Kad navru uspomene iz mladosti i zašto se mnogo radujem što će Stadion Tašmajdan opet da radi

U trenutku nastajanja ovog teksta počinje svečano otvaranje Stadiona Tašmajdan. Za to mesto vezan je popriličan broj mojih dečačkih i mladalačkih uspomena.

Neću da pominjem da sam tu prvi put, i jedini put, čuo uživo Reja Čarlsa, Elton Džona, Tinu Tarner, Pleterse...neću dakle o muzici i kocertima. Idemo na sport i njegove derivate.

Klizanje je opšte mesto, ali nema te hronike koja bi sabrala koliko se tu ljubavi rađalo a poznajem neke koji su i dalje u srećnom braku. Hokej je bio važan. Na minus 10-15 stepeni, pa i pod udarima košave, gledali smo i Zvezdu, Partizan i OHK Beograd, a stadion je bio dupke pun kada je jedne sezone za Zvezdu igrao Dragoslav Šekularac.

Fudbaler, mađioničar, bio je suspendovan, veroatno zbog udaranja sudije Tumbasa u Nišu, i tu sezonu posvetio je hokeju. Nije imao baš mnogo znanja o tom sportu ali je bio atrakcija. Pričaju mi ljudi iz tima koji su ga uvežbavali da je imao samo jedan cilj – da uvežba proterivanje paka protivniku kroz noge.

Leti, po avgustovskim vrućinama, dolazio je cirkus kečera, nešto što se danas zove – američko rvanje. Borbe su, naravno, bile lažne, ali je publika zdušno navijala. Pamtim glas spikera: „Džimi Dula, ne za oči!" Dula je kao bio Amerikanac i imao je gaće u dizajnu američke zastave. Bio je neki Grk zvučnog imena – Atlas. Ali favorit domaće publike bio je neki naš gorostas, da me ubijete imena ne mogu da se setim, znam samo da je bio Ličanin i nije bio sklon atraktivnim prevrtanjima, padovima, skokovima na protivnikove grudi. On je čekao u centru ringa, hvatao za ruku protivnika, lomio je ko da je uhvatio međeda za šapu, ovaj bi zapomagao i na kraju predavao borbu. Publika je bila u delirijumu.

Gledao sam i mali fudbal – fićama. Lopta je bila ogromna a fiće podeljene u dva tima naganjali su tu loptu ka protivničkom golu. Jednog leta održana je i korida, aman su bikovi bili upola manji od onih na pravim koridama i najmanje duplo stariji od njih.

Na gradskom stadionu, u pravom smislu reči – gradskom, igrali su se rukometni turniri. Ali je posebno bio omiljen boks – takmičenje za „Zlatnu rukavicu." Bilo je i košarke, odbojke, turnira u malom fudbalu, što se danas zove futsal...

I danas kad sretnem drugare s terena ili sa tribina rado pričamo o Tašmajdanu i šta se sve tamo događalo. Rečju, mnogo mi je drago što će Stadion opet da radi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine