Autor

15.3.2016. >

Ništa nema da te brine od ovoga pacov gine

Lepo što je Pekić dobio spomenik, ali praksu podizanja spomenika piscima ipak bi trebalo prekinuti i umesto nje ustanoviti drugačiju spomeničku kulturu

A sad nešto potpuno drugačije.

Valjda je dosad svak ko je hteo istrtljao šta je imao o spomeniku Pekiću na beogradskom Cvetnom trgu. Svakakvih gluposti smo se naslušali, prenemaganja i kukumavčenja, ničeg korisnog.

Kad se podvuče crta, lepo što je Pekić dobio spomenik, ali tu praksu dizanja spomenika piscima ipak bi trebalo prekinuti. Umesto spomenika piscu, više smisla bi imalo podizati spomenik njegovom delu. Odnosno, umesto Pekićeve figure na Cvetnom trgu bolje da je, na primer, bio podignut spomenik Gazda Simeonu Njegovanu i cirkuskoj jahačici Julijani Tolnaj. Pa da onaj ko prolazi tuda priđe spomeniku, pročita kome je posvećen, i onda možda i ode da potraži knjigu čiji je junak na postamentu. Dežurni mudroseri ne bi imali šta da zucnu jer Zlatno runo nisu ni otvorili, novine bi imale šta da pišu objašnjavajući intrigantnu vezu cincarskog trgovca i fatalne konjokrotiteljke i voltižerke, te upućivale širu čitalačku publiku na živo delo umrlog pisca, njegov značaj i kontekst. Na ovom principu uspostavljena nova spomenička kultura imala bi, dakle, svoju evokativnu i edukativnu svrhu, nivo javne komunikacije kada je reč o kulturi i baštini bio bi znatno podignut, nivo političke (zlo)upotrebe smanjen na najmanju meru, dok bi eventualna polemika zašto spomenik Gazda Simeonu a ne pelaškom kentauru Noemisu, ili Arseniju Njegovanu, ili Arnu i Mari-Luiz, ili pak Ikaru Gubelkijanu u najvišoj tački trostrukog aksela, tik pre no što se skljoka – imala kudikamo više smisla od toga ko će spomenik otvoriti i šta će tamo reći. Pored toga, izazov postavljen vajarima bio bi inspirativan, a njihova sloboda u traganju za originalnim skulptorskim rešenjima neograničena uzorima i modelima koji mogu da se izguglaju.

Kojem bi od književnih junaka valjalo podići spomenik?

Najpre, od prvorazredne nacionalne važnosti bilo bi na vidljivom i prometnom mestu podići spomenik najvećem junaku naše narodne epske poezije ‒ Musi Kesedžiji. Kraljević Marko, kao turski plaćenik i lovac na glave, na prevaru je ubio nepokornog hajduka, ali je i svoju i nacionalnu čast delimično spasao priznanjem da je ubio od sebe boljega, uz lelek: „Jaoh meni!". Ova činjenica, kao i činjenica da je Musa bio Albanac, otvaraju mogućnost da ovaj iskupljujući spomenik u centru Beograda dobije ogromnu, čak prevratničku simboličku, političku, istorijsku, kulturološku i svaku drugu težinu.

Kraj čijeg bi još spomenika bilo lepo prošetati?

Njegoš je nulta tačka nacionalne kulture, i dva njegova najznačajnija dela svakako zaslužuju spomenički omaž. Pošto smrknutog vladiku svi znamo, lepo bi bilo u šetnji baciti pogled na njegovog čudnovatog junaka koji jeste bio laža i skitnica ali je znamenitu epohu u Crnoj Gori i okolini učinio (na sramotu svoj Evropi i Aziji), iskorenio korupciju, uspešno vojevao i s Mlečanima i s Turcima i nije zarezivao ni Austrijance ni Ruse: na Šćepana Malog s papagalom na ramenu. Kažu da su još za Njegoševog života u Biljardi pravljene inscenacije Gorskog vijenca u kojem su „glumili" cetinjski glavari, te da je Njegoš za sebe uzimao ulogu Vojvode Draška. Otud uzeti u razmatranje spomenik Vojvodi Drašku dok podnosi izveštaj s misije u Veneciji i iznosi tamo prikupljene pozorišne utiske. (Razmisliti gde staviti Njegoševu stolicu i na njoj A. A. Darmolatova.)

Koga još imamo u lektiri?

Pokondirenost kao nacionalnu odliku kojoj bi valjalo podići opominjući spomenik, i to u njena dva karakteristična vida, simbolizovali bi spomenici Sterijinoj Femi i rodoljubivim građanima Žutilovu, Šerbuliću i Smrdiću.

Čika Jovu Zmaja neka predstavlja jututunski kralj Balakaha XIII, i to za velike, a za male Pura-Moca, Mala Juca ili Kržljavić Ljuba.

Glišićev Sava Savanović svakako bi posedovao i znatan turistički potencijal.

Kako bi izgledao Matavuljev rkać Pilipenda, očajan na kamenu kraj puta, ili od smeha zagrcnuti fra-Brne pred krakatim Pjevalicom?

I popovski bekovski par Ćira i Spira zaslužuje spomenik, kao i Gazda Radisav kao burofil i anglofob, a i Zone i Mane, ne samo zbog Šotre.

Bilo bi lepo odužiti se užičkom grofu Ivu Vojnoviću i u Dubrovačkoj ulici podići spomenik Orsatu Velikom kako stoji na kakvoj pustoj slobodarskoj hridi. I Milana Milišića se setiti spomenikom Katici Štikar.

U Dalmatinsku ulicu mogli bi postaviti Smojine Bepinu i Luiđija, ili Roka i Cicibelu s potpisom „Ča je život vengo fantažija".

Ljubavnom spomeničkom ciklusu pripadali bi i Lazarevićeva Švabica, Aleksina Emina, Disova i Miljkovićeva usnula draga, Davičova Hana, Duškova Fani pred ešalonom, Branina i Kaporova Ana, Zupčeva Svetlana, Liberova Eleonora, žena Kilimandžaro, Tinova Frančeska Bertini. Naravno, i Vasiljević Cveta Duška Radovića, kao i njegovi Miki-Liki, Džon Piplfoks, Gospođa Klara, Strašni Lav i Plavi Zec. Ršumova Dva Akrepa, ni gluva ni slepa, podjednako i ružna i lepa, morali bi da stoje u Ulici Ljutice Bogdana, ali nije nužno da baš u Vranjskoj ulici stoje Sofka i Koštana, Mitke i gazda Mladen. Mitskom ciklusu pripadali bi Car Radovan i burleskni gospodin Perun. Ispred „Laze" staviti Davida Štrpca s jazavcem u džaku, a izranjavljenog Jablana ne stavljati blizu Domanovićevog jednog običnog srpskog vola, zamišljenog.

Na dan bezbednosti resorni ministar bi mogao da polaže venac spomeniku sreskom špijunu Aleksi Žunjiću. U neposrednoj blizini zgrade Vlade trebalo bi postaviti opominjući spomenik Živki Ministarki, a u blizini Skupštine nesuđenom narodnom poslaniku Jevremu Prokiću i njegovom ekspertu za politički marketing Sreti Numeri.

Karima Zaimovića setiti se spomenikom Jakobu Esaloviću, čoveku sa Šiljinim licem.

Uzeti u razmatranje i Hrabrog Koču, Dobrislava S. Radenovića, Miroslava Blama, Dr Janeza Paćuku, Sekulu Resimića, Krešimira Horvata, Atanasija Svilara, Lada Tajevića, Aćima Katića, Sudiju Dimitrijevića, Katarinu Džandarovu, Panteliju Topalovića, Samuela i ženu mu Saruču.

Acu Popovića mogu da zastupaju Ljubinko i Desanka, Kovača Malvina Trifković i Fehko Jančić, Crnjanskog Petar Rajić, Pavel Isakovič ili Nikolaj Rjepnin, a Andrića Karađoz u stolici za ljuljanje (u Ulici 29. novembra), Ćorkan u ludom pehlivanskom plesu, Milan Glasinčanin u partiji karata s Đavolom, ilirski doktor Mario Kolonja kako bespomoćno širi ruke, dva brata Hamzagića, ruđanski begovi Ibrahimbeg i Alibeg, sami protiv svih, ili Toma Galus u razgovoru s Fehimom Bahtijarevićem.

I ne zaboraviti Ivana Galeba i Ahmeda Nurudina.

Bronzanu stražu junaka golubijeg srca raštrkati svud po gradu, da nasmejavaju prolaznike Nikoletina Bursać, Djed Rade, Starac Lijan, Jovandeka Babić, Hamid Rus, Dule Dabić Hajduk, Zora Kutić i Zora Tanković, i Lunja i Stric pod „pacolinskim" šeširom. I ona mala iz Bosanske Krupe.

Mali prljavi rat još traje, ali na okretnicu kod Autokomande neka se vrati Ljuba Vrapče.

U najlepši beogradski park spustiti Andija Sama (s Dingom), prekoputa Borisa Davidoviča Novskog. A svakog Đuđevdana (uz Ederlezi) s tugom, stidom i ponosom, struk đurđevka položiti kraj spomenika malom buljookom Ciganinu Miletu Petroviću, zvanom Mile Dileja.

Pa da se Vanja, i svako poput nje, kad se izmoždena vraća kući s posla i pogled joj padne na spomenik – nasmeši, a Mile Dileja joj sa zahvalnošću, mangupski i saučesnički odmigne:

Niko nije tako bogat i siromah kao ja, brate moj.
Niko nije tako srećan i nesrećan kao ja, brate moj.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine