Autor

12.3.2016. >

Osmi mart u krugu sirotinje

Navikavanje na krizu i siromaštvo ušlo je i u osmomartovske pesmice koje klinci recituju u vrtiću

Kako ste provele Osmi mart? U krugu porodice ili vas je preduzeće častilo sindikalnom zabavom? Potpisnicu ovih redova Mađunarodni dan žena zatekao je u Tirani. Tamo je tradicija očerupanih buketa i sindikalnih zabava još živa. Doduše, ono što sam imala priliku da vidim nisu baš sindikalne, više su korporativne zabave i događaju se u vrlo ekskluzivnim i skupim restoranima.

Ako je suditi po društvenim mrežama, ili bar po onome što su moje prijateljice kačile na Fejsbuk, u vrtićima još uvek vlada običaj da deca mamama prave čestitke za Osmi mart. U jednom novobeogradskom vrtiću, predškolci su naučili i pesmicu, pa su je recitovali mamama kad su došli kući. Evo kako ide:

Supermama

Moja mama je superžena,
tu ne postoji dilema.
Jača je od Betmena i Supermena,
ma nikog jačeg od nje nema.
Mama je pravi majstor pazara,
u gradu poznaje radnju svaku
i ume poput mađioničara
do prvog da rastegne platu ko žvaku.

Ima i nastavak ali je moj izvor A.G. (6) bio nestrpljiv da se vrati igranju, te je prekinuo razgovor za "Vreme". Sve u svemu, za razliku od nas odraslih, A.G. ne smatra da je recitacija tužna. Njemu je ona nekako prirodna, jer opisuje jedinu stvarnost za koju on u svom šestogodišnjem životu zna. Samo, ima jedna kvakica: njegova mama, kao i svaka druga mama u Srbiji, koliko god se trudila da "razvuče platu ko žvaku", istu je potrošila mnogo pre famoznog prvog u narednom mesecu. Štaviše, mnogo je veća verovatnoća da je ta plata otišla još pre Osmog marta, za koji su dečica spremala recitaciju.

Osamdesetih, pre nego što je "ono" počelo, deca su u vrtićima učila pesmice o mami kao izvoru nežnosti i topline. Posle, kad su krenuli ratovi i sankcije, nikom nije ni bilo do Osmog marta, a i što bi, kad je karanfil koštao dve marke, a mamina plata bila deset maraka ujutru kad je primi, a već popodne kad krene s posla, vredela je manje nego smežurani karanfil.

Onda je došla tranzicija i još uvek traje. U tranzitu smo od tačke A do tačke B, samo ta tačka B je toliko daleko da se čini kako do nje nikada nećemo stići, pa ostajemo zaglavljeni u tranzicionom limbu. U tom limbu, mama je srećna što ima posao, a ako uz njega još dođe i plata, utoliko bolje. Tranziciona mama i jeste poput mađioničara: žonglira kreditnim, rivolving i ostalim karticama, čekovima, zna kako od nula da stvori hiljadu dinara, što je čista alhemija. Tranziciona mama zna i kako da stvori privid svom predškolcu da se, makar materijalno, ne razlikuje od druge dece, pa će uspeti sve: i rođendan u igraonici i poklone za rođendane drugara... Da ne pričamo sad o cenama bebi opreme, jeste li proveravali skorije cene igračaka? Tržište, to, oh, tako slobodno tržište, računa sa tim da će četvorogodišnjakinja poludeti od želje da ima lutke "Maše i medveda" koji igraju i pevaju. Zato će mudro tržište naplatiti četvrtinu mamine plate za jednu šugavu lutku, a mama će biti srećna jer čim taj ček bude realizovan, moći će da podigne nov.

Taman kad pomisli da je uspela da od svog deteta sakrije otkud i kako sve te lepe stvari, kad je zakamuflirala i pokrpila rupe u kućnom budžetu nastale iz pokušaja da u tom malom dečjem životu stvori privid normalnosti, isto to dete dođe iz vrtića i svojim umiljatim dečjim glasićem saspe joj u lice istinu o njenom životu. I još ne nalazi u tome ništa tužno, jer za bolje i ne zna.

Paradoks je u tome što je A.G. u pravu: njegova recitacija i nije tužna. Moglo je i gore: mogao je da se rodi u bilo kom drugom mestu u Srbiji, u kom mama ne bi imala ni posao ni platu, a uprkos tome, za njega ne bi bilo mesta u vrtiću. Naravno, mama bi se snašla, pa bi radila negde na crno, neprijavljena, dobijala bi tu i tamo nekakvu platu na ruke, ne bi bilo ni kartica ni čekova. Uprkos tome što možda ima i završen fakultet, radila bi u nekoj maloj firmi koja takođe jedva opstaje, recimo u proizvodnji čarapa. Ovaj primer navodim jer je istinit: u jednom gradu u Srbiji zaista živi žena koja je tek prešla tridesetu, završila je diplomatiju i radnica je u fabrici čarapa.

Ako nešto dobro iz ove priče može da se izvuče, onda je to nada da se u Srbiji Osmom martu polako vraća smisao: to je dan kada se obeležava ženska borba za jednaka prava, između ostalih i pravo na rad. Pravo na život dostojan čoveka, makar u ovom malecnom delu sveta, i žene i muškarci tek treba ponovo da osvoje. Deca će za to vreme učiti pesmice u kojima se veliča mamina sposobnost da razvuče platu ko žvaku.

Problem sa ženama je što njih ranzicija pogađa jače i teže nego muškarce: mnogo brže i lakše ostaju bez posla, a ako su prešle 40, kad izgube posao, za njih više nikakve nade i nema. Pojavljuju se tu i tamo nekakvi "podsticaji ženskom preduzetništvu", udruženja za osnaživanje žena, ali u realnosti, to se svodi na praznu tlapnju i tužnu činjenicu da firme koje u Srbiji pokrenu žene, prosečno žive oko dve godine. Potpisnica ovih redova može lično da posvedoči i o tome kako se žene dovijaju da prevaziđu taj problem: ćerka sam žene koja je u unutrašnjosti osnovala svoju firmu u 55. godini života. Iako je i sina i ćerku naučila da umeju da rukuju i varjačom i šrafcigerom, u krugu porodice složili smo se oko jednog: direktor firme biće sin. Zašto, ako je mama sposobna? Zato što znamo gde živimo i znamo da ovakvo, divlje kapitalističko "poslovno okruženje" (bože, kako debilan izraz) bolje i lakše prihvata muškarca. Ova sitna prevara sistema za sad funkcioniše.

Pre dve godine, "Centar za devojke" izbacio je povodom Osmog marta parolu: "Manite se poklanjanja cveća, vratite nam naša preduzeća". I stvarno, vratite ih, da imamo makar povremeno platu, da imamo šta da razvlačimo ko žvaku.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine