VREME BR.1164-65 | 25. APRIL 2013. >

Osujećeni poverioci u stečaju

Sve više upozorenja na kršenje ekonomskih i socijalnih prava širokih slojeva radno sposobnog stanovništva u sivoj zoni tranzicije i neuspešne privatizacije, u beskrajnim radnim sporovima i stečajnim postupcima, u mikro i malim preduzećima koja grcaju – i u čekaonicama Nacionalne službe za zapošljavanje

Drugovi i drugarice, srećan van međunarodni praznik rada Prvi maj!

Vi niste više ni proleteri, ni avangarda, ni šljakatori, ni crnci, ni manosi, ni ošljari, ni fizosi, ni šančeri, vi ste sada – humani kapital.

Koji se rasipa kao nasleđena ujčevina.

Prošle 2012. godine u Srbiji je oko 170.000 ljudi ostalo bez posla, 35.000 je proglašeno tehnološkim viškom, više od 60.000 zaposlenih nije primilo platu za svoj rad.

U SIVOJ ZONI: Posebno ranjive grupe su mladi radnici, nekvalifikovani, neobrazovani, bez iskustva i stariji od 40 godina.

Niko nema tačnu predstavu o razmerama takozvanog rada na crno, rada u fušu, prekarnog, privremenog, nesigurnog, nestalnog rada u Srbiji. Sudeći prema publikaciji Trendovi 2013. Statističkog zavoda, broj zaposlenih u privatnoj neregistrovanoj svojini je 1,7 odsto. U "Anketi o radnoj snazi 2012." pominju se procene da je tokom 2010. i 2011. između 17 i 19 odsto radnika bilo angažovano "na crno". Po drugim procenama, u sivoj zoni radi između 300.000 i milion ljudi.

Oko 10 odsto zaposlenih radi po ugovoru na određeno vreme. Ubrajaju ih u legalno zaposlene, mada njihov socijalni i ekonomski položaj nije bitno sigurniji od radnika "na crno".

Poslodavci često govore da uopšte ne mogu da posluju ukoliko ne koriste radnike na crno, da nisu u prilici da poboljšaju njihov položaj, da su doprinosi za stalno zaposlene u Srbiji visoki itd... Vlast odbija da snizi ove doprinose na podnošljivu meru, a svu odgovornost za "sivu ekonomiju" i "utaju poreza" prebacuje na male poslodavce. Poslodavci pritiskaju vlast da zakonski olakša otpuštanje...

Podsticanje malih i srednjih preduzeća je, inače, važan deo retorike svake vlasti u Srbiji od kraja osamdesetih godina prošlog veka, ali praksa svih vlasti u ovom periodu je sasvim drugačija. Pritisnuti sa jedne strane previsokim nametima države, a sa druge strane "konkurencijom" velikih privatnih monopola, od čijeg plaćanja u potpunosti zavise, mala i srednja preduzeća u Srbiji grcaju, dok se njihov broj povećava (videti tabelu u okviru).

Unija poslodavaca Srbije je marta 2012. godine objavila podatke o pogoršanju njihovog položaja – u poslednje četiri godine broj nelikvidnih malih i srednjih preduzeća je porastao sa 30.411 na 38.088...

U Srbiji ima 41,6 malih i srednjih preduzeća na 1000 stanovnika – to je negde na sredini između Slovačke (10,1) i Portugalije (81,3). Prema publikaciji Trendovi 2013, ZS, mala i srednja preduzeća su 2010. stvorila više od polovine BDP sa 55,9 odsto, i obezbeđivala značajan deo zaposlenosti (videti okvir).

Kakva je to zaposlenost?

Pogoršanje u ostvarivanju ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava građana je prva stavka na listi u redovnom godišnjem izveštaju zaštitnika građana (ombudsmana) za 2012. godinu.

Tokom 2012. godine, najveći broj pritužbi odnosio se na nemogućnost naplate potraživanja iz radnog odnosa (neuplaćeni radni staž, neisplaćene zarade i otpremnine i doprinosi za socijalno osiguranje, oko 5000 aktivnih firmi nije plaćalo poreze i doprinose).

U Istraživanju javnog mnjenja "Odnos građana prema diskriminaciji u Srbiji", koje je novembra 2012. za poverenika za zaštitu ravnopravnosti uradio Cesid, više od 60 odsto ispitanika izjavljuje da je diskriminacija prisutna mnogo ili u priličnoj meri, a 37 odsto njih smatra da je diskriminacija najveća u zapošljavanju, a i da nije retka ni na radnom mestu.

Nijedna politička partija se nije odlučila da reprezentuje radne slojeve. Sve su se držale demagogije catch-all, "uhvati sve", a kad bi došle na vlast, pacifikovale bi sindikate i upošljavale svoje članove.

Iako je tokom 2012. godine unapređen pravni okvir kojim se u Srbiji otklanja rodna nejednakost između žena i muškaraca, istraživanja pokazuju da su žene u neravnopravnom položaju prilikom zapošljavanja, u ostvarivanju prava iz radnog odnosa.

Izveštaji organa javne vlasti i organizacija civilnog društva pokazuju da je veliki broj žena ostao bez posla, da se povećava broj nezaposlenih žena sa neisplaćenim zaradama, nepovezanim radnim stažom, bez mogućnosti da se ponovo zaposle. Žene u trudnoći i posle porođaja su neadekvatno zaštićene: one često bivaju otpuštene po povratku sa porodiljskog odsustva, upozorava Beogradski centar za ljudska prava, u izveštaju "Ljudska prava u Srbiji 2012", predstavljenom 15. aprila u beogradskom Medija centru.

Takvi izveštaji su u široj javnosti doskora privlačili pažnju zbog ukazivanja na diskriminaciju takozvanih manjinskih, marginalizovanih, socijalno isključenih grupa, ali oni sve češće govore o lišavanju prava širokih slojeva radno sposobnog stanovništva.

U 2012. žene su bile brojnije među nezaposlenim stanovništvom, posebno žene invalidi, starije žene, Romkinje i mlade žene, trudnice i majke, upozorava se i u redovnom godišnjem izveštaju zaštitnika građana (omdudsmana) za 2012.

Osobe sa invaliditetom diskriminisane su u svim sferama društvenog i privatnog života, a veliki broj poslodavaca radije se odlučuje da plati kazne nego da ih zaposli.

Situacija nije bolja ni kada je reč o bezbednosti i zdravlju na radu. U Srbiji je donet Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, čime je izvršeno usaglašavanje sa ratifikovanim konvencijama Međunarodne organizacije rada i osnovnom Direktivom 89/391/EEZ. Vlada je donela i Strategiju bezbednosti i zdravlja na radu u Srbiji za period od 2009. do 2012. Ostaje, međutim, problem primene zakona i njegovih standarda u praksi.

Inspekcije rada su neefikasne.

STEČAJNA CRNA TAČKA: Postupak stečaja okončan, stečajni dužnik izbrisan iz registra privrednih subjekata, potraživanja nisu isplaćena...

Nad privrednim društvima se postupak stečaja po pravilu otvara tek kada ona ostanu praktično bez ikakvih sredstava i kada dugovanja zaposlenima i ostalim poveriocima dostignu ogromne razmere i kada se ne mogu isplatiti prodajom preostale imovine.

Postoji i drugi ugao gledanja na taj problem.

Kako je rečeno na okruglom stolu "Politika stečaja" u Centru za kulturnu dekontaminaciju 14. decembra, ta poslednja mera koju država preduzima protiv zaduženog preduzeća kako bi zaštitila njegove poverioce, u Srbiji je postao način da se radnici mali akcionari isključe iz vlasništva i upravljanja, čime se krše njihova zakonom garantovana prava.

Stečajeve često pokreću firme povezane sa većinskim akcionarima, kupcima državnog dela akcija, koji potom izlaze iz stečaja kao jedini vlasnici celokupne imovine preduzeća, "očišćenog" od malih akcionara, nepoželjnih radnika i kolektivnog ugovora (kao primer je pominjan zrenjaninski Šinvoz, koji je zahvaljujući aktivnosti sindikata i malih akcionara marta ove godine došao pod lupu Evropskog parlamenta).

Na tom okruglom stolu je rečeno i to da je nakon najave Mlađana Dinkića 2007. da će se privatizacija ubuduće sprovoditi "kroz stečaj", uvođenje preduzeća u stečaj postalo najefikasniji instrument gušenja radničkog otpora, a u preduzećima u kojima je ugovor o privatizaciji raskinut represiju protiv radničkih borbi primenjivala je država.

DEPOLITIZACIJA SINDIKATA I SVEGA: U razgovoru na temu "Socijalna i ekonomska ljudska prava i privatizacija", koju je 28. septembra 2012. u Kulturnom centru Pančevo organizovao Centar za kulturnu dekontaminaciju, ukazivano je na to da su uvođenjem kolektivnog ugovora između sindikata, poslodavaca i države 1990, partijske vlasti u Srbiji praktično završile višedecenijski proces depolitizacije radnika i njihovog isključivanja iz upravljanja društvenom imovinom.

To je omogućilo najpre prvobitnu akumulaciju kapitala tokom devedesetih godina, a zatim i njegovu legalizaciju nakon 2001. Uključivanje radnika u borbu za demokratske promene devedesetih (XX v.) dovelo je do uspeha u smenjivanju ondašnjeg režima (štrajk u kolubarskim rudnicima tokom petooktobarskog prevrata), ali oni su već od 6. oktobra sistemski isključivani iz odlučivanja, dok je direktnu odgovornost za privatizaciju (koja se u svakom trećem slučaju pokazala kao neuspešna) preuzela politička i ekonomska struktura.

Sindikati u Srbiji jesu kritikovali korupciju i pozivali vlast na poštovanje zakona, ali se nisu protivili samoj neoliberalnoj privatizaciji, koja počiva na uskraćivanju vlasničkih prava radnicima i njihovom onemogućavanju da kupuju svoja preduzeća pod istim uslovima kao i drugi investitori. S druge strane, i tamo gde su došli do akcija, neiskusni u poslovima kazino kapitalizma, radnici-akcionari su ih brzo prodavali po sistemu daj šta daš. Neki su se posle kajali i parničili.

Pored sindikata taj proces je podržala, ili bar prećutala, većina nevladinih organizacija koje se zalažu za ljudska prava, kao i mediji. To je možda razlog što je Srbija kasno potpisala relevantne međunarodne sporazume o socijalnim, ekonomskim i kulturnim ljudskim pravima.

Srbija je, na primer, od SFRJ nasledila pristupanje Međunarodnom paktu o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima UN, ali je tek u 2009. godini svoje zakone unela u ta prava. Beogradski centar za ljudska prava u svom izveštaju o stanju ljudskih prava u Srbiji za 2011. godinu posebno ističe da Srbija nije prihvatila pravo na podnošenje kolektivnih predstavki Evropskom komitetu za socijalna prava na osnovu revidirane Evropske socijalne povelje.

Proces privatizacije, sproveden bez "mešanja" društva, doveo je do deindustrijalizacije i do drastičnog porasta nezaposlenosti i siromaštva, jer su novi vlasnici u većini slučajeva pokazali interes pre svega za manipulisanje nekretninama i zemljištem preduzeća koja su kupovali, a ne za proizvodnju.

Radnici preduzeća koja su zbog "poslovne politike" vlasnika otišla u stečaj, prekidom radnog odnosa prestajali su da budu članovi sindikata, pa su gubili i onu nedovoljnu podršku i pravnu pomoć koju su imali u sindikatima.

Prepušteni su sami sebi, da se snalaze u komplikovanim procedurama i da ratuju sa stečajnim upravnicima i sudovima.

Ovakva politika je dovela do toga da stotine hiljada radnika malih akcionara u Srbiji svoja prava ne mogu da zaštite u okviru 22.000 sindikalnih organizacija u Srbiji.

Danas svega 15 odsto ljudi u Srbiji ima poverenje u sindikate koji primenjuju agresivno "nemešanje u politiku".

Proces privatizacije je takođe depolitizovan, naročito nakon 2001, tako da se pitaju isključivo izvršna vlast i privatni eksperti, koje ona angažuje na netransparentan način.

Po tim gledištima, vlast je neoliberalnom pričom podsticala društvenu atomizaciju.

PROMENA KLIŠEA: Šta je danas slika radnika u javnoj predstavi? To nije više slika starijeg muškarca belih zuba i garavog izbrazdanog lica. ("Plamene zore bude me iz sna – fabrička jutra, dim iz, dimnjaka", mada je ta pesma i one 1981. u originalu bila sarkastična: "Kakane zore, bude me iz sna; kakana jutra, kakan sam i ja...")

Nije ni slika ojađenih kamarata iz Aleksinačkih rudnika iz onog talasa predratne krize 80-ih, i iz "crnog talasa" i praksisovske socijalne kritike.

Potpredsednica Privredne komore Srbije Vidosava Džagić procenila je sredinom januara 2013. da će Srbiji trebati oko 30 godina da dostigne nivo razvoja industrije iz inače krizne 1989. – uz rast BDP od najmanje sada nedostižnih 7,5 odsto godišnje. Sada smo na 60 odsto nivoa iz 1989.

Nekadašnja novoindustrijska radnička klasa je sada rasuta (11 zaposlenih po preduzeću) po malim bakalnicama, tezgama, neobičnim agencijama, auto-servisima u ponekoj radionici.

Osobe sa završenim fakultetom pretežno (65,2 odsto) rade u preduzećima u državnoj svojini, a u privatnoj dvostruko manje – 32,4 odsto.

Oni sa srednjom školom su pretežno zaposleni u privatnim preduzećima (60,7 odsto) a u državnoj svojini radi njih 36 odsto.

Prema istraživanju sociologa Slobodana Cvejića "Novi trendovi u klasno-slojnoj pokretljivosti u Srbiji 2012", kompozitni indeks imovine, prihoda i potrošnje pokazuje da se naniže kreću svi društveni slojevi osim pripadnika najvišeg sloja "biznis-kluba", a kanali socijalne promocije za pripadnike manuelnih slojeva se ubrzano zatvaraju. Sloj VKV i KV radnika u 46,2 odsto slučajeva 2012. čine potomci roditelja iz istog sloja, što je znatno povećanje u odnosu na 2003, kada je takvih bilo 36,8.

Polovina NK radnika u godini 2012. su deca NK radnika, a 1989. takvih slučajeva je bilo dva puta manje (27,3).

Neki gaje utopiju da će se oni vratiti u onih 145.000 kuća u devastiranim selima u kojima niko ne živi. Ali i taj izlaz je zatvoren – sela su desetkovana, u njima su teški uslovi za život, putevi loši, a šanse za zaradu gotovo nikakve. Oko 260.000 momaka i 100.000 devojaka sa sela, starosti od 30 do 45 godina, nisu zasnovali porodicu, upozorio je predsednik Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti Dragan Škorić, 17. i 18. aprila na naučnom skupu "Perspektive i razvoj sela".

Nova kulturna elita se s očitim prezirom odnosi prema "Slobinim i radikalskim glasačima iz devedesetih", prema radnicima "Borova" ili "Rakovice" koji su 1988. izašli na demonstracije kao radnici a vratili se kao Srbi. Osim Rudarske opere Milene Marković i Olega Novkovića, senzibilne dokumentarne priče o životima ljudi i njihovim sudbinama propalog rudarskog centra Bor i možda one sarkastične pesmice Buđav lebac grupe SARS, čini se da nije bilo zapaženijeg kulturnog proizvoda na tu temu.

Mediji gaje dežurnu liberalnu retoriku, punu reformi i restrukturiranja, a ne pokazuju neku vidljivu socijalnu osetljivost, dok jure za tržišnim tabloidnim i rijaliti formama vlastitog opstanka.

Gde su danas oni radnici? Na to pitanje mogla bi se parafrazirati ona petrogradska rečenica Prote Mateje: "Po lesam razbežalis..." Neko se tuži s bivšim preduzećem, neko je korisnik socijalnog programa, neko pokušava da nešto trguje. I prodaja gaća iz Kine je, statistički, spoljna trgovina. To je inače relativno česta delatnost mikropreduzeća (vidi okvir).

Grupni portret novog radnika možda personalizuje slika trgovačke pomoćnice koja krije od gazde da će se udati, a tati, koji čeka da mu stigne rešenje o otpremnini, posle glasnog ćutanja kaže da je gazda OK i da ima šanse da će je zaposliti za stalno. Na pošalicu: "Da stigne rešenje, pa da i ja odvedem unuče na sladoled", ona ljutito zalupi vrata...

SALDO: Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje u februaru 2013. broj nezaposlenih se povećao za 28.458 u odnosu na prošlu 2012. i u Srbiji ih ima oko 790.000.

Stopa nezaposlenosti se 2012. popela na 25,5 odsto sa 19,2 odsto u 2010.

Nezaposleni su i nekvalifikovani i najkvalifikovaniji – svaki treći tridesetogodišnjak je bez zaposlenja, a procenat zaposlenih u godištima ispod 24 je 51 odsto (videti u okviru).

Stopa radne aktivnosti i stopa zaposlenosti su pale na najniži nivo u poslednjoj deceniji, udeo radno sposobnog stanovništva u ukupnoj populaciji Srbije manji je nego u bilo kojoj novoj članici EU.

Da su se uslovi na tržištu rada naglo pogoršali i da "stvaranje održive zaposlenosti predstavlja veliki izazov", konstatovano je u Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije za 2012.

Ovde to odavno nikoga ne brine, dok se u svetu pale crvene lampice upozorenja, jer problem, naravno, nije samo srpski.

Međunarodna organizacija rada (ILO, po našem MOR) u svom nedavno objavljenom izveštaju za 2013. pod naslovom "Austerity, a threat to prosperity?" (Štednja, pretnja prosperitetu?), upozorava da je kriza tako duboka da će jako uticati na sposobnost oporavka, da je nezaposlenost u Evropi dostigla istorijski nivo od 26,3 miliona ljudi, a da u svetu ima 197,3 miliona nezaposlenih.

Takvo stanje je primetno u 22 od 27 zemalja članica EU. Samo pet zemalja ima veću stopu zaposlenosti nego 2008. godine. To su: Austrija, Nemačka, Mađarska, Luksemburg i Malta.

Obeležena generacija mladih radnika suočava se s opasnom mešavinom visoke nezaposlenosti, neaktivnosti i nesigurnosti posla u razvijenim zemljama. "Što je nezaposlenost veća, veća je i mogućnost izbijanja nemira", poručuje se u izveštaju ILO u kome se kaže da su mogući socijalni nemiri u Grčkoj, Italiji, Portugaliji, Španiji, Sloveniji, Češkoj i na Kipru, a tu listu unekoliko proširuju novinske vesti iz okruženja – iz Slovenije, Rumunije, Bugarske... U Srbiji, kriza zasad ide bez socijalnih tenzija – nekoliko štrajkova: rudnik Zajača, građevinci...

Da se ne bi širili nemiri, Međunarodna organizacija rada predlaže evropskim zemljama promenu kursa – da se posvete ciljanim podsticajima na tržištu rada i programima za zapošljavanje mladih.

Ovde je oguglalost na ključni dugoročni problem tolika da nema produktivne ideje na vidiku. Samo se propagandno ponavlja: "Doći će ovaj, daće onaj..."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine