Zašto je Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd" svoju borbu stavila u drugi plan i protest podredila novinarskim slobodama? Zašto su žrtvovali svoj cilj da bi bili tuđu bitku

Održan je 25. maja još jedan protest protiv nelegalnog rušenja beogradske Savamale. Bilo je više ljudi nego prvi put, 11. maja. Okupila se kritična masa svesnih, mislećih, nezadovoljnih ljudi sa samo jednim zahtevom: ostavke onih koji suspenduju zakone i ustavni poredak naše zemlje i uskraćuju nam status građanki i građana.

Po svim kriterijumima bio je to uspešan protest: veliki odziv, spektar govornika koji ukazuje na to da se polako pravi širok front građanskih pokreta, nezavisnih od političkih partija. U uspehe treba ubrojati i to što se, premda prorežimski, ali koliko-toliko pristojni mediji nisu trudili da prikriju informaciju o protestu, nego naprotiv, gotovo svi su dali sasvim korektne izveštaje. Uspeh je i to što su prorežimski tabloidi napali organizatore, Inicijativu „Ne da(vi)mo Beograd", jer koga god režimski tabloidi u ovoj zemlji napadaju, taj sigurno nešto radi kako treba.

Sve je bilo kako treba i evo me kako danima razmišljam zašto me ipak nešto žulja, a žulja me i stidim se. Pozvali su naime, organizatori i mene, da kao novinarka iz medija koji odoleva pritiscima kažem nešto. Uz beskrajnu zahvalnost na poverenju i prilici, prihvatila sam. Ali baš je to ono što me žulja.

Zašto su ovi ljudi, okupljeni oko vrlo jasnog cilja, oko prava građana na grad, odlučili da protestna šetnja bude obilazak medija, sa stajanjem ispred RTS-a? Zašto su svoju borbu stavili u drugi plan i čitav protest podredili novinarskim slobodama? Zašto su žrtvovali svoj cilj da bi bili tuđu bitku?

Naravno, jasno mi je da veza postoji: mediji treba da služe građanima, a ovaj je građanski protest najgrađanskiji u istoriji protesta u Srbiji. Da je tako govori i činjenica da je zbog iste stvari protest organizovala i Demokratska stranka, pa je došlo višestruko manje ljudi. Ovde su na istom mestu stajali npr. Đorđe Vukadinović i Zoe Gudović, Levi samit i Libertarijanski klub, Beograđani, Kraljevčani, Nišlije, Valjevci...

Ali opet, kao novinarka, mislim da je nekorektno što sam pustila da moju bitku bije neko drugi. Što sam slušala zvižduke ispred „Politike" i RTS-a, što potpuno razumem te ljude koji zvižde, ali nemam ni želje ni volje da i sama zviždim. Ne mogu da zviždim, jer znam ono što ljudi koji ne rade u medijima nisu dužni da znaju: u te dve zgrade sedeli su i zvižduke slušali brojni čestiti novinari, koji u tim redakcijama svakodnevno biju bitku za pravo da čestito rade svoj posao. Neki ljudi čiji prilozi završavaju u fiokama ili bivaju uredničkom rukom prepravljani do besmisla... Kako njima da zviždim? Da pre nego zazviždim, viknem: „Dobri ljudi, ne zviždim vama, nego vašim šefovima!"

Haj’te, molim vas, to ne može. Ali, evo šta može: možemo mi koji imamo privilegiju da radimo u slobodnim redakcijama, da budemo glas onih novinara koji se za tu slobodu svakog dana laktaju i traže načine da do nje dođu. Možemo i moramo stalno da podsećamo da su ti ljudi hrabri i čestiti, da im je gore nego nama, da upiremo prstom u one koji ih gaze, ucenjuju i guše. Možemo da budemo na njihovoj strani i dajemo im snage da ne odustanu i ne pokleknu.

Kome ovo zvuči idealistički, taj mnogo greši, jer imam dokaze da je moguće. Kad su krajem prošle godine počeli novinarski protetsti pod parolom „Novinari ne kleče", na njih je dolazilo po 200-300 ljudi. Mnogi su bili ljuti što se na proteste ne odaziva više kolega, ljuti zato što se novinari plaše, itd. Ni tada, kao ni sada, nisam dala na te ljude. Oprostite na patetici, ali znala sam da i najveća lavina počinje od jedne malene grudve snega. Znala sam da, ako dovoljno puta ponovimo da političari ne postoje bez medija, biće više kolega koji će u to poverovati i okuražiti se. A onda se desilo malo čudo: u nekom svom obraćanju, premijer Vučić se izdrao na novinarku TV N1 jer se nije složio sa njenim pitanjem. Jedna druga žena, ni manje ni više nego novinarka RTS-a, odbrusila je premijeru da se tako sa novinarima ne razgovara i održala lekciju svima. Njemu, koji misli da mu je sve dozvoljeno, kolegama koje se i dalje plaše, te javnosti koja veruje da su novinari javnog servisa servilni prema svakoj vlasti.

Eto vam dokaza da je moguće. Znam da je sporo, znam da se mnogi pitaju hoće li za svog života videti da se političari tresu pred novinarima, a ne obrnuto. Ali znam da će se to kad-tad desiti, samo ako mi koje niko ne guši ne odustanemo od svojih kolega.

Ne znam kad će to biti, ali biće.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine