Mandatar Aleksandar Vučić najavio je na vanrednoj konferenciji za medije u utorak da će sastaviti „borbenu vladu". „Blizu sam borbenoj vladi sa jasnim, nedvosmislenim i preciznim ciljem", rekao je on. „Trebaju mi borbeni ljudi, bez obzira na to da li su u nekoj stranci ili nisu, ljudi koji hoće da se biju za dogovorene ciljeve i kad je teško, a ne da na prvoj krivini napuste voz".

Ako bi smo vizuelno razradili Vučićevu metaforu, nova vlada bi trebalo da liči na onaj kninski oklopni voz s početka devedesetih. U tom bi vozu, prirodno, Vučić bio mašinovođa, dok bi se putnici-ministri po vagonima tukli za ciljeve, a neki bi iskakali u krivinama. A onda bi čovek mogao da se zapita da li će u vozni park Vlade biti uvedeni sivi „borbeni audiji" po uzoru na onaj koji su članovi Zemunskog klana koristili za likvidacije početkom dvehiljaditih kako bi članovi Vučićevog kabineta koji „hoće da se biju" imali maksimlan učinak?

Dobro, svi znamo da premijer nije baš tako mislio i da ga, kad se jednom dohvati mešanih metafora, to ponese pa ne ume da stane dok iz njih ne iscedi i poslednje ostatke zdravog razuma. Zatim bi se moglo dodati da je izvlačenje tih primera iz konteksta i vremena koje bi većina želela da zaboravi preterano, tendenciozno i zlonamerno, i ta kritika ne bi bila bez osnova, osim u onom delu o zloj nameri.

Problem je što postoji dobar deo građana Srbije (kome i sam pripadam) koji nisu baš ubeđeni da je ružna prošlost prošla i podozrevamo da, što bi rekao Fokner, čak i nije prošlost. Premda ih je lako zabašuriti u medijima, trinaest godina pod vlašću Slobodana Miloševića, ratovi, sankcije, zločini, ne mogu se tek tako izbrisati iz kolektivnog iskustva. Sem toga, ubistvo premijera Zorana Đinđića samo dve i po godine nakon što smo poverovali da smo se konačno rastosiljali bede ne dozvoljava nam da se opustimo pa svako malo osvrćemo i štreamo se na svaki šum. Nazovite to kolektivnim sindromom post-traumatskog stresa ako hoćete, mada će psiholozi verovatno reći da tako nešto ne postoji.

Činjenica je, međutim, da je taj deo građana postao preosetljiv na upotrebu političkog nasilja, pa čak i na nagoveštaj nasilja, te da postoje okidači koji prizivaju „flešbekove" i koje u javnom životu nikako ne žele da tolerišu. O tome svedoče i sve jači i uporniji protesti zbog noćne akcije rušenja objekata u Savamali od strane navodno nepoznatih lica u fantomkama. Na protestu koje je u sredu sazvala organizacija „Ne da(vi)mo Beograd" ispred Skupštine grada pojavilo se bar za trećinu više ljudi nego pre mesec dana, a gotovo je izvesno da će, ukoliko vlast nastavi da se arogantno odnosi prema ovom slučaju, na sledeći protest doći još više. Ako su vlasti, beogradske i republičke, mislile da će se protesti vremenom izduvati i da će ta noć biti zaboravljena, sada verovatno uviđaju da su se prevarile. Nije tu samo reč o nizu teških krivičnih dela, ni o tome da li su objekti bili legalni, nego o tome da građani poručuju da više nikad ne žele da na ulicama vide uniformisana lica pod fantomkama koja deluju izvan zakona i maltretiraju nedužan narod.

Vučić je ovu poruku očigledno u međuvremenu čuo, pa je u istom govoru u kome je pominjao „borbenu vladu" rekao da „Srbija mora da napreduje u budućnosti tako da fantomke više niko ne koristi ni zašta protivpravno i protivzakonito" i istovremeno izrazio „nadu" da će država otkriti šta se desilo u Savamali. Bio bi uverljiviji da ovaj slučaj prethodno nije vrlo neumesno uporedio sa hapšenjem Miloševića. Jeste da su ljdi koji su hapsili Miloševića nosili fantomke, jeste da je cela akcija bila trapavo izvedena, ali se nedvosmisleno znalo koji državni organ je to izveo, a vlast se nije pravila da ništa ne zna o tom hapšenju. Te se stvari ne mogu porediti, i nikakvo tabloidno-robijaško podgrevanje izmišljene „prodaje Miloševića" za pet miliona dolara tu ne pomaže.

Ima stvari sa kojima se u javnom životu ne treba poigravati, čak ni u metaforama. Ako je Vučić nekom mentalnom tehnikom uspeo da iz svoje glave izbaci svoju (i našu) prošlost i prekrije je etiketom „mladalačke zablude van konteksta", ima mnogo ljudi kojima to nikako ne polazi za rukom, čak ni kad bi hteli. Mora da je lepo svakog jutra stvarati samog sebe, novog, nevinog i čistog kao suza, ali ne može to svako.

Zanimljiva je ta diskrepancija iz prvog dela Vučićevog obraćanja javnosti u kome je govorio o borbenoj vladi i tuči, i drugog dela u kome je odgovarao na novinarska pitanja, gde je odjednom postao mekušan kao bakin kolač. Sve dok istraga traje on, eto, ne može čak ni da obeća da će „Savamala" biti rešena, nego se samo nada. Zatim je skrušeno priznao da država „za sada nije dovoljno jaka" da se obračuna sa fudbalskim mafijašima. Kako onda poverovati da će se, tako slabunjava, suprotstaviti strašnim neznancima u fantomkama? Koju varijantu Vučića treba uzeti za ozbiljno, borbenu ili krotku? Videćemo na prvoj krivini.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine