Foto: M. Milenković

Intervju – Aleksandra Ninković Tašić >

Nismo zakasnili da se sećamo Pupina

„Postoje institucije koje ne prihvataju da se govori o Pupinovoj veri. Ali on sam piše o svojoj veri, ne treba vam tumač. Pupin je taj koji pokazuje šta je za njega smisao i svrha naučnog stvaranja. I da, moram da kažem, meni jeste bolno što je i danas lakše govoriti o svemu u Pupinovom životu - o srpskoj tradiciji i junacima njegovog detinjstva od hajduk Veljka i Bendžamina Frenklina do Filipa Višnjića, Garibaldija i kosovske devojke, o jakoj nacionalnoj svesti – nego o njegovoj veri"

Izložba posvećena Mihajlu Pupinu u Muzeju istorije Srbije, pod nazivom „Pupin - od fizičke do duhovne realnosti", otvorena je septembra prošle godine. A onda je krenula lavina koje mesecima ne jenjava – hiljade i hiljade posetilaca, dvosatna predavanja Aleksandre Ninković Tašić koja se svake subote prate bez daha, gužve u holu muzeja, zarazna ushićenost i ponos.

U Beogradu, prestonici zatvorenih muzeja, u društvu koje ume brzo da zaboravlja i da se naopako seća, izložba posvećena srpskom naučniku, profesoru, meceni, dobrotvoru predstavlja duboko inspirativan i važan putokaz. Autorka izložbe Aleksandra Ninković Tašić godinama je bila, kako kaže, zagledana u Pupinov život, sakupivši preko 10.000 dokumenata. Danas se „pupinizacija" širi, a broj posetilaca stalno raste. I toliko njih se čudi kako ranije ništa nisu znali o ovom naučniku.

O tome ko je bio Mihajlo Pupin, zašto smo ga bili zaboravili, šta možemo da naučimo od njega i šta nam je ostavio u amanet, razgovaramo sa Aleksandrom Ninković Tašić, predsednicom Obrazovno-istraživačkog društva „Mihajlo Pupin". Glavna tema našeg razgovora ovog puta je, ipak, odnos vere i nauke u ličnosti Mihajla Pupina, kao važan aspekt u razumevanju toga ko je Pupin odista bio i čemu je težio.

„Teško je razumeti kada se posmatra koliki je Pupinov doprinos - profesor četrdeset godina koji neguje mentorskim radom nobelovce, naglašavajući da mu je cilj da napravi ljude boljim nego što je on sam, daje 36 patenata od kojih mnogi imaju fundamentalnu vrednost za nauku, dobrotovor sa tri fondacije i preko hiljadu darova, mecena koji prati razvoj umetnika i umetnosti u Srbiji, jedan od najboljih lobista kojeg je naša zemlja imala – da je to jedan čovek mogao... Za svaki od ovih doprinosa je trebao jedan izvanredan, posvećen i genijalan život. Kako da objasnimo činjenicu da je stekao ogromno bogatstvo i da je sve što je stekao ostavio srpskom narodu? On je imao puno prijatelja, porodicu, suprugu i ćerku. Ostaje rano udovac i brine i o dvoje dece svoje supruge iz prvog braka. Ja verujem da se bez razumevanja njegove filozofije religije i nauke, ne može razumeti da čovek može da bude svečovek i da jedan čovek obasjava toliko toga. Mislim da je verujuće srce Mihajla Pupina jedan od glavnih ključeva za razumevanje njegovog života", kaže Aleksandra Ninković Tašić.

Kako je moguće, i zašto, da je Pupin tako olako bio zaboravljen i dosta dugo ostavljen u tom zaboravu?

Pa mislim da je baš Pupinova vera bila jedno od obeležja koje je smetalo političkim uslovima posle Drugog svetskog rata. On je svoja naučna izlaganja umeo da počne govoreći da ga je nauka učinila boljim hrišćaninom. Ne postoji mesto na kojem zastane Mihajlo Pupin, o bilo čemu da priča, a da se ne osvrne na božansku snagu, da nam ne usmeri pogled ka nebu i da nam ne pokaže kako mi svi nosimo komadić zvezda u sebi. I da nam ne istakne da smrtan čovek može da stvori prolazne stvari, ali da večni zakoni po kojem se kreću zvezde i planete ne mogu biti tvorevine smrtnih ljudi. Pupin je kroz sav svoj rad poneo Boga sa sobom i mislim da je to bila prva prepreka u vreme komunizma. Drugo, on je često isticao sam da je opredelio svoj život borbi za pravo, pravdu i slobodu srpskog naroda. To se sve nije ukalapalo u program nakon Drugog svetskog rata. I njegova nauka je pretrpela nemar. Ostali su za njim da svetle ogromni Pupinovi kalemovi, ali ništa drugo. Mi smo izbrisali i njegov doprinos modernoj civilizaciji, doprinos telekomunikacijama, njegova dobročinstva. Pomagao je Crkvi, ne samo u Srbiji, pomagao je umetnicima i drugima koji su bili takođe na zabranjenim listama. Vi ne možete posmatrati Pupina bez njegovih prijatelja – tu su bili vladika Nikolaj, pa Nikola Pašić, Uroš Predić, njegov prijatelj iz dečačakih dana i savetnik za umetnička ulaganja, Jovan Cvijić, Miloš Crnjanski. Ako tu mapu krenete da gledate izbliza, vidite dve stvari – koliko je njegova nesebičnost bila ogromna, ali i to da je radio sa ljudima čija imena takođe nisu mogla da se izgovaraju tokom onih decenija.

Pupin čak ni devedesetih nije otkriven, u onom rasplamsavanju nacionalnih strasti, što je možda i dobro jer je tada postojala opasnost da se zloupotrebi uspomena na njega. Ipak, mislite li da smo nekako zakasnili?

Da, Pupin je bio potpuno precrtan, nije ga bilo ni tada. Ali kada je reč o kašnjenju, moram da kažem, ja ne samo da poštujem njegovo delo, već osećam snagu njegovog nasleđa i osećam da mi, iako smo živeli u zaboravu, nismo zakasnili jer je snaga njegovih reči i primera bezvremena. Nemačka država, štampajući 1929. godine Pupinovu autobiografiju „Sa pašnjaka do učenjaka", piše da je on moralni obrazac koji treba slediti pa se zato njegova knjiga mora davati najboljim učenicima u Nemačkoj.

U knjiziSa Pašnjaka do učenjaka" vidi se Pupinova duhovna snaga, etika ali i jaka religioznost koju mu je, dobrim delom, usadila majka. Koliko mislite da je taj odnos uticao na njegov život?

Pupinova majka Olimpijada je u centru razumevanja njegove duhovne snage, pružajući mu najveći oslonac. Ona je prenela na njega veru da ga duh Svetog Save upućuje i prati u svet znanja. Mihajlo Pupin, na mnogim mestima, piše da kada nema nikoga i ništa ipak nije sam i da je sa njim uvek Sveti Sava. Uopšte, hrišćansko vaspitanje koje je dobio od svoje nepismene majke prosvetiteljskog duha je trajni zapis u njegovoj duši. On, na taj način, posmatra sve što mu se u životu dešava, posmatra čitav svet. Zamislite, nepismena žena šalje svog sina, sa jednom pogačom, jednom pečenom guskom, šubarom i kaputom u svet i ispraća ga rečima: „Sine, znanje to su zlatne lestvice koje vode u nebesa, znanje je svetlost koja osvetljava naš put i vodi nas u život budućnosti pun večne slave". I Pupin kaže da ide u potragu za večnom istinom, što je sintagma njegove majke.

Kada dolazi u Idvor kao postdiplomac, seda ispod jedne voćke u dvorištu i čita Lagranža, visoku matematiku. Majka ga posmatra, i on njoj objašnjava šta čita, a ona mu napamet znajući psalme, izgovara stihove, i potom, dodaje da naučnici nisu ništa drugo nego sveci nauke i da je ona sigurna da je on na pravom putu kada traga na tom mestu za večnom istinom. Poznati naučnici i savremenici koji su posećivali Pupina u Norfolku prenose kako Pupin stalno govori o svojoj majci i to kada čini uvek ustaje ističući da o njoj sedeći ne može da priča.

Kod Pupina nauka i vera ne deluju kao razdvojeni domeni. On i svoju autobiografiju završava rečima: „Postojanje ovih večito nepromenljivih stvari stavlja nas lice u lice sa jednom silom koja sačinjava večito pokretnu pozadinu svih prirodnih pojava. Nešto u nama govori: da nauka nikad neće prodreti u one tajne koje se kriju iza te pozadine. Ali nas vera bodri da verujemo kako iza tog neprodornog zastora, pred ovom večitom pozadinom, stoji presto božanske moći, duša vidljivog sveta, o čijem delanju mi govorimo i razgovaramo kada istražujemo prirodne pojave." Šta biste rekli, kako to zvuči čoveku današnjice?

Mihajlo Pupin kaže da su duhovna i materijalna realnost plodovi sa istog drveta saznanja. Mi smo u modernom vremenu razdvojili ova dva pojma, religija se vidi kao teret, kamen, kao slabost onoga koji veruje. Podrazumeva se da nijedan ozbiljan naučnik neće reći nešto o pitanjima vere. A Pupin je organizovao najveće tribine o odnosu vere i nauke u Americi, serijale kazivanja njegovih najpoznatijih saveremenika, naučnika o odnosu vere i nauke. Živo je govorio o tome, smatrajući da ta dva pojma ne mogu i ne smeju da se razdvoje. Pupin piše da je prvi cilj nauke da blagonaklono i bez predrasuda tumači jezik prirode, a to nam daje uvid u večitu istinu. A istina je ono što nas čini slobodnim. Pisao je na desetine i desetine strana o susretu nauke i vere govoreći da nema ničega ako ne posmatrate zvezdano nebo. Svom prijatelju, gospodinu Lazaru Žarkoviću, kaže „pa ne bismo ni Tesla ni ja ništa uspeli da ja nisam trčao po mojoj mekoj travi, da on nije gazio po svom oštrom kamenju, ali iznad svega toga, da obojica nismo bili zagledani u beskrajno i večno zvezdano nebo pod nama". Naravno, prisutna su od tih jednostavnih pa do veoma ozbiljnih teoloških razmatranja. U jednom od svojih govora on kaže, ja sada grubo parafraziram, da naučni razvoj ne može i ne sme biti bez duhovnog razvoja. Stvara se veliki jaz time što naukom idemo napred, a duhovnim razvojem zaostajemo. Postaćemo bogovi sa Olimpa, živećemo udobnije od njih, ali nećemo uraditi ništa, nego ćemo propadati u ekonomskim krizama, mržnji, ratovima i predrasudama. Pred najuglednijim ljudima Amerike izgovara – osvojili smo silu toplote i elektriciteta, ali dok ne osvojimo silu ljubavi koju je naš Gospod Bog Isus Hrist doneo pre skoro dve hiljade godine mi nećemo uspeti da stignemo tamo gde treba.

Kakav je bio njegov odnos sa Srpskom pravoslavnom crkvom?

Najlepše monografije o manastirima Dečanima, Manasiji, Studenici, Mileševi, Ravanici i mnogim drugima štampane su iz njegovog fonda. Plaćao je dugove manastirima, dovodio je monahe iz Srbije u Ameriku da bi u srpskoj dijaspori širili veru. Lista Pupinovih davanja za duhovnu mapu Srbije je ogromna. On, 1918. godine, organizuje pisanje i štampanje knjige „Serbian Orthodox Church" i angažuje najbolje istoričare umetnosti Britanskog carstva da oni pišu o duhovnoj mapi Srbije, o manastirima, o Nemanjićima... Pupin sastavlja predgovor, i luksuzno izdanje lično potpisuje, piše posvete, i šalje značajnim diplomatama u svetu. Ovo je naravno samo delić onoga što je činio. Najznačajniji pogled na Pupina iz Crkve je jedna knjižica prote Save Jovića, „Hristov svetosavac Mihajlo Pupin". Sava Jović mi je jednom rekao - ja kada razmišljam, za mene postoji Sveti Sava, pa onda Mihajlo Pupin.-

Kako je danas u ovom delu sveta koji je suštinski sekularan, a akademska zajednica ume da prednjači u tome, pričati o dubokoj veri jednog naučnika?

Postoje institucije koje ne prihvataju da se govori o Pupinovoj veri. Ali on sam piše o svojoj veri, ne treba vam tumač, Pupin je taj koji pokazuje šta je smisao i svrha naučnog stvaranja za njega. I da, moram da kažem, meni jeste bolno što je i danas lakše govoriti o svemu u Pupinovom životu - o srpskoj tradiciji i junacima njegovog detinjstva od hajduk Veljka i Bendžamina Frenklina do Filipa Višnjića, Garibaldija i kosovske devojke, o jakoj nacionalnoj svesti – nego o njegovoj veri.

Zašto mislite da je tako?

Zato što smo mi društvo koje je vođeno interesom kao polugom, vođeno profitom, zaradom, ambicijom. Kod Pupina koji je bio jedan od najbogatijih ljudi Amerika prve polovine dvadesetog veka i izuzetan poslovan čovek, postoji nešto više. Vi ako oduzmete rad za opšte dobro, kao univerzalni pogon, onda je vama vera višak, ona vam ne treba. Vi sa verom imate model moralnosti koja traži odgovornost, koja upućuje, i vi ne možete sve onako kako hoćete već morate da zastanete i razmislite kako i zašto i čemu. Govorim o pravoj, autentičnoj veri.

A što se tiče akademskog sveta, pojmovi religije i nauke su se odrodili i jedan intelektualac ume da bude stavljen u nezgodan položaj zbog toga. Poznajem mnoge profesore univerziteta koji su liturgijski ljudi, ali to ne iskazuju jer će ih gledati kao da sa njima nije baš sve u redu i kao da im je naučna snaga sigurno slaba, kao da zato što su verujući nisu naučno utemeljeni. Nauka kraja 19. veka jesta bila nauka renesansnih ljud, ali velika je opasnost da kada je čovek zagledan samo u jednu malu naučnu oblast, u jednu tačku, kao što je to danas, a nema pogled u širu sliku. Velika je opasnost da mi nećemo moći da dođemo do te šire slike od komadića koje nemaju u sebi svest o smislu i svrsi naučnog rada. Vi morate imati nešto čemu težite, nešto više, ideal koji vas natkrivljuje da biste mogli raditi za opšte dobro. Ako vam je to oduzeto, vi se lako možete izgubiti. A onda nauka može biti i za i protiv čoveka. To je ono što Pupin poručuje, kao veliki i duhovni učitelj, boreći se za čoveka.

Znam da je ovo uvek nezahvalno pitanje, ali posle toliko proučavanja ličnosti Mihajla Pupina, šta mislite šta je ono ključno što bi bio Pupinov savet za nas danas?

Mihajlo Pupin piše na svojoj knjizi sa postdiplomskih studija „preći pet strana dnevno". Umeo je dobro da definiše ciljeve i imao je kontinuitet u radu, to je nešto što je nama potrebno kao društvu.

Njegov poslednji projekat, koji nije stigao da završio, je bilo stvaranje škola prirode u Srbiji. Smatrao je da će gradovi ugušiti u deci kreativnost, nadahnuće, da su to kavezi i da deca moraju izaći u prirodu. Kada zvezde mogu da se dohvate, možete krenuti za njima. Sam Pupinov primer, on govori da su porazi kratka odmorišta za buduće pobede, je najbolji oslonac koji čovek može da ima i da se oseti bolje i snažnije. Vi ne možete stajati uz Pupina a da vas on ne inspiriše da činite dobro.

Nakon ovakvog probuđenog interesovanja za Mihajla Pupina i vašu izložbu, šta mislite da je sledeći korak uvraćanju duga" Pupinu?

Mene najviše boli činjenica da smo zaboravili Pupinova dobra dela, a bilo ih je na hiljade. Pitam se, znajući šta je sve ostavio i darovao Mihajlo Pupin, kako se može prolaziti pored njegovih darova, a da i ne znamo čiji su, da ih ne prepoznajemo kao Pupinove. Zahvalnost i odgovornost nam se nameću. Moramo toga da se podsetimo.

Nažalost, Pupin nema ni spomenik u Beogradu. Mihajlo Pupin je pravio kulturnu, duhovnu, humanitranu, obrazovnu pa čak i političku mapu Srbije. I bio je vođen isključivo dubokim ubeđenjem da će rad za opšte dobro doneti zadovoljstvo svakome ko mu pristupi dajući se bez ostatka. On kaže da ništa čoveka neće učiti toliko srećnim kao pošteno uverenje da je uradio sve što je mogao, ulažući u rad svoje najbolje sposobnosti. Jedna od ideja mi je i da se barem obeleže ona mesta koja danas postoje i da se osveste institucije koje ne bi preživele teška vremena da nije bilo pomoći Mihajla Pupina.


 

Ljubav prema večnoj istini

Deo govora Mihajla Pupina iz 1932. godine. Povod je primanje Džon Fricove medalje:

„U jednoj od slika ja vidim trijumfalno osvajanje svemira automobilskom i aeronautičkom naukom. Vidim čuda distribucije energije koje stostruko povećavaju komfor i kreativnu moć čoveka, i ja sam oduševljen električnim talasima koji klize preko žica, ili lutaju svemirom donoseći na svojim krilima govor i melodiju preko kontinenata i okeana u svaki kutak i ugao ove zemaljske kugle. Ovo su neka od čuda našeg doba kod kojih su pokretačke energije toplote i elektriciteta prikazale magiju svog božanskog porekla. One su načinile fizički deo ljudskog života čak veličanstvenijim od života bogova sa Olimpa. Ovo dostignuće doba energije velika je slava.

Ali duhovna strana ljudskog života, predstavljena u drugoj slici, daleko je od ove... U ovoj drugoj slici mi vidimo pustošenje na svakoj strani u buđenju najsmrtonosnijeg rata koga je svet ikada video. Svet se pojavljuje ovde kao da stoji na ivici ekonomskog kolapsa, i ipak silne armije i mornarice brzo uništavaju siromašne ostatke bogatstva nacija, dok milioni besposlenih gladuje. Najmrskije figure na ovoj groznoj slici su strah i mržnja, koje, kao dva ružna demona, nervozno čekaju sa svake strane graničnih linija među komšijskim nacijama.

Proterajte ove demone iz ljudskog srca i neće biti potrebe da silne armije i mornarice čuvaju našu bezbednost od neprijateljskih suseda. Neće biti neprijateljskih suseda i ratovi će postati samo umiruće sećanje na prethodno varvarsko doba. Ali božanske sluge naše civilizacije, pokretačka snaga toplote i elektriciteta, nisu ih proterale. Nauka priznaje da magija ove dve iskonske sile ne može bez pomoći pročistiti dušu čoveka i eliminisati otrove koji su iskvarili njen duhovni život. Nama je potrebna druga pokretačka sila, koja može prodreti dublje nego pokretačke sile čak beskonočno minuta elektrona, u dubine ljudskog srca. Ova potreba prepoznata je skoro pre 2000 godina kada je naš Spasitelj otkrio najveću pokretačku silu u duhovnom svetu i naložio nam da volimo Gospoda našeg Boga, i da volimo nase bližnje kao sebe.

Ovo je bila poruka nadolazećeg doba energije u duhovnom svetu. Ali ovo doba još nije stiglo. Čovečanstvo još nije došlo do najveće pokretačke sile u duhovnom svetu, a bez njenog prisustva pokretačke sile toplote i elektriciteta ne mogu dati svoj puni doprinos razvoju duhovnog života čoveka.

Ljubav prema večnoj istini i njihov rad da otkriju ovu istinu za dobrobit čovečanstva vodio je naučnike i inženjere do njihovih velikih uspeha. Ovi trijumfi ljubavi ubediće bezvoljni svet da će pobednički trijumf pokretačke sile ljubavi koju je Hrist otkrio biti najveći trijumf doba energije."


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine