Autor

28.6.2016. >

Pred vratima poglavlja

U senci Bregzita, odvija se još jedna mučna priča čija tema je Evropska unija, samo što se ta priča tiče malog broja učesnika. Već rutinska vest kaže da članice EU opet nisu postigle dogovor o otvaranju poglavlja 23 za Srbiju u pregovorima o njenom članstvu u EU. To su onemogućile Hrvatska i Velika Britanija, Britanija iz "tehničkih" razloga, pošto je zabavljena napuštanjem Unije pa ne može (ni tehnički) da se bavi trivijalnim stvarima, a razlozi Hrvatske su "suštinski". Ta „suština" odnosi se, zvanično, na protivljenje Hrvatske regionalnoj nadležnosti srpskog suda za ratne zločine i zahtevima za veća prava hrvatske manjine u Srbiji, mada se nameće neodoljiv utisak da je prava suština sladostrasno uživanje hrvatskih vlasti da cede i muče suseda, jer im je zapala takva pozicija, odnosno da mu „piju krv na slamčicu", kako je to u bliskoj prošlosti neko definisao u Hrvatskoj. Nije u tome ništa promenio ni navodno „istorijski sastanak" hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović i tehničkog premijera Srbije Aleksandra Vučića, i sve priče o velikom pomirenju i dobrosusetskoj saradnji posle tog susreta.

Prosto rečeno, kako je to 2013. povodom prijema Hrvatske u EU definisao hrvatski pisac Ante Tomić u tekstu napisanom za „Vreme", „više od činjenice da su u Europskoj uniji Hrvate veseli da Srbi tamo nisu", i ta se proročka rečenica već više puta potvrđuje. Utešne vesti kažu da je u raspravi donekle postignut napredak, pa je tako ministar spoljnih poslova Hrvatske Miro Kovač rekao: „Od naših pregovarača čujem da smo blizu tome da svi hrvatski zahtevi budu ostvareni i integrisani u pregovaračku poziciju EU. Ako bude tako, moći ćemo da otvorimo to poglavlje Srbije s EU. U protivnom neće biti moguće", mada i to više zvuči kao pomenuto pijenje krvi na slamčicu, nego kao najava mirnijih dana.

Mrcvarenje oko otvaranja poglavlja, međutim, verovatno neće biti ništa u poređenju sa ispunjavanjem zahteva kada do otvaranja dođe. Pomenuto poglavlje 23 odnosi se na reformu pravosuđa i osnovna prava, a ono koje sa njim ide u paketu, poglavlje 24, na pravdu, slobodu i bezbednost, a dobro znamo kako stvari u Srbiji stoje sa pravosuđem, pravdom i inim dostignućima. Cinik bi rekao da, gledano iz tog ugla, i nije mnogo važno da li će se poglavlja otvoriti do 30. juna, u septembru, ove ili bilo koje godine, jer se ionako nikada neće zatvoriti, naročito ne sa ovakvom vlašću. Još veći cinik verovatno misli da ne postoje nikakve šanse da Srbija uđe u Evropsku uniju, jer Unija nove članice nikada neće ni prihvatiti, a da ako se tako nešto slučajno i desi, sama EU će već biti takva da od toga neće biti nikakve koristi. Na stranu, međutim, šta ko misli o EU, ili o iskrenosti Vučićeve vlade na „evropskom putu", saplitanje i cipelarenje Srbije na tom putu ovakvim načinom i argumentima može imati veoma loše posledice.

Ako ništa drugo, makar i formalno ostajanje na tom pravcu znači da postoji ikakva mogućnost da se makar nešto iz pomenutog prava, pravosuđa i ostalih za normalan život bitnih stvari uredi tako da građanima ove zemlje bude bolje. Znajući sve prethodne garniture na vlasti, a naročito ovu sadašnju, šanse za tako nešto su nikakve ako im se ostavi da to rade sami.

Zato je, ma kako to sada izgledalo kao sporedna tema, za Srbiju važno da se poglavlja što pre otvore. A kada smo već kod kriterijuma, 30. juna će biti održana međuvladina konferencija EU-Turska na kojoj će biti otvorena nova poglavlja u pregovorima s Ankarom, što zvaničnici u Briselu pravdaju činjenicom da je to deo sveukupnog sporazuma sa Turskom o rešavanju migrantske krize. Ako je samo to dovoljan razlog da se put Turske ka EU učini lakšim, a jeste, onda valjda i drugi, kakvi god da su, zaslužuju neku podršku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine