Pre neki dan objavljeno je da se gasi zrenajninski pozorišni klub Zeleno zvono, zvani „kod Gute" (Grubačkog, to jest). Na izvestan način to nije bilo iznenađenje: ovi su zapeli da podave sve do kraja i bez ostatka. Recimo da su B92 davili polako i sadistički, mesecima, možda godinama: sve manje vesti, sve više pop-ljige, a onda nema više vesti, otkazi preko noći i hop! – „Play radio" i tralala. Zeleno zvono udavili su na prečac – može im se, to se obezobrazilo i osililo, a i ti izbori samo što nisu. Šta će im više i taj Guta Grubački i ti njegovi gosti koje skuplja da lupetaju koješta, pa to još neko i snimi, pa i emituje – gde stigne, pa makar i preko YouTubea.

Problem je otežan time što Guta Grubački to radi već 25 godina, sa naročitom upornošću tvrdoglavog recidiviste. Nije da nisu probali: bilo je tu paljevina, rafalne pucnjave iz škorpiona, u ona vesela vremena devedesetih. Ali je Zeleno zvono radilo i dalje, ližući rane i boreći se junački. Malo su odahnuli posle prevrata od 5. oktobra, ama nije potrajalo, kao što vidimo. Nije da su Guta i njegovi programi bili mnogo po volji kasnijim režimima; nisu, ali ti režimi (naročito jedan), nenarodni kakvi su bili, nisu osećali potrebu da udave baš sve i svakog ko ne zavija sa njima u istom čoporu. Ovi, međutim, imaju neodoljivu potrebu da sve utabaju i ućutkaju. Sloba Milošević bio je ekonomičan: puštao je tamo neko Vreme, B92, Našu Borbu pa Danas itd (neka se ne uvrede oni koje sam zaboravio), pa neka lupetaju šta hoće, on ima RTS, Politiku i Večernje novosti i to mu je sasvim dosta, a oni neka seru do mile volje. Tu je ta razlika: Sloba i Tuđman podnosili su (Tuđman manje i teže) kakvu-takvu slobodu marginalnih medija; ovi novi – i u Hrvatskoj i u Srbiji – više ne mogu da podnesu ni najmanji drugačiji glas.

To tumačim kao znak paničnog straha: da sebe stvarno doživljavaju kao jake igrače, pustili bi velikodušno da neki tamo Guta Grubački okuplja u Zelenom zvonu kojekakve da lupetaju svašta i – neka ih tamo. A koliko nas je tamo bilo i koliko puta! Nije bilo važne teme u ovom društvu oko koje Guta nije organizovao neki skup odmah i sa relevantnim sagovornicima, zaključno sa godišnjicom Radeta Konstantinovića, koliko god neki najnoviji mrsomudi smatrali da je Filozofija palanke jevtina i sumnjiva podvala drugosrbijanskih „građanista" i sličnog anacionalnog ološa. Svaka zanimljivija knjiga imala je promociju u Zelenom zvonu; svaka tema okupila je relevantne ljude od nespornog kvaliteta. Bože, koliko sam samo puta bio tamo, slušao, govorio, gledao i onda razgovarao s dobrim ljudima...

E sad: nisam razumeo razloge zbog kojih se Zeleno zvono gasi. Nije rentabilno – kao da je do sada bilo... Zeleno zvono mnogo je važnije od neke tamo „rentabilnosti" i na tu podvalu odbijam da nasednem. Koliko se sećam, to je popularan kafić sa dosta publike i razumnim cenama. Osim toga, to je pozorišni klub. Udaviti Zeleno zvono je varvarstvo, jer je reč o kultnom zrenjaninskom mestu; udaviti ga kao „nerentabilnog" je jevtini cinizam.

Zašto i čemu takva bruka i sramota? O panici smo već nešto rekli, o panici kao znaku unutrašnje i duboke slabosti. Čitam iznova ovih dana, nešto me je podstaklo, dnevnike Tomasa Mana iz 1933. i 1934. godine; zanimljivo štivo, znam da ga je trebalo iznova uzeti u ruke. Dakle, Vajmarska republika bila je u trenutku Hitlerove uzurpacije vlasti savezna država; nacisti nisu bili pobedili u pokrajinskim izborima svuda, pa ni u Bavarskoj, odakle je Tomas Man. To je jako iznerviralo dr Gebelsa, pa je preko radija vikao (kao da je u našoj predizbornoj kampanji) da to nema smisla i da celu Republiku treba „upodobiti" trenutnom odnosu snaga u Rajhstagu, otprilike kao što naprednjaci viču da treba „upodobiti" sve opštine, mesne zajednice, a naročito Vojvodinu odnosu snaga u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Dr Gebels to nije zvao „upodobljavanje"; koristio je reč Gleichschaltung (poravnavanje, ujednačavanje, kako hoćete). A nije to jedina uznemiravajuća sličnost sa našom situacijom: čistili su pozorišta, pa posle muzičke ustanove; pa na kraju i biblioteke, veoma efikasno, kao u nekim hrvatskim palankama devedesetih.

Vratimo se, dakle, Zelenom zvonu: ta ustanova odudarala je dovoljno, bodljikavo i uznemiravajuće da izazove udvorički refleks koji traži čišćenje i Gleichschaltung svega postojećeg. Oni čak ni to malo sirotinje i jada nisu mogli da podnesu, a da ga ne donesu u zubima svom gospodaru.

Te večeri telefonirao sam mom drugu Guti Grubačkom, zabrinut jer se ne javlja. Našao sam ga u autu sa Željkom Bodrožićem: eto se voze u Kikindu i dobre su volje – Bogu hvala, a ja se zabrinuo. Nije delovao zarozano (mada nisam uveren u to); rekao je da je on osnivač pokreta Novi optimizam i da se tako i ponaša.

A šta nam je preostalo osim optimizma?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine