Čiste stvari je lako objasniti. Zašto su ministru zdravlja potrebne teorije zavere i paranoja, inače tako drage ovoj vlasti

Ne treba se zgražavati nad okolnošću da je ministar zdravlja dr Zlatibor Lončar svojevremeno, 2002. godine, kako tvrdi Mreža za istraživanje kriminala i korupcije KRIK, kupio izvestan stan u bloku 62 u Novom Beogradu od Jelene Kalinić, supruge Sretka Kalinića, kasnije poznatog organima kao lice bezbednosno interesantno. U trenutku kupovine stana, Sretko Kalinić nije bio bezbednosno interesantan, barem ne toliko da bi ušao u Belu knjigu MUP Srbije iz 2001, jer ga tamo nema (provereno), a tamo su ušli i mnogo manji igrači.

Dobri doktor Lončar, dakle, kupio je u najboljoj veri taj neki stan od pedesetak kvadrata, platio ga uredno i 2005. ga opet uredno prodao; ovo je slobodna zemlja i mogao je da radi šta hoće. Ima čovek ugovore za jedno i za drugo, za kupovinu i za prodaju, poreze je (nadamo se) platio i šta sad? Najbanalnija transakcija nekretninama, događa se svakodnevno; odakle onda ovoliko „uzbuđavanje" oko toga? Samo zato što je KRIK to objavio uz neka propratna pitanja na koje je bilo lako odgovoriti bez nervoze i tako spustiti priču na njen normalni – dakle banalni – nivo?

Ništa od svega toga ne bi bilo problematično da je dr Lončar lepo objasnio, bez nervoze i svadljivih komentara, sledeće: jeste, kupio sam stan u najboljoj veri da je nesporan (verovatno i jeste); pa sam ga posle prodao uredno i kako se već to radi, sve poštujući propise; ne razumem u čemu je problem. Takav hladan i odmeren odgovor bio bi najbolji; štaviše jedini dobar. Umesto toga, dr Lončar se iznervirao: optužio je zavereničku grupu da mu to smešta, a zna on da ko mu je to spakovao. Navodno Roćko Miloviće preko nekog posrednika koji je to preneo još nekome, a taj neko doturio ovima iz KRIK-a, sve – valjda – u zloj nameri da „destabilizuju državu", kako to u vladi čiji je ministar vole da kažu.

E, tu je nastao problem: umesto da celu priču lepo i hladno objasni i tako je svede na njen – ponavljamo – banalni nivo obične trgovine nekretninama, dr Lončar je svojim nervoznim reakcijama (u dva navrata najmanje) samo pobudio razne sumnje. A zašto on – bez ikakve potrebe i razloga – izvodi teorije zavere, meša Milovića i ko zna koga, svađa se sa novinarima, vređa se i uopšte drami? Tu mora biti da nešto nije kako treba... Nijedno preterivanje nije dobro, pogotovo u stvarima krivično-pravnim; odmah izaziva sumnje. Setite se samo klasičnog slučaja spornog srebrnog sata u Mikinom džepu: lepo spremio odbranu, impresionirao sud, ali nije uspeo da objasni odakle srebrni sat baš kod njega u džepu; „gospon sudija, samo me taj detalj jebe".

Ne treba se, ponavljamo, zgražavati nad banalnom okolnošću da je dr Lončar kupio stan od gđe Kalinić, pa ga posle prodao. Treba se zapitati nad njegovom hiteričnom i preteranom reakcijom na takvu jednu banalnu informaciju. U ovom slučaju javljaju se odmah pitanja koja se inače ne bi bila javila: pošto je kupio; pošto je prodao; itd? Suma od tridesetak hiljada eura za 50 kvadrata u tom nekom bloku čini se povoljnom; navodno je prodao za sumu od pedesetak hiljada, što je dosta uverljiva procena tadašnje cene za to mesto; nema primedbe, tržište varira, je li tako?

Dobro: zašto onda dr Lončar pravi scene oko tako banalne stvari? Zašto meša Milovića i druge? KRIK je papire – po svojoj navadi – našao u zemljišnim knjigama i nisu sporni – koliko shvatamo. Sve i da ih je neko nahuškao i podstakao da traže – pa šta onda? Da nije bilo ovakve reakcije dr Zlatibora Lončara, cela priča bila bi pucanj u prazno, ništa, duplo golo. Da je dr Lončar dao hladne i činjenične odgovore kako su ovde pretpostavljeni, a da se nije izvlačio od njih, sve bi prošlo bez problema. On je, međutim, sistematski odbijao da odgovori na jednostavna pitanja novinara, pominjao ovo i ono, „žene u bolnicama" itd – sve osim suštine stvari: jesam, kupio sam i prodao sam i šta je tu sporno? Drugom prilikom dodao je da je „ugovore odneo" na policiju i da je ta stvar „rasvetljena"; nije rekao kada je to radio. Sada ili onda kad je saznao da ko je Sretko Kalinić? To nisu nikakvi bitni detalji: sve i da je to uradio posle KRIK-ove informacije – pa šta? To ne bi ništa promenilo, ali je mogao – štaviše, trebalo je – to da kaže.

Ovako smo ostali zbunjeni i sumnjičavi. Čiste stvari je lako objasniti, hoćemo da kažemo; nema potrebe za teorijama zavere i paranojama inače tako dragim ovoj vlasti: te tuku mu brata zato što mu je brat; te ga prisluškuju; te pao helikopter, ali mi nemamo ništa s time; svi mrze nas i našu porodicu, a mi mentalno i fizički tako divni, pa nas zato i mrze; itd. Naravno da su se neki onda setili i onih nerazjašnjenih priča izvesnih svedoka iz Sablje: da ko je od doktora bio zadužen za „finalizaciju" radova u Kliničkom centru itd, sve nikada dokazano. Taj neki dr Risović je iz nekog razloga pobegao u ceo svet, a za dr Lončara nije bilo ni mrve sumnje nikada, ali se sada neki i toga prisećaju, pa čoveka čudno gledaju ni krivog ni dužnog.

A sve se to dalo izbeći običnim iskrenim i jednostavnim objašnjenjem odmah: da, kupio sam i prodao sam; nisam znao da ko su Kalinići, a i kako sam mogao da znam? Pa to je moglo da se desi bilo kome od nas i šta? Sada ministru dr Zlatiboru Lončaru preostaje samo da se rita i vrišti, da svađa sa novinarima i uopšte od sebe pravi komedijaša, jer je na sebe navukao sumnju – osnovanu ili ne, ali ju je navukao. Osim ako – kazaće čaršija. Zato je najbolje odmah reći istinu, kao što će vas posavetovati svaki policajac-pozornik na ulici, u najboljoj nameri.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine