Velika je stvar što je Palmira oteta iz ruku varvara, ko god da je to učinio, mada se po reakciji u zapadnim medijima čini da je svima neprijatno što je to izvela Asadova vojska, uz pomoć Rusa

Simfonijski orkestar muzičkog teatra Marinski iz Sankt Peterbuga održao je 5. maja koncert u amfiteatru drevnog grada Palmire u Siriji. Palmiru je sirijska vojska posle žestokih borbi, uz pomoć saveznika i ruske avijacije, preotela krajem marta od Islamske države, koja je grad okupirala pre skoro godinu dana. Vojnici Islamske države su u tih godinu dana uništili brojne spomenike u mestu koje je bilo jedan od kulturnih simbola Sirije i čitavog Bliskog istoka.

Muzičari su svirali na bini antičkog pozorišta koje su džihadisti koristili za pogubljenje zarobljenih vojnika. U publici su bili ruski i sirijski ministar kulture, novinari i verski zvaničnici, ruski i sirijski vojnici, 14 ambasadora UNESCO-a (Palmira je pod zaštitom ove organizacije, kao kulturno dobro čovečanstva). Na sceni amfiteatra bila je fotografija direktora muzeja Palmire, arheologa Haleda el Asada, koga su mučili i ubili džihadisti.

Koncert nazvan „Molitva za Palmiru: muzika budi drevne zidine", najavljen je kao protest zbog varvarizma i nasilja vojnika ID, posvećen pogubljenim sirijskim vojnicima, onima koji su pali u borbi za oslobođenje Palmire, ruskom vojniku Aleksandru Prohorenku koji je poginuo vršeći borbeni zadatak u Siriji, žrtvama terorizma. „Koncert predstavlja solidarnost ljudi iz sveta kulture prema borbi protiv terorizma", izjavio je portparol Kremlja Dmitrij Peskov. Ruski predsednik Vladimir Putin se pre početka koncerta prisutnima obratio putem video-bima i zahvalio organizatorima na „izuzetno humanoj akciji". Zahvalio je i učesnicima na ličnoj hrabrosti jer su došli u zemlju zahvaćenu ratom, u kojoj su neprijateljstva još u toku. Na programu su bila dela Baha, Ščedrina i Prokofjeva, dirigovao je Valeri Gergijev, muzički direktor Minhenske filharmonije i donedavni šef-dirigent Londonskog simfonijskog orkestra.

Ministar spoljnih poslova Velike Britanije Filip Hemond koncert je nazvao „neukusnim pokušajem da se skrene pažnja sa stradanja miliona Sirijaca", „pokazivanjem da ne postoji dubina na koju neće pasti (Asadov) režim", pominjući pri tome vazdušne napade na izbeglički kamp na severu Sirije u kojima je poginulo najmanje 28 osoba, među kojima žene i deca (još se ne zna ko je za napade odgovoran).

Hemondova izjava zvuči kao neukusna reakcija deteta koje se ljuti što se neko usudio da se igra u onome što ono smatra svojim dvorištem. Velika je stvar što je Palmira oteta iz ruku varvara, ko god da je to učinio, mada se po reakciji u zapadnim medijima čini da je svima neprijatno što je to izvela Asadova vojska, uz pomoć Rusa. Dobro je i što je u Palmiri održan koncert, sve i da su Rusi time samo hteli da pošalju poruku Zapadu da je njihov učinak u Siriji pozitivan i da se tom istom Zapadu narugaju; taj koncert je i neka vrsta prkosnog pokazivanjima varvarima koji tek što su Palmiru napustili da nisu uspeli da zatru milenijumsku istoriju i kulturu, različitost koju je ovo mesto simbolizovalo. Možda više nikada u amfiteatru neće igrati devojke u trikoima Sirijskog ansambla modernog baleta iz Damaska, kao kada ih je na tom mestu gledao potpisnik ovih redova 2005. godine, ali Palmira je preživela.

Zato je koncert sam mnogo važniji od banalnih podataka koji prate vesti o njemu, poput onih da je dirigent Gergijev više puta ranije javno manifestovao podršku Vladimiru Putinu, ili da je solo na violončelu izveo Sergej Rodulgin, Putinov prijatelj, čije ime se pominjalo povodom objavljivanja Panamskih papira.

Međutim, nema mesta ni trijumfalizmu, ni ruskom ni bilo čijem. Novinarski izveštaji sa koncerta su govorili da se čula artiljerijska paljba sa položaja koje drži ID na 25 kilometara od Palmire, opustošene od džihadista i pljačkaša koji po njoj haraju još od kada je rat počeo, davnog februara 2011. UNESCO je izjavio da će pomoci obnovu razrušenih i uništenih delova drevnog grada, da će to potrajati najmanje sedam godina, ali da će obnova početi tek kada se rat bude završio. Možda bi najprimerenija muzika na koncertu bio Mocartov „Rekvijem", za poginule i prognane, za Palmiru i Siriju kakve su nekada bile, a više nikada neće biti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine