Autor

21.5.2016. >

Od ustaša i četnika braniće nas ovaj čika

Otkad sam svesno biće teraju me da mrzim Hrvate. Odem u Hrvatsku da vidim šta tamo ima tako strašno, kad ono: isto ko i ovde. Ima finog i poštenog sveta, al' ima i bitangi i baraba koliko ti srce ište. Ni tamo pošten svet ne može da digne glavu i živi normalno od bitangi i baraba

Retko koja reč u tzv. javnom diskursu mi ide na živce kao "pomirenje". Kroz brojne novinarske susrete mirili su me sa Hrvatima, Bošnjacima, Albancima sa Kosova, pa čak i iz Albanije, iako mi nije poznato da su Srbija i Albanija od 1912. imale neki ozbiljniji sukob. Na tim susretima o "pomirenju" uglavnom se nađe neka pametna glava da pita novinare kako svojim radom mogu da doprinesu pomirenju. Poslednji put kad su me to pitali, došlo mi je preko glave, te sam lepo rekla: nikako. Nastao je tajac u sali, pomislih, čekaju obrazloženje, pa elaborirah: ni ja, ni ovi ljudi koje ste okupili ovde nisu se ni sa kim svađali, pa se nemaju sa kim ni miriti. Čitaoci kojima se mi obraćamo i koji su medijima za koje radimo naklonjeni, takođe se nisu ni sa kim svađali, pa ni njih nemamo s kim da mirimo. Svaki medijski prilog na temu pomirenja u ovakvim medijima jeste ubeđivanje već ubeđenih, objašnjavanje onima kojima je sve jasno. Prema tome, manite me pomirenja. Ko se svađao, nek se miri. Ko se mrzi nek traži način da se reši te gadne emocije.

Ali ne lezi vraže, kad čovek bolje razmisli, ti što se kao mrze i što su se kao svađali, nikad u svađi nisu ni bili. Evo, poslednji primer: hrvatski ministar kulture i informisanja, nekadašnji čuvar Blajburga u zimskom periodu, Zlatan Hasanbegović, izdvaja silne novce za izdavanje knjiga dr Bojana Dimitrijevića, osvedočenog borca za rehabilitaciju Draže Mihailovića i Milana Nedića. Sve je logično, uostalom: nisu li četnici i ustaše zajedno bežali preko Blajburga?

Čitaocima koji ne prate baš svaku budalaštinu na domaćoj javnoj sceni, dugujem objašnjenje. Sve ovo pišem jer se veseli direktor i glavni i odgovorni urednik "Večernjih novosti" Ratko Dmitrović podurjasio i krenuo ovih dana da prebrojava ustaše "u našim redovima". Jes' pomenuo i mene, ali na to nemam nameru da se obazirem jer veseli Dmitrović ne uspeva da mi "zabode" kako treba ni ime ni medij u kom radim, pa ne mogu baš pouzdano ni da tvrdim da govori o meni. Reče onomad da je sve počelo od nekog deteta, Jelene Gligorijević iz "Danasa". Niti sam dete, niti sam Jelena, u "Danasu" nikad nisam radila, tako da nemam pojma o kome on u stvari priča.

Bitnije je u ovoj stvari to što ovaj veseli čika, iz samo njemu znanih razloga, prebrojava "ustaše" na srpskoj javnoj sceni. A to je, znate, postalo vrlo dosadno. Pre neki dan, jedan hrvatski kolega izjavio je, povodom Dmitrovića, da mu je pola života prošlo u borbi sa onima što broje krvna zrnca, svaki im je Srbin četnik, a svaki Hrvat ustaša. Meni prođe ceo život. Otkad sam svesno biće koje pamti i u stanju je da razume ono što čuje sa TV-a, a to vam je negde od kraja osamdesetih, teraju me da mrzim Hrvate. Onda se ja pokupim lepo i odem u Hrvatsku da vidim šta tamo ima tako strašno, kad ono: isto ko i ovde. Ima finog i poštenog sveta, al' ima bogami i bitangi i baraba koliko ti srce ište. Kao ni ovde, ni tamo pošten svet ne može da digne glavu i živi normalno od bitangi i baraba.

Na koncu, zaključih da to nikakve veze nema s podelom na ustaše i četnike, Srbe i Hrvate, nego da je sve do bitangi i baraba. A baraba je jedna drugoj mila, ma koje vere bila. Pitam opet: zar nisu zajedno preko Blajburga begali? Sad više nemaju od koga da beže, bežimo mi od njih u amerike, nove zelande i kanade, dok oni izvode uvek isti igrokaz: šatro se svađaju i takmiče koje čijih više zaklao, e da se ne bi građani dosetili šta su pravi problemi koji ih tište. Povremeno dogovore i neko međusobno klanje, da ne ispadne da pričaju u prazno.

Kvaka je u tome što ne može više tako: ponestalo para ne samo za oružje, nego smo toliki golaći da nema ni za zarđale kašike. Godina je 2016, pa su im naišli gori neprijatelji od Srba ili Hrvata: LGBT, neudate žene, ove što se nisu "ostvarile kao majke", itd.

Svako "ustašo-četničko" lupetanje u 21. veku ima značaja koliko i puštanje vetra posle tanjira pasulja. Dakle, nimalo. Jeste, zasmrdi, ali brzo proleti i nestane bez traga. Još samo da dinosaurusi iz prošlog veka shvate da su "prohujali sa vihorom", to jest, kako kaže hrvatski prevod istog romana i filma: "zameo ih vjetar".


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine