Taman smo se svi u ponedeljak u 18 sati namestili pred televizore; uz kokice i pivo čekali smo obraćanje Aleksandra Vučića, svečano najavljeno, već donekle iscrpljeni najavama formiranja vlade koja kasni za britanskom vladom i za još nekim obećanim datumima. Taman smo se ućutali, poslali decu u park, skoncentrisali se i otvorili oči i uši, kad tamo eto njega – bez onih leopard-gaća – da nam opet obeća kako će nas karati već po ko zna koji put.

Umesto onoga što nam je obećano da ćemo čuti – to jest najave sastava buduće vlade, starije od sto dana – dobili smo dve trećine konferencije za štampu posvećene zversko-ustaškim hrvatskim ispadima. Aleksandar Vučić je četrdesetak minuta (ne hvatajte me za reč, nisam štopovao vreme) probijao otvorena vrata grdeći s punim pravom odlazeću vladu susedne države koja ima parlamentarne izbore zakazane za 11. septembar. Sama ta okolnost akutne predizborne groznice u Hrvata, u kojoj je HDZ očito veoma ugrožen, a oni šarlatani iz Mosta na odlasku pošto su se sami od sebe, bez ičije pomoći, iskompromitovali epohalno, bila bi dovoljna mudrom političaru da se povuče i čeka na neizbežni prirodni ishod takve budalaste politike.

Naravno da ova naša svadljiva politika daje vetar u jedra ionako posrnulom HDZ. Mi tu sada šaljemo notu za notom oko stvari koje su očigledne, mada ne i iste: ukidanje presude Stepincu (kao i Draži - i Nediću, ako bude, a nadamo se da neće) jedna je stvar; Glavaš je, pak druga stvar, mnogo gadnija, a spomenik Miri Barišiću je unebovapijući skandal, neuporediv. Od naših drvenih diplomata očekivalo bi se da razumeju političku dijalektiku u Hrvata i da svojim notama ne duvaju u gajde HDZ, kao što rade. To što se Dačić i hrvatski kolega Miro Kovač javno prepiru, samo je propaganda. Miro Kovač je na odlasku, nadamo se konačnom, sa hrvatske političke scene i ovo što priča tek su ritualni zvuci odlazećeg barda propale vlade HDZ-Most. Ta je koalicija uprskala kao ćuran motku i povratka joj nema. Nema, dakle, ni potrebe svađati se s njima; to je ono što Piroćanci zovu „vaditi nož na mrtvo kuče".

Zašto, dakle, svi naši ministri i premijer prave tolike scene oko očiglednih stvari? Ukinulo presudu Stepincu? Pa šta: i vi ste Draži. Ukinulo presudu Glavašu: pa to je stvar i bruka hrvatskog pravosuđa, recite im to lepo i bez nervoze. Podiglo spomenik onom teroristi Barišiću: da je sramota – jeste, toga nigde nema, ali obratite se prvo Švedskoj, pa Španiji, pa Paragvaju, koji su ga jedni pustili, drugi primili i treći držali kod sebe. Spomenik je inače rugoba neopevana: amaterska figura, kao od gipsa, drži ruku i osmatra horizont, čekajući onaj avion koji su saborci teroristi „posudili" (tumačenje nadležnih istoričara) ne bi li iznudili puštanje Barišića iz švedskog zatvora. Barišić je inače poginuo odmah na početku rata 1991, pod okolnostima u najmanju ruku sumnjivim. Skandal je – više od svega ostalog – u tome što su čak dva ministra vlade Republike Hrvatske na konačnom odlasku osetila potrebu da se na toj sramnoj svečanosti lično ukažu: Zlatko Hasanbegović (kultura i informiranje) i onaj Medved (branitelji). To je samo još jedan dokaz u kolikoj su predizbornoj panici: oni misle da će im proustaške manifestacije i derneci popraviti izborne rezultate; e, pa neće. Da su imali zrno pameti, ne bi se u tu blesavu avanturu Karamarko-Petrov niti upuštali – ali nisu.

Zašto, dakle, naši „tehnički" (u dolasku) ministri i ostali čine svojim hrvatskim „tehničkim" (ali u odlasku) kolegama takve usluge? Svađe sa Hrvatskom Vučiću niti pomažu, niti odmažu: on ima šta ima. HDZ, pak od svih tih razmena histeričnih nota ima samo koristi u predizbornoj kampanji: eto vidite šta nam rade! Dobro: i Vučiću ove razmene na note olakšavaju da i dalje odugovlači formiranje vlade, ali to je tek jevtini izgovor; odugovlačio bi on i inače, bez izgovora, ali je takav, svadljiv. Čovek prosto ne može da se otme utisku da Vučić i HDZ igraju unapred dogovorenu igru zatezanja: vi pravite skandale; mi vrištimo. Jadan HDZ: njima ništa drugo od reustašizacije nije ni preostalo, jer nemaju ni vizije, ni programa. Ali zašto bismo im mi u tome pomagali? Ne znam.

Tako smo mi u ponedeljak predveče sedeli i čekali sastav buduće vlade posle 100 dana, sve razmišljajući da nam vlada i ne treba dok imamo Vučića i da bi možda bilo dobro da on „ukine posrednike između sebe i naroda", tj. da rastera parlament i šta onda. Umesto bilo kog ishoda, dobili smo opštepoznate grdnje na Hrvate i probijanje otvorenih vrata. Upitan a da šta je s budućom vladom, on je rekao da ćemo to doznati za desetak dana, čim se Prezidijum Otažbinske uprave sastane ponovo, ali da će razgovarati sa SPS – bez ikakvih jemstava da će Dačićevi i ući u tu buduću hipotetičku vladu.

Ko nam je kriv? Nismo se još naučili da ne sedamo pred televizor namamljeni praznim obećanjima; kokice i pivo nisu problem, pojeli bismo i popili svakako – i bez Vučića, pa makar i nosio leopard-gaće. Kako su stvari krenule, do formiranja vlade u Srbiji ima da prođe neko vreme; u Hrvatskoj još i više, jer postoji opasnost da i oni počnu da razvlače još tri meseca počev od 12. septembra – ako ne bude žalbi i pritužbi.

Eto nama svima veselja: koliko će se još nota razmeniti, sam Bog zna.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine