Obamine reči o Libiji zvuče kao da priča o neuspelom poslovnom poduhvatu, a ne o faktičkom nestajanju jedne zemlje, uz nebrojena ljudska stradanja kakva prate takve nestanke

Predsednik SAD Barak Obama izjavio je da je najveća greška koju je napravio tokom svog mandata neuspeh u planiranju nakon svrgavanja s vlasti libijskog predsednika Moamera el Gadafija 2011. godine. Istina, istakao je da misli da je intervencija u Libiji "bila ispravna", da je prošla najbolje što je mogla, ali da nije uspešno isplanirano šta uraditi posle toga i da je Libija danas u haosu. Dodao je da je imao "više vere" da će se Evropljani uključiti u period nakon intervencije s obzirom na njihovu geografsku blizinu i okrivio njihovu pasivnost za haos u toj zemlji.

Na prvi pogled reklo bi se da Obama pred kraj svog drugog (i poslednjeg) mandata pokušava da ispovedi bar neke grehove, mada njegova izjava pre deluje kao licemerno vajkanje nego kao ispoved. Koliko je intervencija "bila ispravna" i prošla "najbolje što je mogla" trebalo bi da svedoči oko 30.000 mrtvih, bar još toliko ranjenih i stotine hiljada prognanih u Libiji; američki predsednik nije morao da sada skreće pažnju da je Libija u haosu, do koje mere je taj haos stigao videlo se odavno, najviše po tome što ni najmoćnija država sveta nije smela prstom da mrdne kada su nepunih godinu dana posle pada Gadafija, 12. septembra 2012, u Bengaziju ubijeni američki ambasador u Libiji Kristofer Stivens i još trojica službenika ambasade (ubistvo su izvršili radikalni islamisti, bivši američki saveznici u svrgavanju Gadafija). Što se tiče "evropske" krivice, u posao rasturanja Libije su zajednički uleteli SAD, Velika Britanija, Francuska i njihovi evropski i arapski saveznici, pa je odgovornost i za ono što se kasnije dešavalo bar podjednaka.

Licemerje u Obaminoj izjavi ipak se najviše vidi u delu posvećenom "post-intervencijskom planiranju". Valjda su najveća svetska sila i njen predsednik bili svesni iz bezbroj prethodnih iskustava, i sopstvenih i tuđih, da je onome ko je vojnički nadmoćan lako blic-krigom da dobije prvi deo rata, ali da je mnogo važnije ono posle. Ako pomenemo samo neka iskustva iz bliže prošlosti, Amerikanci su sa saveznicima 2001. začas srušili talibanski režim u Avganistanu, ali 15 godina kasnije, posle bezbroj izgubljenih života i na rat potrošenih hiljada milijardi dolara, ta zemlja izgleda jadno gotovo kao i tada, a talibani moćni gotovo kao i pre intervencije (u taj isti Avganistan je sovjetska vojska 1979. lako ušla, ali je u sledećih deset godina rata tamo iskopan grob u koji je na kraju legla u to vreme druga po moći svetska sila). Amerikanci su, opet bez problema, srušili Sadama Huseina 2003, ali je posle toga Irak potonuo u pakao kome se ni danas kraj ne nazire. Od "neratnih" iskustava, euforija je propratila rušenje Mubaraka u Egiptu 2011, ali je posle pobede Muslimanskog bratstva i Mohameda Morsija na izborima brže-bolje instalirana opet vojna diktatura, pa se Egipat vratio na staro stanje, samo što je u međuvremenu poginulo nekoliko hiljada ljudi i podele u društvu postale još dublje.

Biće ipak da su svi ratovi, pa i onaj u Libiji, dobro isplanirani iz razloga koji sigurno nisu humanitarni. Planirano je i kako će biti kasnije, a ako se ponešto otme kontroli pokuša se sanacija štete - kako to otprilike izgleda vidi se poslednjih meseci u Siriji. Obamine reči o Libiji zvuče kao da priča o neuspelom poslovnom poduhvatu, a ne o faktičkom nestajanju jedne zemlje, uz nebrojena ljudska stradanja kakva prate takve nestanke. Doduše, to je logično jer posledice "dobrog" i "lošeg" planiranja, kao i sanacije, ionako trpe stanovnici onih država koje imaju nesreću da se nađu u planovima, a do dvorišta velikih planera stižu samo nusprodukti, poput ponekog izbegličkog talasa i ponekog teroriste.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine