Autor

21.7.2016. >

Osećaj tužioca Vukčevića za pravdu

Bivši tužilac Specijalnog suda za ratne zločine Vladimir Vukčević oglasio se nedavno iz penzije kako bi prokomentarisao presudu Suda za ljudska prava u Strazburu o slučaju u kome je bio jedan od glavnih aktera. Reč je o eksploziji u fabrici „Grmeč" u Zemunu u kojoj je u junu 1995. godine poginulo jedanaest ljudi

„Vreme" je o eksploziji u „Grmeču" svojevremeno objavilo seriju istraživačkih tekstova iz kojih proizilazi da je do eksplozije došlo tokom pokušaja vrha Državne bezbednosti, na čelu sa Jovicom Stanišićem, da pokrene ilegalnu proizvodnju kompozitnog raketnog goriva kako bi ga, takođe ilegalno, preko privatnih firmi izvozili na Bliski Istok. Višegodišnja istraga koju je u tadašnjem svojstvu zamenika državnog tužioca vodio upravo Vukčević okončana je bez rezultata i niko nije odgovarao.

Sada je su u Strazburu, potvrđujući navode iz „Vremena" da je u ovaj slučaj bila umešana tajna policija, presudio da su srpske vlasti „propustile da sprovedu pravovremenu i efikasnu istragu o ovom događaju u pokušaju da prikriju odgovornost države" i dosudio podnosiocu tužbe Mihajlu Mučibabiću, ocu jednog od poginulih, odštetu od 12 000 evra i nadoknadu sudskih troškova.

Vukčević je, međutim, u petnaestominutnom gostovanju na televiziji N1 u utorak ponudio sasvim drugu verziju, po kojoj su za tragediju krivi oni koji su u njoj nastradali, a pre svega poginuli inžinjer Vojislav Mučibabić, Mihajlov sin. „Cela ekipa je znala šta radi i bila svesna rizika. Ružno je da kažem pošto je čovek mrtav, ali on je najodgovorniji", rekao je Vukčević, a zatim još nekoliko puta ponovio da je Mučibabić kriv. Zatim je obrazložio da se radilo o „polutajnoj operaciji" u „poluvojnoj fabrici" o čemu ne može da govori jer je reč o državnoj tajni, i nastavio da okrivljuje pokojnog inžinjera i njegove saradnike. Sem toga je pripretio tužbom za klevetu novinaru, potpisniku ovih redova, koji je pisao o slučaju „Grmeč" i Vukčevićevim naporima da se istina o ovom događaju nikada ne sazna.

Vukčević je u pravu u jednoj stvari: ružno je tako govoriti. Činjenica je da kao tužilac u tom predmetu tri godine nakon eksplozije nije našao za shodno da sasluša ni jednog svedoka i da se nije žalio na skandaloznu presudu iz 2000. godine u kojoj piše da nema „nema krivičnog dela" jer je proizvodnja raketnog goriva pokrenuta „na osnovu odluke na nivou predsednika Republike i načelnika Službe državne bezbednosti". Tu presudu je Vrhovni sud kasnije ukinuo, ali ni novo suđenje ni istraga nisu dali rezultate. Sem toga, Vukčević je izgovorio neistinu kada je u istoj emisiji rekao da sud u Strazburu nije ulazio u meritum slučaja, već je samo dosudio odštetu, jer u presudi jasno piše da je postojala namera da se prikrije odgovornost državnih organa i da istraga koju je vodio nije bila pravovremena i efikasna.

Šta reći o Vukčevićevoj tvrdnji da su Mučibabić i saradnici „tačno znali šta rade" i da su „bili svesni rizika". Da li je stvarno trebalo očekivati da se grupa mladih inžinjera koju je DB regrutovao za ovu operaciju odupre pritisku iz vrha tajne policije da se angažuje na projektu „od vitalnog nacionalnog interesa"? Da li je bilo realno da ne poveruju visokom funkcioneru Službe koji im je tvrdio da od tog projekta zavisi ishod rata u Bosni, izbegavši da pomene da je stvarni cilj operacije bila masna zarada od ilegalnog izvoza?

Sem toga, nije tačno da je bila reč o „polutajnoj" operaciji, nego je sve u vezi sa „Grmečom" predstavljalo vrhunsku tajnu, pa je nakon eksplozije učinjen ozbiljan napor da se istina zataška, ne samo preko tužioca nego i pritiscima na članove porodica poginulih, pa putem direktnih pretnji redakciji „Vremena". „Svi su bili obeštećeni, neki novcem, neki stanovima, a neki stipendijama, osim Mučibabića, koji je odbio da primi odštetu", rekao je Vukčević.

Zaista, otac poginulog Vojislava nije pristao na „kompenzaciju" i insistirao je, godinama, da krivci za smrt njegovog sina odgovaraju na sudu, a kada pravdu nije našao kod kuće, potražio ju je u Strazburu. Mihajlo Mučibabić, na žalost, nije dočekao presudu međunarodnog suda – umro je u januaru ove godine. Na sreću nije dočekao ni da vidi kako mu Vukčević po drugi put sahranjuje sina.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine