Autor

>

Neutralnost ogromnog Evropejca

Mora li Vučić stalno da ubeđuje i sebe i druge da je sada na javi dok vodi Srbiju u Evropsku uniju i potpisuje ugovore o saradnji sa NATO-paktom, a da je Karlovac-Ogulin-Karlobag-Viroviticu sa sve Vukovarom samo sanjao, a ne obrnuto

„Kada se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, našao se u krevetu pretvoren u ogromnu bubu". Tako počinje „Preobražaj" Franca Kafke. Tako nekako počinje i priča o strmoglavom političkom usponu srpskog Premijera: „Kada se Aleksandar Vučić jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, našao se u krevetu pretvoren u ogromnog evropejca". I tu prestaje svaka sličnost. Samsa se po buđenju našao u najgoroj noćnoj mori, a Vučić u najlepšem snu. Ne treba mu zamerati što se toliko prenemaže, plaši se valjda čovek da se ne urekne i ne probudi.

Mučenom Samsi telo bube stajalo je, baš kao što Vučiću stoji evropska odora. Verujem da mu nije bilo nimalo lako da se navikne na svoje nove evropolike obrise kada je uvideo koliko mu koristi donose, baš kao što je Samsi bilo teško dok je ležeći na leđima gledao kako mu se nekontrolisano mrdaju sve te silne, tanke, preko noći iznikle nožice. U bubu preobraženog Samsu otac je gađao jabukom i ranio ga, Vučić je imao sreće da je Šešelj u trenutku njegovog i Tominog preobražaja bio u Hagu, pa nije mogao da dobaci, čime god da je hteo da ga pogodi u glavu.

Jeste ova priča o preobražaju Šešeljevih štićenika već stara, ali nikako da zastari. Evo i zašto ne zastareva: iako se on, čini se, već valjano navikao na sebe kao Evropejca i uživeo se u tu ulogu, neki od nas u njemu i dalje stalno vide preobraženog Radikala. Jer, nekako mu nemušto i neubedljivo ide od ruke ta evropejska rabota, sve se nešto previše trudi, deluje prenaglašeno - ili preglasno, ili isuviše ponizno, kao da mora stalno da ubeđuje i sebe i druge da je sada na javi dok vodi Srbiju u Evropsku uniju i potpisuje ugovore o saradnji sa NATO-paktom, a da je Karlovac-Ogulin-Karlobag-Viroviticu sa sve Vukovarom samo sanjao, a ne obrnuto. Otuda i to prenaglašavanje nekakvih prijateljstava: Te moj prijatelj Kurc, te moji američki prijatlelji, te moji nemački saveznici. Pa mu sve milo kad ga ti stranci hvale, a onako ozbiljno mrsko kad ga domaći kude, ma koliko ih malo bilo, pa bi još više da ih smanji i utiša.

Hajde da zaboravimo Vučićevu radikalsku prošlost. Od kada se Boris Tadić uz blagoslov SAD i EU izgrlio i izljubio sa Ivicom Dačićem sa istrojskim obrazloženjem jednako dubokoumnim kao kada posvađana deca u obdaništu zapevaju „Mir, mir, mir, niko nije kriv", svekoliki radikali, julovci i espeesovci su rehabilitovani i tu se ništa više ne može.

Ali može preobraženi Vučić da otvara poglavlja pristupnih pregovora sa Evropskom unijom koliko god hoće, kao nagradu što igru sa Kosovom i Bosnom sa sve Hercegovinom igra po pravilima Zapada i ne zaoštrava politku prema Hrvatskoj u situacijama kada bi svaki političar koji nije zagovarao Veliku Srbiju pokazao zube; može da se klanja u Srebrenici svake bogovetne godine (kada li će da svrati do Vukovara?); može da se još toliko povinuje zahtevima Međunarodnog monetarnog fonda – preobraženi Radikal srpsko društvo udaljava od EU, jer on prosto ne ume drugačije.

Približavanje Evropi, to jest Evropskoj uniji suštinski znači razvijati civilno društvo i nevladin sektor, kritičku svest, elementarnu pristojnost, svest svakog pojedinca da može nešto da promeni, tolerisati opoziciju, podržavati dijalog, nezavisne medije ili medije koji šire drugačije stavove, nezavisnost državnih institucija i tako dalje. Većina političara poniklih u zapadnim demokratijama instinktivno ne prelaze crvene linije demokratskog društva jer im savest, vaspitanje i političko obrazovanje to ne dopuštaju. Sve suprotno se događa u partijskoj državi kakva je Vučićeva Srbija, koja neistomišljenike doživljava kao pretnju, u kojoj se sistem vrti oko volje jednog čoveka koji ministre postrojava kao đačiće, u kojoj se ponovo (uvek nanovo) neguje kult vođe. Ekonomsko, pravno i ostalo tehničko usklađivanje sa standardima EU malo znači ako se društvo razvija u drugom pravcu.

Ne radi se ovde ni o kakvoj idealiziciji EU (ona se sama odavno deidealizovala), već o vrednostima koje jedno društvo uspostavlja sebe radi, o razumevanju osnovnih demokratskih principa, na kraju krajeva o osećaju za demokratiju i elementarnu pristojnost, svemu onome što Zapad, ipak, otelovljuje. Esenesovci koji su zavladali Srbijom ništa to ne shvataju, od uloge poslanika u skupštini Srbije, koji su zapravo suvišni jer glasaju po komandi i pričaju šta im se suflira, preko uloge medija u društvu, koje su delom pretvorili u kanalizacione cevi koje fekalijama zatrpavaju javni prostor, do izliva ljubavi prema majčici Rusiji. O prostoti i bahatosti da ne govorimo.

Ponavljam već dosta puta ponavljano da bih izokola došao do zaključka o neutralnosti Srbije o kojoj mediji ovih dana naveliko rapredaju: Srbija zapravo nema spoljnu politiku, jer je što se stanja društva i unutrašnje politike tiče sve sličnija Rusiji i Turskoj (Mađarskoj i od skora Poljskoj), dok istovremeno ispunjava zahteve Zapada i formalno se približava EU i NATO-u. Jedno prosto potire drugo. Tako, doduše, do Evropske unije nećemo stići, ali makar dajemo doprinos političkim naukama novom definicijom političke neutralnosti: i autokratski i demokratski. Umesto ni Istok ni Zapad, preobraženi radikali bi i Istok i Zapad.

Na taj način veća je šansa da Vučić, ako dovoljno dugo ostane na vlasti, Srbiju uvede u NATO, a nikada u EU, jer su Amerikanci daleko manje gadljivi na države sa nedostatkom demokratskih principa sve dok se priklanjaju njihovim globalnim interesima. Sve to, naravno, ako se Premijer ponovo ne preobrazi.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine