Istraživanje NSPM >

Srbija pred izborima

U svom poslednjem, tj prethodnom tekstu ("Šta nam se to dogodilo i dokle će da traje") ostao sam čitaocima "Vremena" dužan odgovor na drugi deo pitanja iz naslova. Naravno da ni sada na to pitanje nema kategoričkog odgovora, niti ga može biti. Ali mislim da će pogled na rezultate našeg januarsko-februarskog istraživanja ipak pomoći da se nasluti neki odgovor. Ili barem da se razume zašto je taj odgovor težak i neizvestan

Teritorija Srbije (bez KiM), 28. januar – 7. februar 2016, reprezentativan uzorak: kombinovani (teren-telefon 2:1), 1650 ispitanika.

Za sve koji su se nadali da će ovi izbori predstavljati veliki preokret u političkom životu Srbije, rezultati januarsko-februarskog istraživanja biće sumorni i na prvi i na drugi pogled. Moćnom partijskom mašinerijom koja broji preko 500.000 članova (što sa članovima porodica i bliskim prijateljima obezbeđuje najmanje milion glasova ljudi motivisanih ličnim interesom) i medijskom torturom koju sprovodi preko vodećih medija (RTS, Pink, "Blic", "Informer", "Alo"), Vučićev lični režim deluje kao da je još daleko od krize i izbornog pada.

Osnovna zabluda dela opozicionih partija i aktivista jeste tvrdnja da Vučić vlada sa podrškom od 25, ili čak 20 odsto ukupnog biračkog tela, dok su ostali mahom svesni ko je i šta je on, ali su suviše rezignirani i nemotivisani da izađu na izbore. Zato, prema ovoj teoriji, ti "svesni i obrazovani građani" (opoziciono nastrojeni) najvećim delom ostaju kod kuće, dok "Vučićeva četvrtina" poput armije izlazi na izbore, što dovodi do postojećih rezultata.

To je, međutim, samo delimično tačno. Naime, tvrdokornih obožavalaca Vučića i sigurnih glasača SNS-a zaista ima između 20 i 25 odsto, ali je procenat građana koji imaju pozitivan ili blagonaklon stav o Vučiću potencijalno ipak znatno veći. A pogotovo ne znači da su svi oni ostali jasno i odlučno protiv, i da je samo pitanje kako ih motivisati da izađu na birališta.

Tu je na delu već viđen i na ovim stranicama opisivan problem. Na pitanje da li danas živite bolje ili gore nego pre tri godine, tek 15 odsto građana kaže da živi bolje, dok čak 45 odsto ljudi kaže da živi gore, a 39 odsto kaže da živi isto kao pre tri godine.

Međutim, na pitanje "da li je ova vlada bolja ili gora od prethodne", čak 45,5 procenata tvrdi da je bolja, 30 odsto da je ista, a tek 19,4 odsto da je gora od prethodne. Česti su slučajevi ljudi ogorčenih na trenutnu materijalnu situaciju, koji će reći da su mnogo siromašniji nego pre tri godine, ali će ipak za vladu reći da je "malo bolja" od prethodne ("koja je sve zabrljala, pa sad ON jadan ne može preko noći sve da popravi"). Naravno da je takav stav u najvećoj meri posledica medijske torture, s jedne, i niske obrazovne strukture, s druge starne. Ali to je srpska nevesela politička i demografska "realnost" sa kojom se mora računati.

Na pitanje "da li mislite da se stvari u zemlji kreću u dobrom ili lošem smeru?", oko 42 odsto ispitanika veruje da se kreću u dobrom, ili "više dobrom nego lošem pravcu" – dakle, otprilike sličan procenat kao i onih koji smatraju da je aktuelna vlada bolja od prethodne. I to je uglavnom procenat ljudi koji se u većoj ili manjoj meri nalaze pod hipnozom Vučićevog režima.

Nasuprot tome, broj čvrstih i tvrdokornih opozicionara se može približno izmeriti kroz procenat ljudi koji kažu da je Vlada lošija od prethodne i da se stvari u zemlji kreću u lošem smeru, a to je otprilike 20 odsto ukupnog biračkog tela. Pored toga, postoji trećina koja je nezadovoljna, ali još uvek ne toliko da bi rekla da je Vlada gora od prethodne, već se uglavnom krije ispod slogana "ma, svi su oni isti".

Ovako blagonaklon odnos prema vlasti može se objasniti i time što se preko polovine građana informiše sa RTS-a ili Pinka, a kada bi tome dodali TV Hepi, novopečeni Studio B i lokalne televizije koje su uglavnom na liniji vladajuće stranke, procenat ljudi koji se pretežno informišu sa režimskih medija je mnogo veći.

Internet aktivno koristi oko polovina građana Srbije, s tim što treba biti oprezan prema zvaničnom nalazu, s obzirom na to da veliki broj ljudi kaže da koristi internet, iako ga u stvarnosti ne koristi. Prilikom jednog ranijeg istraživanja, solidan broj ljudi koji je rekao da koristi internet, u sledećem pitanju je zamuckivao i nije mogao da se seti imena nijednog sajta koji posećuje.

Ulazak u EU podržava polovina ispitanika (porast u odnosu na prethodne mesece kao posledica Vučićeve aktuelne "evrofilije"), a 38,8 odsto se protivi članstvu, dok je NATO i dalje omražen sa svega 10,5 odsto podrške i 80 odsto izričitog protivljenja. Stoga i ne čudi što je Vučić u onakvoj tajnosti potpisivao SOFA, IPAP i NSPO sporazume i što je buru koja se digla oko poslednjeg sporazuma odmah pokušao da relativizuje nametanjem teme Koštuničinih i Tadićevih sporazuma sa NATO-om i SAD iz 2005. i 2006.

Tvrdokorni naprednjaci (u velikoj meri članovi SNS-a) mogu se najlakše detektovati na pitanju: "Da li mislite da je mera smanjenja plata i penzija donela očekivani rezultat", gde 24,5 odsto građana tvrdi da jeste, a 61,3 odsto da nije. Sličan procenat veruje i da je na delu "prava borba protiv kriminala i korupcije", dok 41 odsto tvrdi da je u pitanju skretanje pažnje režima sa aktuelnih političkih problema.

Kada se odbiju neopredeljeni, koji, kao što sam već rekao, uopšte nisu nužno za opoziciju, SNS trenutno ima oko 45 odsto glasova, što je, kako trenutno stoje stvari, vrlo blizu dovoljnom za samostalno formiranje Vlade, ali definitivno ipak sa manje poslanika nego na poslednjim izborima (kada je skoro 700.000 glasova otišlo partijama koje su ostale ispod cenzusa).

"REFORMATOR" I "SAMSUNG": No, to su samo brojke, koje ponekad otkrivaju, a nekad i prikrivaju stvarnost i život iza njih. Zato hajde da, kao i nekoliko puta ranije, zavirimo malo iza suvih brojki i omirišemo kako to izgleda uživo, "na terenu". Pa će onda možda i neke brojke biti jasnije, ili delovati manje čudno nego što sigurno sada deluju prosečnom čitaocu ovog teksta.

Šta imate od škole? "Nemam kola."

Sa koje televizije se informišete? "Petice." Sa TV 5? "Ne, nego peto dugme na daljinskom. Tamo je Pink."

"Sa Samsunga."

"Sa TV JUPI."

Iz kojih novina se informišete?

"Reformer."

"Iz Reformatora."

"Iz Halo."

Da li koristite internet?

"Koristio sam ranije, ali sad sam u žalosti."

Ličnost od poverenja?

"Palma."

Zašto? "Zato što je tamo kod njih odlično. Nema droge i svi moraju da igraju folklor."

Za koju stranku ili koaliciju biste glasali?

"Sine, a šta ti je to koalicija?"

"Joj, dete, znaš, ja se plašim samo jednoga."

A čega se to plašite?

"Ma da ne dođe opet onaj DOS. (Ako ti treba neki potpis za SNS, dođi kod mene slobodno.)"

"Verujem samo Vučiću – i nikom drugom."

"Samo SNS. Te druge mi ne spominjite. Mrzim ih. Ma, neću ni da čujem za njih."

"Samo u Njega verujem. Samo se bojim da ga ne iskvaru ovi što ne valjaju."

BIOLOGIJA I TEHNOLOGIJA: Ako na osnovu ovoga gore zaključite da je prosečan SNS glasač uglavnom slabije obrazovan – ne grešite mnogo. Ali to nije baš sasvim nužno. Važnije je da je star. I još važnije da se informiše samo sa neke od "nacionalnih" televizija (tačnije, RTS-a, Pinka ili Hepija). Kao, na primer, jedna inače fina i visokoobrazovana postarija gospođa, ali redovni konzument medijske osovine Informer-Pink: "Sramota je da neko kaže da ne veruje u Vučića. Čovek izgara za sve nas, ne znam kako može neko da to ne vidi i ne shvati."

U svakom slučaju, ako je anketirana osoba u isto vreme starija, slabo obrazovana i ne koristi internet – onda je skoro 1/1 reč o sigurnom SNS glas(ač)u. I to umnogome objašnjava i njihova kolebljiva politička uverenja, kao i Vučićevu često grotesknu, ali prema dotičnoj ciljnoj grupi sasvim primerenu i više nego uspešnu strategiju.

Dobro. I sad, na osnovu ovog teksta, kao i na osnovu rezultata ovog istraživanja, zar je uopšte moguć bilo kakav drugačiji zaključak sem onog da će, kao u bajci, Vučić i SNS vladati dugo i srećno sve do svoje – jali naše – smrti?

E, pa moguć je. Mada, istini za volju, ne baš previše verovatan. A pogotovo nikako izvestan, s obzirom na stanje raspoloživih opozicionih snaga, njihovu svest, energiju i logistiku.

Ali, svejedno. Postoji nekoliko strukturnih problema koji na duži, pa i srednji rok naprosto ne mogu da budu savladani i koji će verovatno biti fatalni po Vučićevu vladavinu – mada su, po svemu sudeći, minimalne šanse da bi se to moglo dogoditi na ovim prolećnim izborima.

Pre svega, ne računajući aktivne članove i stranačke aktiviste – a njih, naprosto, iz tehničkih razloga, ne može biti mnogo više nego što ih trenutno ima – SNS-ovo biračko telo je staro i svakim danom stari sve više. A ono mlađe i obrazovanije ga uglavnom prezire, ne voli i ne podnosi.

Drugim rečima, Vučić mora ili da doslovno iz zemlje iseli mlađu i obrazovaniju populaciju – ili mora da je potpuno, dakle, još više nego sada, demorališe i demotiviše za učešće u političkom životu. Istini za volju, on to – i jedno i drugo – već uveliko i dosta uspešno čini. Mladi, obrazovani, pa i sredovečni stručnjaci masovno odlaze iz Srbije trbuhom za poslom i kruhom, i to se dešava maltene brže i drastičnije nego u vreme najgoreg ratnog cunamija devedesetih. (Uzgred budi rečeno, to je možda i najveći i najteži srpski društveni problem u ovom trenutku.)

Ali, uprkos tom pogubnom migrantskom toku, vreme, trendovi i biologija ipak ne rade previše Vučiću u prilog. A ne radi ni tehnologija – doslovno, svakoga dana sve manje ljudi se informiše preko "mejnstrim" medija, a sve više preko interneta, portala, blogova i društvenih mreža. A tamo, uprkos udarničkom trudu i radu naprednjačkih "botovskih brigada", nema mnogo zelene trave za Vučića i SNS.

JEDAN JEDINI: I konačno, poslednja i možda najfatalnija stvar po opstanak i dugovečnost Vučićeve vlasti jesu SNS kadrovi. Znamo, znamo to, reći ćete. "Loši su, neobrazovani, nesposobni." Da, ali toj stvari ipak treba prići malo dublje i nijansiranije. Naime, uz rizik da ponekog razočaram, moram reći da, u principu i proseku, nisu SNS kadrovi nešto drastično gori, gluplji i nesposobniji od svojih demokratskih – i pogotovo SPS – pandana. Uostalom, dobar deo ih je i došao ("preleteo") iz DS-a, DSS-a, SPS-a, URS-a. A i među onim "starim" naprednjacima ima, tj. bilo je, nekih solidnih profesionalaca i iskusnih "političkih radnika". Svakako da nisu baš "Ajnštajni", još manje neki moralni giganti (a ne vlada baš inflacija takvih giganata ni na drugim stranama). Ali nije to apriori niti nužno nešto mnogo grđe od onoga što se inače nalazi i mrda u srpskoj političkoj bari.

"Jao, sad ga uprska", već čujem glas razočaranih čitalaca i fanova. "Ama, seti se samo dr Neše, Bate, Babića, ‘vazduplohova’, ‘mortadele’, ‘telepromptovanja’ itd." Sećam se, naravno. Ali to baš i hoću da kažem. SNS, razume se, nije nikakva cvetna bašta, ali nije baš ni takvo kadrovsko smetlište kakvim se neretko čini. To jest, takvim ga je učinilo i čini tek Vučićevo nakaradno kadrovanje.

Elem, na nekom višem-srednjem nivou SNS ima i solidnih, ili bar osrednjih kadrova. Zatekli su se tu, ili su prišli, kao što su nekada prilazili SPS-u, DSS-u, DS-u. Neću ovde da ih nabrajam. Nema potrebe, a i bila bi im to verovatno rđava usluga. Ali, eto, recimo čak i taj nesrećni Neša Stefanović je bio sasvim solidan – štaviše, vrlo dobar i pristojan – skupštinski "spiker". I nije on kriv što ga je "postavilo" tu gde je sada. (Dobro, znam. Jeste. Kriv je što je prihvatio. Ali nije sada to tema, ni poenta.) Elem, hoću da kažem da je ta slika o SNS kadru prevashodno posledica Vučićevog (delimično i Nikolićevog) kadrovanja i sistematske negativne selekcije koja se unutar te stranke vrši, nego što je plod neke njihove suštinske i "genetske" inferiornosti. Ali šta god da je u pitanju, činjenica je da je problem SNS kadrova u međuvremenu postao apsolutni, akutni i gotovo nerešiv problem – kako za Vučića tako i za Srbiju koju on i oni vode.

Stvara se jedno fatalno vrzino kolo iz kojeg praktično nema izlaska. Viđeno je to, uostalom, u većoj ili manjoj meri, i kod Miloševića, i kod Koštunice, i kod Tadića – ali nigde toliko drastično. Da bi obezbedio apsolutnu poslušnost, i da bi njegova liderska zvezda što sjajnije sijala, Vučić se okružuje sve nesposobnijim kadrovima – a onda mora sve više da rešava i odlučuje sam. Time od sebe dodatno odbija onaj tehnokratski, pomalo oportunistički i mediokritetski kadrovski ešalon na kojem počiva funkcionisanje svakog sistema i samoosuđuje se na još beznadežniju i još nesposobniju gomilu poltrona. Koje će onda, razume se, još više da kinji i prezire, neprestano im stavljajući do znanja da su oni tu gde jesu samo zahvaljujući njegovoj milosti. (Što je, naravno, tačno – ali što je direktna posledica upravo njegovog kadrovanja.) I tako ukrug.

Deviza "Jedan Jedini", "sam protiv svih", "usamljeni jahač" i slično, možda može da bude zgodan marketinški štos. Nije loše kao reklama za "Marlboro", ili sredstvo za lov na emocije i glasove starijeg, manje obrazovanog i slabije informisanog biračkog tela. Možda se na tome čak mogu dobiti i (još) jedni izbori. Ali se sa tim i na tome apsolutno ne može graditi uspešna politika, niti voditi jedna zemlja.

Shvatiće to možda jednog dana i Vučić – kao što su shvatili i oni pre njega. A možda i neće. Ali će svakako shvatiti prekasno.

*Autor je urednik Nove srpske političke misli


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=204#knj1

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine