vreme br.533 | 22. mart 2001. >

Predlog dogovora o državnom cilju

Treba nam novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvođenje reda. Vreme štednje i žrtava nije prošlo. Razlika je u tome što to danas činimo za budućnost svojih porodica i naše zemlje, a ne zarad bolesne politike i privilegija vlastodržaca

U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji.

Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interese i diskusione grupe. Jedni prete štrajkom, drugi štrajkuju, treći teoretišu o razlozima za i protiv.

U čemu je stvar?

Nema sumnje, narod je srušio diktaturu radi boljeg života. Ostvaren je jedan deo te želje, onaj politički. Nedostaje onaj važniji deo, materijalni, ekonomski. Da li to znači da je narod prevaren?

Prevarenim se može smatrati samo onaj deo naroda koji je verovao da će sa dolaskom političke demokratije automatski doći ekonomsko blagostanje.

Nažalost, ekonomskog blagostanja nema bez zdrave ekonomije. A naša ekonomija je na smrt bolesna i trebaće joj poprilično da se oporavi.

Uslov našeg ekonomskog oporavka je: moramo da postanemo zemlja koja je privlačna za ulaganja. To podrazumeva korenito restrukturiranje nasleđene privrede i društva, ali i preispitivanje određenih nasleđenih prava.

Na primer, svi imaju ustavno pravo na rad, ali radnih mesta trenutno ima jedva za trećinu radno sposobnog stanovništva. Uz to, među nezaposlenima preko 70 odsto ima najviše srednju školu. Potrebna su ogromna ulaganja u njihovu dokvalifikaciju. Svi imaju pravo na zdravstvenu zaštitu, ali zdravstveni sistem je u ruševinama. Potrebna su ogromna ulaganja da bi naše bolnice izgledale pristojno.

Pravo na penzije je elementarno, ali doprinosi za penzije nisu dovoljni za to. Na jednog zaposlenog u privredi dolaze skoro dvojica koji od toga treba da imaju prihode, ako saberemo penzionere, budžetske korisnike i tzv. tehnološki višak.

Većina prava su stoga, nažalost, deklarativnog karaktera. To ne znači da su neopravdana, naprotiv. To samo znači da za njihovo ostvarenje nema elementarnih uslova. Te uslove treba tek obezbediti.

Radikalno istrajavanje na tim pravima, bez materijalnih uslova za njihovo ostvarenje, vodi sve većoj socijalnoj frustraciji i gubitku neophodne pozitivne energije za promene.

Da bi se privreda oporavila potreban je odlučan koncept razvoja, a to znači odricanja i investicija u budućnost.

Ako u vezi sa ovim ne uspostavimo socijalni konsenzus, kakav smo uspostavili oko političke demokratije, propustićemo istorijsku šansu.

Najpre, treba da shvatimo da se može trošiti samo ono što je zarađeno. Budžetski korisnici moraju da se strpe i pristanu na ograničenja, ne samo zato da bismo dali predah privredi nego i da bismo svetu pokazali nacionalnu zrelost. A to znači, uvesti disciplinu, asketizam, razum. Nije opravdano da se štrajkuje zato što je budžet restriktivan, jer nema zdravog načina da budžetski korisnici (prosveta, zdravstvo, policija itd.) dobiju više iz realnih prihoda države.

Isto tako, i oni koji rade u privredi moraju da shvate da još ni iz daleka nismo u prilici da dobijamo plate koje odgovaraju našim ljudskim potrebama i standardima. Odlično je što su naši građani svesni svojih vrednosti i svojih potreba. Ali, pogrešno je ako misle da se to može odmah ostvariti.

Ma koliko to izgledalo bolno, mora se promeniti radno pravo, u pravcu većih mogućnosti vlasnika i poslodavaca. Nijedan investitor neće doći ako radnici štrajkuju, ako su sindikati radikalni i svemoćni.

Lako je postavljati populističke zahteve i navoditi ljude da vas u tome podržavaju.

Hrabrost je u tome da se radnicima kaže istina.

U socijalnim borbama uvek se radi o pravednijoj preraspodeli. O tome da se izbori veće i povoljnije učešće u zaradi, i u društvenom položaju u celini. Legitiman razlog je uvek: nezadovoljstvo vlastitim položajem, kao i privilegije koje neko drugi ima, a koje su neopravdane.

Danas je u Srbiji ogromna većina nezadovoljna svojim položajem, i to je van sumnje. Ali, pitanje je ko ima privilegije i gde je novac koji treba pravednije podeliti. Hajde da razgovaramo o tome! Nemojmo da polazimo samo od sebe i vlastitog nezadovoljstva, jer tu su svi u pravu. Nemojmo sada da pretpostavljamo da negde ima skrivenih rezervi i da ih štrajkovima i protestima treba usmeriti na svoju stranu. Recimo gde su te rezerve. Kome treba oduzeti da bi princip pravednosti bio zadovoljen?

Stari režim je kupovao socijalni mir na dva načina. Tako što je neprestano proizvodio političke krize, u kojima su ljudi bili odvraćani od ekonomije. Bilo nam je dovoljno da smo živi i da nam je porodica relativno fizički bezbedna.

Drugi način bio je – trošenje akumulacije, zaduživanje, korišćenje poljoprivrede i drugih prirodnih resursa za gašenje socijalnih požara.

Rezultati ove politike su poznati. Nema ni jedne zdrave privredne grane. Prazni su svi fondovi koji su osnovani kao rezerva za budućnost (pre svega fondovi penzionog, socijalnog i zdravstvenog osiguranja). Infrastruktura je uništena zato što u nju ništa nije ulagano (energetika, saobraćaj, vodovodi, kanalizacije, deponije itd.). Država nema nikakve rezerve za finansijsku intervenciju u kriznim situacijama, na primer kada neka privredna grana dospe u krizu zbog trendova u svetskoj ekonomiji.

Na nama je sada da ceo sistem postavimo na noge. To iziskuje ogromna ulaganja. Uzmimo samo primer nekadašnje Istočne Nemačke. Ona je imala dva puta više stanovnika od Srbije, i recimo da je bila u sličnom stanju u kome smo mi danas. U rehabilitaciju te zemlje je u periodu od 10 godina uloženo više od 1000 MILIJARDI MARAKA. Ako danas pogledamo rezultate, videćemo da još uvek nisu na nivou nekadašnje Zapadne Nemačke.

To znači, u Srbiju bi u roku od deset godina trebalo uložiti polovinu te sume, tj. preko 500 milijardi maraka, ili na godišnjem nivou, po 50 milijardi. Realnost je da ne možemo računati ni na delić te sume. A da ne govorimo o ogromnoj podršci u savetodavnim i drugim uslugama, koje su oni imali a na koje mi možemo računati u ograničenom obliku.

To je realnost. Mi, doduše, verujemo da su naši ljudi brži i sposobniji za ekonomske promene nego što su bili Istočni Nemci. Međutim, te promene ne dolaze preko noći. A pre svega, nemamo ni približnih finansijskih sredstava za laku i bezbolnu tranziciju.

Redosled poteza je sledeći. Najpre, otvaranje međunarodnih kanala, preko kojih se uključujemo u svetsko tržište kapitala, tehnologije, i preko kojih svetsko tržište otvaramo za našu privredu. Drugo, promene zakona i institucija, da bismo postali interesantni za veće investicije. Treće, restrukturiranje naših preduzeća. Paralelno sa tim, izgradnja efikasnih i kvalitetnih javnih službi, u državnoj upravi, policiji, zdravstvu, školstvu, edukaciji radne snage.

Ali ono najvažnije je: novi socijalni konsenzus o zajedničkom cilju, ostvarivom samo kroz zajednički napor i zajedničko samoodricanje.

Naš ukupni uspeh zavisi od tog voljnog faktora, od naše sposobnosti da se dogovorimo o prioritetima i svu energiju usmerimo na njihovo ostvarenje. Treba nam novi socijalni konsenzus, odlaganje svih sporova i sukoba, zavrtanje rukava, uvođenje reda. Vreme štednje i žrtava nije prošlo. Razlika je u tome što to danas činimo za budućnost svojih porodica i naše zemlje, a ne zarad bolesne politike i privilegija vlastodržaca. I razlika je u tome što danas imamo dobre šanse da naša odricanja dovedu do društva u kome više niko neće morati da se odriče svojih osnovnih ljudskih i civilizacijskih potreba.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine