VREME BR.910 | 12. JUN 2008. >

Čudesni svet koalicija

Velika drama oko toga što će opozicioni socijalisti odlučiti ko pravi vladu, kao da je to neki presedan: od 1990. do 2000. oni su samo dve godine vladali sami

Biti "bele" dok ne pocrvene, biti "crvene" dok ne pobele... Ova formula čiji je autor Nestor Mahno, ukrajinski anarhista iz doba Oktobarske revolucije, umro u Parizu 1934. od tuberkuloze i alkoholizma, mogla bi da posluži kao vodič za sastavljanje vladinih koalicija u Srbiji.

U trenutku kada nastaje ovaj tekst Beogradom ide glas o velikim šansama da evropska lista Borisa Tadića ipak bude ta koja će sastaviti vladu. Formalno, čeka se rezultat razgovora koje Socijalistička partija vodi s Partijom ujedinjenih penzionera Srbije i Jedinstvenom Srbijom. (Rekli da će vlada biti do četvrtka, ali ne kog četvrtka – Palma.) PUPS traži dopunu i konkretizaciju analize o penzijama, a narednih dana razgovaraće o sudbini Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, čiju ratifikaciju traži JS, dok se SPS izjašnjava samo protiv poništavanja tog ugovora. Koštunica na to poručuje da DSS neće više praviti nikakve analize i da kako vreme prolazi, sve manje izgleda realno da je moguće sa koalicijom oko SPS ostvariti ciljeve nacionalne vlade...

Ako je prvih dvadeset dana posle izbora izgledalo da će vladu napraviti radikali, narodnjaci i socijalisti, u poslednjih nedelju dana povećana je izvesnost da vladu formiraju DS, G17 plus, SPO, SDP, LSV i socijalisti. Šuškalo se o diskretnim pregovorima, čule su se sve tvrđe izjave lidera Jedinstvene Srbije Dragana Markovića Palme da treba prekinuti pregovore s narodnjacima. "Evropejcima" prilazi i Sulejman Ugljanin...

Indicija je i to što radikali i narodnjaci već otvoreno izražavaju ljutnju zbog toga što se u pregovore o vladi mešaju američki ambasador u Beogradu i neki biznismeni i što socijalisti pregovaraju na dva fronta. Predsednik SPS-a tvrdi da oni nisu na berzi i apeluje da se prekinu sva licitiranja o tome ko šta i koliko nudi SPS-u, što je u Srbiji tokom pregovora o vladi nemoguće. Na drugoj strani, gradska koalicija SRS, SPS, DSS pritiska da joj se omogući da preuzme Beograd, a iz SPS-a (Mihajlo Marković) dolaze nagoveštaji o mogućem raskolu u SPS-u, i da bi bio mazohizam da SPS uđe u koaliciju s demokratama koji su izručili Slobodana Miloševića Hagu.

Po dosadašnjim izjavama različitih funkcionera izlazi da je republički rezultat 125:125. Da će se socijalisti ipak pre opredeliti za vladu s Tadićem govori procena da je mala verovatnoća da će se oni ponovo naći u tako povoljnoj pregovaračkoj poziciji kao sada.

Mogućnost da socijalisti uđu u demokratsku vladu ili u vladu radikala i narodnjaka podigla je političke strasti, mada naša politička istorija ne daje baš čisto opravdanje za to. Zabranjena crvena linija je prelažena više puta i u težim skorijim vremenima. Ima i zanimljivih istorijskih paralela. Na primer, pošto je 1883. Timočka buna u krvi ugušena, na Kraljevici, blizu Zaječara, streljan dvadeset jedan pobunjenik, uhapšen ceo Glavni odbor Narodne radikalne stranke (osim Nikole Pašića i nekolicine drugih radikala, koji su prebegli u Bugarsku), nekoliko radikalskih prvaka osuđeno na smrt, među kojima i Pašič u odsustvu, kralj Milan amnestira neke od osuđenih radikala, koji uz velike unutrašnje sporove postižu dogovor sa kraljem i dolaze na vlast 1887.

DVE OD DESET: U prethodnoj deceniji igrane su reprize tog komada. Pošto je u decembru 1990. tadašnja srpska opozicija doživela izborni nokaut po većinskom sistemu, Socijalistička partija je između 1990. i 2000. sama vladala na republičkom nivou samo dve godine. Svih ostalih godina ona je pravila koalicije, a značajan deo tog perioda, i pored sukoba, demonstracija, hapšenja, specijalnog rata i policijskih intervencija, "banda crvena" je sarađivala sa "snagama haosa i bezumlja" sa kojima se, na primer, brutalno sukobila 9. marta 1991.

NJIHOV, A NAŠ: U junu 1992. godine u saveznu vladu Milana Panića, kog iz Amerike dovode socijalisti, ulaze demokrate Ilija Đukić i Miodrag Perišič, zatim Momčilo Grubač i Tibor Varadi, reformisti bliski demokratama, i profesor Ljubomir Madžar.

Demokratska stranka je pre toga tvrdila da je sakupila 800.000 potpisa kojima se traži ostavka tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, ali je tog proleća doživela i veći rascep. Iz nje se izdvojila Demokratska stranka Srbije posle Koštuničinog dogovora s Vukom Draškovićem o formiranju DEPOS-a, u čemu su izvesnu ulogu igrali i neki akademici. I socijalisti se suočavaju s rascepom pošto se iz njihovih redova izdvaja jedno socijaldemokratsko krilo (Prlja, Trajković), koje nije ostavilo većeg traga.

Važnu političku ulogu tada je igrao Dobrica Ćosić, koji se prihvatio da bude prvi predsednik nove države, pošto je donet tzv. žabljački ustav.

DEPOS je bojkotovao Ćosić-Panićeve majske savezne izbore 1992, a profitirao je Šešelj i Srpska radikalna stranka.

Posle mnogo uličnih demonstracija, peticija, apela itd., biznismen Milan Panić, savezni premijer, postaje vođa opozicije. Gubi od Slobodana Miloševića.

Godine 1993. socijalisti su, ipak, parlamentarno oslabljeni i u Srbiji formiraju manjinsku vladu koju Šešelj prećutno podržava i pomaže im da smene i Ćosića i Panića.

U junu 1993, u saveznoj skupštini izbija incident u kome radikal Vakić nokautira Mihajla Markovića iz SPO-a, nastaju neredi posle kojih su tada najuticajniji opozicioni lider Vuk Drašković i njegova supruga Danica uhapšeni i prebijeni, pa posle javnog pritiska oslobođeni.

Početkom jeseni izbija sukob SPS-a s Karadžićem, kao i sukob socijalista sa Šešeljem, kao posledica kampanje protiv "sarajevskog politikanta" (Šešelj). Socijalisti pokušavaju da obezbede većinu razbijanjem SRS-a odnosno oslanjajući se na lojalnost takozvane Glamočaninove frakcije, kojoj Šešelj daje pogrdan nadimak "prodanovići". Izbijaju skandali u skupštini, a radikalske čelnike u Gnjilanu policija hapsi.

Drašković u tom periodu podržava bosanski zaokret, a demokrate "jedu vola na Palama". Socijalisti godinu dana kasnije nakon Dejtona prolaze kroz čistku (B. Jović, M. Marković, Vučelić).

Posle vanrednih izbora koje raspisuje predsednik Srbije Slobodan Milošević pozivajući se na narušeni ugled parlamenta, SPS 1994. pravi vladu s Novom demokratijom Dušana Mihajlovića, koju uz sasvim malo buke, izvlači iz opozicione koalicije DEPOS. Zaboravlja se, i da je SPS privukao i dva disidenta iz Demokratske stranke – Slobodana Radulovića koji prelazi u Novu demokratiju, a pre toga izjavljuje da je dušom u Demokratskoj stranci i da je predlagao da Đinđić bude predsednik vlade, i vlasnika trikotaže i finansijera DS-a Radoja Đukića, koji biva isključen iz te stranke. Formiranju te vlade prethodi misterija četiri glasa (glasali jedan pred drugim, a u kutiji bilo četiri glasa više za režim).

Godine 1994. Demokratska stranka, zbog pregovora o ulasku u vladu Mirka Marjanovića ulazi u novi krug unutrašnjih potresa. Prvog februara te godine se razilaze Zoran Đinđić i Dragoljub Mićunović, koji na skupštini DS-a rezignirano podnosi ostavku rekavši da ne može da kaže ni: "Zar i ti sine Brute!" (jer je za Bruta rečeno da je bio pošten). Mićunović formira Demokratski centar, koji se posle vratio u Demokratsku stranku.

To je samo jedan od mnogo slučajeva; zbog unutrašnjih sporova nastalih oko ulaska u različite koalicije bilo je mnogo rascepa, pored pomenutih tu je izlazak Raktića i kasnije V. Ilića iz SPO-a, itd.

DUGI MANDAT: Mirko Marjanović je za predsednika Vlade Srbije biran dva puta – prvi put tog 18. marta 1994, i to se zvalo vlada narodnog jedinstva, a drugi put 24. marta 1998. kada u vladu ulaze JUL Mirjane Marković i Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja. Podneo je ostavku na funkciju predsednika Vlade Srbije 21. oktobra 2000, nakon što su SPS-DOS-SPO postigli dogovor o formiranju prelazne republičke vlade do prevremenih republičkih izbora krajem te godine.

Radikali koji su bili na vlasti i na republičkom i na saveznom nivou u junu 1999. podnose ostavke zbog neslaganja sa potpisivanjem plana Ahtisari-Černomirdin, ali im tadašnji predsednik Srbije Milutinović nalaže da nastave sa obavljanjem dužnosti, što oni disciplinovano čine.

Još jedna stvar je karakteristična za vladu Mirka Marjanovića – angažovanje tzv. nestranačkih ličnosti. Formula vlade eksperata bila je u opticaju tokom formiranja savezne vlade Milana Panića 1992, a u vladi Mirka Marjanovića propagandno je promovisan njen reformski deo. Vicepremijer Danko Đunić je, na primer, dobijao pohvale ("Freedom House"), ministar za svojinsku transformaciju Milan Beko (sada ga nazivaju tajkunom) takođe je imao pozitivan publicitet, kao i ministar bez portfelja Bogoljub Karić (kasnija afera Telekom). Đunić 1998. napušta Marjanovićev brod, iskoristivši kao neposredan povod zatezanje odnosa sa Crnom Gorom u vreme Đukanovićeve izborne pobede nad Bulatovićem.

Dva puta je tadašnja opozicija za svog vođu uzela favorita koga je ustoličio režim: pomenutog Milana Panića 1992. i Dragoslava Avramovića 1996, kada on staje na čelo koalicije Zajedno. Za guvernera NBJ imenovan je 1. marta 1994. Njegovo ime vezano je za zaustavljanje inflacije od 313 miliona odsto mesečno. Smenjen je 16. maja 1996.

U jesen 1996. koalicija Zajedno, u kojoj su bili Demokratska stranka, Srpski pokret obnove, Građanski savez Srbije, uzela ga je za nosioca liste, i osvojila vlast u 36 opština i gradova u Srbiji, uključujući i Beograd. Socijalisti su tada uhvaćeni u izbornoj krađi, pokušavali su da ponište izbore, što je izazvalo revolt građana. Od jeseni 1996, do proleća 1997. sledi 88 dana protesta uz satanizaciju opozicije zbog toga što se oslanja na arbitražu OEBS-a i Felipea Gonzalesa. SPS je 24. decembra 1996. godine organizovao kontramiting u Beogradu. Na bini postavljenoj na Terazijama bio je veliki natpis: "Srbijom neće upravljati tuđa ruka", kao što je u akciji protiv Panića 1992. korišćen slogan "Srbiju neće voditi tuđa ruka". Protesti su, ipak, završeni prihvatanjem specijalnog zakona (tzv. Gonzalesov lex specialis). Socijalisti ostaju na vlasti u Republici, a opozicija ostaju veći gradovi i Beograd, u kome je za gradonačelnika izabran Zoran Đinđić.

Međutim, pošto demokrate i GSS bojkotuju predsedničke izbore na kojima se kandiduje Vuk Drašković, SPO uskraćuje podršku Đinđiću i Beogradom vlada uz saglasnost socijalista. To vreme obeležava još jedan zanimljiv prelazak crvene linije – iz SPS-a izlazi Nebojša Čović, koji će kasnije igrati važnu ulogu u DOS-u.

Na parlamentarnim izborima 1997. socijalisti, Nova demokratija i Jugoslovenska udružena levica osvajaju potpunu vlast. Koalicija Zajedno se pre izbora raspala u sukobu Draškovića i Đinđića. Drašković je bio u opoziciji, pa u saveznoj vladi, pa u opoziciji. On ulazi u saveznu vladu zbog ratnih pretnji i Kosova, ali biva smenjen tokom bombardovanja u proleće 1999, a posle toga dva puta je pokušano njegovo ubistvo o čemu sudske instance još odlučuju.

NOVI KALENDAR: U leto 1999. u posleratnim mesecima, u Srbiji razrušenoj NATO bombama, pojavljuje se ideja o prelaznoj ekspertskoj vladi koja bi organizovala nove izbore i donela neophodne mere za normalizaciju odnosa sa svetom. I pored zaveta pred patrijarhom Pavlom sloga je trajala deset dana do Preobraženjskog mitinga opozicije 19. avgusta 1999. u Beogradu, kada fizički obračun Draškovićevih i (da li samo) Ilićevih pristalica pokazuje da ujedinjenje čitave opozicije u jedan blok nije moguće.

U odlučni boj 2000. ulazi se u četiri kolone: DOS, SPO – socijalisti, radikali.

DOS, bez SPO-a, ostvaruje pobedu na saveznim predsedničkim izborima i 5. oktobra obara Slobodana Miloševića, a SPS se brzo raspada u revolucionarnom vrenju, dok SRS zadržava uticaj.

DOS-ova vlada je imala nadmoćnu većinu na republičkom nivou zahvaljujući izborima u decembru 2000, koji su se odigrali u revolucionarnom metežu, ali se posle samo godinu i po dana raspada (iz koalicije izlazi DSS), a kasnije se polako kruni.

U narednim godinama traje sukob između Koštunice i ostatka DOS-a. Povod: različita gledišta o revanšizmu, lustraciji i saradnji sa haškim sudom, a na kraju perioda, i različita taktika i strategija prema Evropi. Ostatak DOS-a se u nekoliko navrata oslanja na podršku Ivkovićeve frakcije SPS-a, kasnije neuticajne Socijalističke narodne stranke. Na saveznom nivou vlast se održava saradnjom sa SNP-om uz povremeno glasanje poslanika DSS-a koji su van DOS-a.

Ukratko, od 1990. do 2000. bilo je pet velikih opozicionih koalicija: Udružena opozicija Srbije 1990, DEPOS I 1992, DEPOS II 1993, Zajedno 1996, i DOS 2000. Pet verolomnih opozicionih koalicija, a tri vladine koalicije "preko crte" (Panićeva i dve Marjanovićeve) (Detaljnije izborne rezultate možete videti na www.vreme.com). U postoktobarskom periodu tri vlade sastavljene su na osnovu ideološki bliskih koalicija (Đinđićeva, Živkovićeva i druga Koštuničina), a tri, (prva Koštuničina republička i dve vlade SRJ na osnovu koalicija preko crvene crte). Posle 5. oktobra 2000. socijalisti i radikali nisu pokušavali da objedine snage. SPS 2004. podržava prvu manjinsku vladu Vojislava Koštunice, a pred formiranje druge vlade dolazi do kraće "manevarske" saradnje DSS-a i SRS-a. Slušajući reči "nikad" i "oduvek" opet čekamo sledeću koaliciju.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

 

 

 

Novosti

 

Naslovi.net

 

Male Novine