došla u Valjevo, jer ova izložba nije mogla da bude ni u Beogradu, ni u Kragujevcu, to je neki moj lokalpatriotizam. A to je i dug nekolicini ljudi koji su posvećeni ovoj galeriji, u prvom redu direktoru galerije Dušanu Jovanoviću, koji fenomenalno radi svoj posao. U ovoj galeriji sve mora da bude vrhunski, ja o tome strogo vodim računa.

U katalogu izložbe je i tekst Nikole Kusovca o kolekcionarstvu na ovim prostorima, početkom prošlog veka država je otkupljivala kompletne izložbe, bilo je toga i u socijalističko vreme...

U doba kralja Aleksandra država je bila u mnogo čemu sređena, da kažem da je Aleksandar često doručkovao sa Meštrovićem, koji je tada radio mauzolej na Avali. Otkupljivala je država, ali je bilo i drugih kolekcionara, zahvaljujući čemu su naši muzeji bogati. Posle raspada Jugoslavije i u Srbiji su se javili ljudi koji imaju pare, slike se kupuju iz raznih razloga, novi kolekcionari kupuju Tikala, Voju Stanića, Dunjića, Dolovačkog, mene, Veličkovića... Ono što ne valja je što su i tu atmosferu zatrovali razni moderni performansi, što su popustili standardi kvaliteta.

Da li je potrebno da se država pojavljuje na tržištu, da uspostavlja standarde, stvara kulturnu baštinu?

Kako ja vidim, tu ima Ministarstvo kulture, sad zavisi ko je ministar, Lečić je davao za pozorište, Voja Brajović isto, ovaj sad ne znam...

Ovaj sad ministar kulture ima muzej automobila!

Onda će taj automobile da finansira. U moje vreme imali smo nekoliko jakih ličnosti, Aleksu Čelebonovića, Bihalji Merina, Žiku Bogdanovića... oni su znali šta je slikarstvo. Zahvaljujući Čelebonoviću ja sam kupio prvu furunu, jer mi je kupio sliku za Muzej savremene umetnosti. Dekadencija je u neku ruku došla kad je država prestala da kupuje, a i kad kupuje, kupuje nusproizvod, popustila je kritika, štampa, nema kriterijuma, država nije mecena, danas su mecene tajkuni...

Prave vrednosti su sve dalje, kao da smo prihvatili KGB sistem, sve je Kratko, Glupo i Besadržajno, došlo dotle da je i Dobrica "teška literatura", brzina se nakalemila na prizemnost...

Kad ste pomenuli Dobricu, morate i mene, mi smo malo dinosaurusi... Postoji tu neki jaz između nas i ove generacije, meni su predavali majstori, ta akademija je gajila zanat. Mi smo otišli, nove generacije su dobile nove profesore, oni gaje ljude po svojim standardima. Ali nema da se tu nešto stvara. A Beograd je stvaralačka teritorija, na kojoj, na nesreću, stvaraoci teško mogu da opstanu. Promaja koja je napravljena sa svetskim slikarstvom nije naša. Pazite, ja ne govorim nacionalno, ja sam optužen kao čovek koji ne slika ništa srpsko, kažu, na onim Ljubinim slikama nema ništa srpsko. Nije slikarstvo da bude srpsko slikarstvo, slikarstvo je univerzalna priča. Ali postoji kreativni duh koji obitava na našoj teritoriji, on se ogleda i u filmu, književnosti. To je moglo da izađe iz zemlje, i pokaže nešto što je drugačije od svetskog. Ima tu kreativnih ljudi. Šteta je da se na to kaleme kojekakve fekalije koje dolaze iz inostranstva. Tu bi država, kad bi imala prosvećenog čoveka, mogla nešto da uradi.

U svoje vreme Milovan Đilas je, na nekom sastanku, rekao Titu da bi trebalo napraviti majstorske radionice, ovaj pitao kome, a Đilas je rekao Milu Milunoviću, Marku Čelebonoviću, Đorđu Andrejeviću... I oni su napravili pet majstorskih radionica, svi su imali ogromne ateljee, učenike... Prosvećeni političar bi mogao mnoge stvari, recimo da ode na Kalemegdan, pogleda Paviljon Cvijete Zuzorić, to je jedan od najlepših paviljona u Evropi, ali je došla neka budala, stavila neke drvene skalamerije i uništila taj prostor... U tom duhu bi trebalo učiniti napore, da prorade neke stvari...

Možda bude te prosvećenosti, na čelo je došao čovek koji kaže da će prema svetu biti Miloš, a u Srbiji Karađorđe. Predsednik države je u najboljim godinama postao master ekonomista, kao da na ličnom primeru promoviše geslo da treba učiti, učiti i samo učiti!

Da. Ja sam čovek koga mnogi pokušavaju da privuku u svoje tabore, ali sam uvek to eskivirao, jer smatram da su slikari posebna kasta. Posebno jer sebe ne smatram umetnikom, nego majstorom svog posla, a da li sam umetnik, neka odluči istorija.

Pošto ste često znali da komentarišete i političke prilike, bez sugestija, kakvo je vaše mišljenje o promeni vlasti u Srbiji?

Iskreno da kažem, smatram da smo sa Tadićem došli do dna, do kraja, sa ovom novom vlašću smo ispod tog dna. Nemam ništa protiv ljudi na vlasti, kao što nisam imao ništa ni protiv prethodnih, ali oni nemaju tim, nemaju ljude. Svojevremeno mi je Koča Popović objašnjavao šta je vlast, ako neko hoće da vodi državu, on mora da ima tim. Ne možeš ti da treniraš majmune, i da igraš fudbal. Ako hoćeš dobar tim, trebaju ti dobri igrači.

Da li ovi sad imaju snage i umeća za nešto, to ne verujem. Recimo, za mojih 50 godina u Parizu promenilo se ne znam koliko ambasadora. Samo su dva valjala, jedan je bio Ivo Vejvoda, upoznao me sa Dalijem, učinio puno za moju reputaciju. Posle su se razni ređali, došao je Bataković, video sam da je to čovek posvećen svojoj zemlji. I sad su tog čoveka smenili. Zašto nas u Parizu nisu pitali da li je taj čovek nešto vredeo ili nije. Kako hrvatski ambasador, i kod njih se menja vlast, može da ima tri mandata? Ja tu odluku sa Batakovićem ne razumem, i ne priznajem. Ja priznajem logiku vrednosti, a Bataković je dosta uradio.

Političku vlast cenim po njenom odnosu prema kulturi, i tu se priča završava, jer kultura je jedina vrednost jednog naroda!

U prethodnom intervjuu, pre dve godine i nešto, rekli ste nam da radite sliku – testament.

Izgubio sam strašnu energiju radeći tu sliku, više od dva meseca samo trakeljam, bio sam načisto paf. Završio sam je pre letovanja, a radio sam je preko tri godine. Oduzela mi je strašnu energiju, ne samo duhovnu, nego i fizičku, trebalo se pentrati po slici sa tolikim dimenzijama.

To je velika, ogromna slika, 2,6 puta 4 metra, sada je u jednom zamku u Normandiji, kod gospodina Mišela Puksa, koji je vlasnik zamka iz 17. veka. Slika ima naziv Ima li života posle smrti, to su neke figure koje lete u crnom, zadovoljan sam njom, ona je sada u ogromnom prostoru, i novi vlasnik je oduševljen. Ta slika je imala dosta transformacija, u početku je bila neka apokalipsa, pa dolazak antihrista, tako se i zvala jedno vreme, onda je polako slika uzimala svoje tokove, počela meni da diktira više nego ja slici. Jer kad slika odmakne, ona počne da nameće neke svoje zakone. To je čudo, kad ti slika traži da od nje napraviš nešto što nije ono što ti hoćeš.

Vaše slikarstvo se još tumači, kažu da je ono olako okarakterisano kao fantastično, da je daleko složenije?

Nadrealizam je zatvoreni krug koji osnovao Breton. Mada sam od modernog slikarstva jedino to gledao, nisam se bavio nadrealizmom. Nadrealizam je istorija, a ja živim u sadašnjem svetu, i kao sunđer upijam taj svet, zato na mojim slikama nema nadrealizma, u smislu istorije, nego ima problema rađanja i umiranja. Mene zanima čovek, njegov opstanak, koliko njegov život ima smisla, to je moja opsesija, premda sam skretao i u erotizam, nisam imao ograničenje šta treba da slikam.

Ja, recimo, nisam mislio da ću prodavati slike. Kad sam bio student, izložio sam sliku Rađanje idiota, sa Oljom, Miljušem, ušao je čovek sa štakama, u pratnji mlađeg, i prišao mojoj slici. Mlađi čovek je rekao da je to gospodin Melhior, danski ambasador, da bi kupio sliku. Sa prijateljem sam odneo sliku u kabinet, kad mi je ambasador dao koverat sa parama, to je za mene bio šok.

Ima još medialaca, jeste li u kontaktu?

Mediala je nadrealistički, zatvoren krug, koji je sa smrću Šejke završen. Sve što je urađeno posle toga ne spada u Medialu. Uostalom, uglavnom svi su i pomrli, Šejka, Siniša Vuković, Olja... Ostao je Miro Glavurtić, može se reći da sam i ja tu, Uroš Tošković je negde u Crnoj Gori. Mediala je imala svoju svetlost, to su bili obrazovani ljudi...

Po interesovanjima ste renesansan čovek?

Kod mene postoji ta žeđ za saznanjem, mogu da se pohvalim da imam konjsku memoriju, sećam se događaja iz 1938, kad sam imao četiri godine. To je stručna memorija, filmska memorija, memorija literature, memorija stripa, to je kod mene kao kompjuter. To nema mnogo veze sa slikarstvom, ali u svetu slikarstva se ne uspeva samo slikama, nego i harizmom znanja i poznavanja raznih oblasti. Ne bih ja dobio nikakvo ime samo sa svojim slikarstvom. Kad sam otišao u Pariz bio sam 1000 puta prepotentniji nego sad, moj prvi galerista, Marsel Zerbib, tražio je da promenim ime, jer Ljuba ne može da se izgovori na francuskom. Odgovorio sam mu da ne dolazi u obzir, naučiće da ga izgovaraju kako treba.

Ili, kad mi je isti taj Zerbib dao veliku novčanicu od 500 franaka, kao naknadu za šest slika, isplaćivalo se mesečno. Kad mi je dao novčanicu, pita me, pošto sam ja Balkanac, možete li da mi date garanciju da je to umetnost. Ja mu odgovorim da će to proceniti istorija, i krenem ka izlazu, ali izvadim onu veliku novčanicu i vratim se, pitam ga, može li novčanica da se iskopira, kaže da ne može, e pa ne mogu ni moje slike, to vam je garancija, kažem mu.

Evo i rečenice koja objašnjava sve: čuveni Leo Kasteli, koji je bio bog otac moderne u Njujorku, kad su ga pitali, da li veruje u modernu, on je rekao, ne, ja samo verujem u jake ličnosti. Nije dovoljno samo slikati, čovek mora da ima svoju "priču".

Znači, sad ste u "paf", odmarajućoj fazi?

I "paf" zna da prija, skoro sam čitao knjigu Tajanstveni plamen kraljice Loane, od Eka, koju sam dobio na poklon, i tu sam naišao na rečenicu koja je toliko moja: taj lik ne žali što će da umre, ali strašno žali šta će biti sa njegovom bibliotekom. Ni meni nije žao da odapnem, nego mi je strašan pojam kome će da idu sve te knjige i stripovi.

I slike?

Dobro, slika nema, samo tri-četiri slike su kod mene.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

Ljubomir Ljuba Popović: The Temptations Afterwards 1988-89
  • Ljuba Popović <br>(1934)<br><br>Oktobarske noći<br><br>Ulje na platnu<br>46 x 38 cm<br><br>Godina: 1992.<br><br>

LJUBA POPOVIĆ (1934-2016)

Slikar Ljubomir Ljuba Popović preminuo je u 82. godini života posle duge i teške bolesti.

Popović Alekse Ljubomir, zvani Ljuba, rođen je 14. oktobra 1934. u Tuzli, od 1945/1952. pohađa valjevsku gimnaziju. Crta filmske plakate kako bi mogao besplatno da prisustvuje projekcijama...

Stigavši (1953) u Beograd, saznaje da su prijemni ispiti već završeni i da mu valja sačekati sledeću godinu. Da ne bi gubio vreme, upisuje istoriju umetnosti i pohađa časove crtanja u Šumatovačkoj ulici. Modeli su mršave starice: njihova anatomija vređa mladićevu osetljivost. Koleba se između Likovne akademije i Akademije za primenjene umetnosti. Izlazi i prolazi na oba ispita.

Godine 1959. prvi put putuje u Pariz na petnaest dana, ide u Luvr, sreće Dadu Đurića.

Oktobra 1960. učestvuje na izložbi grupe "Medijala" u beogradskoj galeriji Grafičkog kolektiva, sa Leonidom Šejkom, Oljom Ivanjicki, Mirom Glavurtićem, Sinišom Vukovićem, Svetozarom Samurovićem, Urošem Toškovićem, Milovanom Vidakom i Milićem Stankovićem. Učestvuje na Prvom oktobarskom salonu u Beogradu.

Tokom 1963. godine jeseni stiže u Pariz. Sa sobom nosi pet urolanih slika. Marko Čelebonović ga upoznaje sa Žinet Sinjak. Žinet Sinjak i gospođa Čelebonović ga predstavljaju Reneu de Solijeu u galeriji "Krezvo"; uz pomoć tumača vode razgovor. Galerija "Diro" je jedna od pet koje je predložio Rene de Solije. Marsel Terbib zadržava donete slike. Ljuba tako dobija prvi novac neophodan da opstane u Parizu...

Počeo je kao student istorije umetnosti, a tek potom slikarstva, prvo na ALU u Beogradu, gde je diplomirao već 1959. godine. Već naredne godine učestvovao je na izložbi grupe Mediala, u galeriji Grafičkog kolektiva. U Pariz je otišao 1963. godine. Tamo živi i stvara. Izlaže uglavnom samostalno, redovno u Parizu, ali i širom sveta. U Valjevu, gde je stekao osnovno i srednje obrazovanje, od 1985. u okviru Moderne galerije je otvorena stalna postavka njegovih radova. Inače, njegove slike se izlažu u svim prestižnim muzejima i galerijama bivše Jugoslavije, kao i u mnogim srodnim ustanovama u svetu.

Pošto je prošao kroz više razvojnih stvaralačkih faza čiji su suštinu dobri poznavaoci njegovog obimnog opusa odredili kao raspadanje u smrti ili erosu, Ljubomir POPOVIĆ LJUBA je tokom dve-tri minule decenije izgradio jednu posve osobenu slikarsku poetiku čiju estetsku bit, doista, nije lako definisati. Zato je neosporno u pravu Milenko Radović autor monografske studije "Ljuba Popović ili Prizivanje svetlosti", kada zapaža da je on "...pominjan kao pripadnik Mediale, zatim nadrealističkog, fantastičnog ili metafizičkog slikarstva...", odnosno da je u nekim ekstremnim slučajevima dovođen u vezu sa izvesnim paranaučnim ili kvazi mističnim sistemima ili da su ga proglašavali za uspešnog tumača egzistencijalnih ljudskih teskoba itd. U pravu je još, i kada zaključuje da su svi "čestiti" biografi Ljubinog života i tumači njegovog dela ostajali praznih ruku, navodno stoga što "...ih je visoko nadmašio i lucidnošću i neuporedivim stvaralaškim entuzijazmom". Međutim, činjenicu da je Ljubino delo dosta teško podvesti pod neku od postojećih stilskih odrednica, ne bi nipošto trebalo objašnjavati uopštenim sporenjima lucidnosti i entuzijazma likovnih kritičara, istoričara i teoretičara umetnosti. Trebalo bi samo pažljivo analizirati osobenosti njegovog stvralačkog postupka i znati da on delu, crtežu ili slici, nikada ne pristupa sa unapred određenim ciljem, ne radi na zadatu temu ili prema prethodnim skicama i studijama. Stoga svaki njegov rad predstavlja više ili manje uzbudljivu avanturu sa krajnje neizvesnim ishodištem. U borbi sa slikarskom materijom, koja često poprima oblike stvaralačke drame sa obostranim žrtvama, stanje se neprestano, a katkad i korenito menja. Upravo u neizvesnosti koja pri tome traje do poslednjeg trenutka, do časa kada umetnik objavi pobedu stvaljanjem svoga potpisa i znaka, naziva dela, godine i mesta nastanka na poleđini rada, valja tražiti razloge koji objašnjavaju zbog čega "čestiti" tumači njegovog dela doista ostaju praznih ruku. Ipak, ne može se oteti utisku da su vedrina i radost stvaranja u delu Ljube Popovića tokom nekoliko netom minulih decenija rada, od vremena kada se Smrt Sunca povukla pred žutim akordima raja, kada je Nevinost prognala Blud, a Poljubac smrti ostao duboko pokopan na mestu sahrane, razagnali tamu egzistencijalne upitanosti i značajem potisnuli na margine beznađa kraja života. Ukratko, postaje jasno da se zreli Ljuba opredelio za jedan vid novog simbolizma, da se otisnuo na put koji vodi ka totalnom slikarstvu, ka slici u kojoj je svaki detalj ravan celini ili je celina sama po sebi.

(navedeno prema: Riznica srpska , Antologiji srpskog slikarstva druge polovine XX veka, Beograd, 2008, Nikola Kusovac o Ljubomiru Ljubi Popoviću, strana 136)

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine